MEMOARI O GODINI POSVEĆENOJ RADOSTI
SAMO SUZAN
Ili kako izgleda sređen život
Živela je u savršenom zdravlju pune četiri decenije. Retko kad je bila prehlađena, a još ređe imala karijes; najbolesnija je bila kada je pojela pokvarenu piletinu u sendviču. Nije znala ni za tzv. ženske probleme čak ni u domenu mentalnog nasleđa; s lakoćom je iznela tri trudnoće. Imala je divnu decu (ne zato što su njena, nego što uistinu obećavaju); ljubav sa tendencijom trajanja (uprkos braku, ono što zovu srodne duše); putovanja širom planete (uz zavidan osećaj nigde kao kod kuće); posao reporterke koji obožava (i dovoljnu dozu spisateljske slobode). Bila je živa. I imala je još godinu dana. Možda i nešto više, ali još jednu godinu dobrog zdravlja mogli su joj garantovati. (Ko to? Bogovi, lekari, proroci i vanzemaljci – kako za koga.) Rešila je da preostalo vreme mudro potroši… da zasadi vrt uspomena koji će procvetati u budućnosti – ne tako dalekoj, a ipak onoj gde nje neće biti.
Prvim simptomima nije pridavala prevelik značaj. Pred spavanje je počela da primećuje kako joj ruka postaje čudno koščata i bleda, sa sve izraženijim tetivama i kostima. Smešno, postajala je nekako lagana i prozračna… Postepeno je sve više slabila i njeno telo tražilo je pomoć u tako običnim aktivnostima. Kao što je premeštanje stvari u kuhinji ili seckanje večere. Usledile su posete lekarima, testovi na retka oboljenja i, za kratko vreme, period poricanja. Onda je misao o samoubistvu spojila sve simptome u jedan. Najzad, uspostavljena je konačna dijagnoza: amiotrofična lateralna skleroza (ALS).
DIJAGNOZA
Amio – šta?
Stanje koje na kraju onemogućuje i proces samostalnog disanja. ALS je oboljenje koje zahvata nervne ćelije u mozgu i kičmenoj moždini. Nervne ćelije koje kontrolišu sve voljne pokrete troše se i umiru, a pošto više nisu u stanju da šalju poruke telu, mišići slabe, trzaju se i potpuno atrofiraju. Kada mišići u predelu grudi prestanu da rade, i disanje postaje nemoguće. Proces je (zvanično i za sada) nemoguće zaustaviti, može se jedino usporiti – do pet godina najduže. Uzrok je nepoznat, katkad se pripisuje genetskim predispozicijama.
Suzan Spenser Vendel imala je (samo) 44 kada se suočila sa neminovnim galopirajućim krajem. Umesto testamenta, sastavila je listu putovanja na koja će krenuti; neophodni prtljag sastojao se od svesti o sopstvenoj smrtnosti i nepobedivog humora. Znala je da će se sa svakog putovanja vratiti slabija nego što jeste… ali, kao nebrojeno puta do tada, njena odluka bila je neopoziva. Zahvalna za dobar život koji je vodila, nastavila je u istom maniru i obavezala se da provede godinu u radosti. Kako je to moguće…? Kako da živite u radosti kada vam telo otkazuje mišić po mišić? Kada godina koja vam predstoji može biti poslednja? Kada se plitkoumni zahtevi za tzv. potpunim životom sudaraju sa grubom realnošću umiranja…? Suzan je znala kako: – Oduvek mi je to u prirodi. Jednostavno, umem da donesem pravu odluku. […] Naša odluka je da jednostavno postojimo. Da prihvatamo. Da živimo s radošću. I da umremo s radošću.
PUTOVANJA
Ili pripreme za sopstvenu sahranu
S kim (ne) biste putovali (pa makar vas to ubilo)…? I kuda bi vas odvela poslednja godina života? Destinacija, pratnja, prtljag…? Možete li da zamislite putovanje bez autopilota, život bez automatizma, trenutak intenziviran razumevanjem prolaznosti i doživljajem nestajanja? Naravno da (ne) možemo.
Suzan je mogla. Putovala je u Kanadu da sa najboljom prijateljicom doživi polarna svetla. Iako nije našla to što je (za)mislila da traži, spoznala je važnu lekciju. Život nije savršen. Ma daj, ozbiljno? Da. Naučila je da nikada ne postavi očekivanje zbog koga bi se razočarala. Šta god da se desi (ili ne desi), umela je da uživa baš u takvom iskustvu kakvo on jeste. Kad živite bez očekivanja, tad zaista možete da uživate. – Definišite nameru i krenite ka njenom ostvarivanju – govorila je Suzan. – I prihvatite prirodu. Šta god da se desi, prihvatite prirodu. Putovala je u Budimpeštu sa mužem, da nakon dve decenije osveži (i dopuni) uspomene na prve godine braka. Otišla je na krstarenje sa sestrom. Upustila se u avanturu sa svakim detetom ponaosob. U Njujork sa (starijom) ćerkom, gde su u butiku venčanica pronašle viziju (jedne od mogućih) budućnosti. Kao u igri, devojčica je isprobala jednu od tih besprekornih i bajkovitih haljina, kako bi Suzan mogla da zaviri u dan koji neće doživeti. Putovala je na Kipar u potragu za porodicom svog biološkog oca, lekara na Mejo Klinici koji je umro ne saznavši da ima ćerku. Putovala je i beležila uspomene iz svoje poslednje sjajne godine. Hroničarka same sebe. Suzan nije pisala knjigu samopomoći, ni tmurnu hroniku jednog razboljevanja, niti neku sentimentalnu plačljivu ispovest. Napisala je iskrenu, zabavnu i komičnu knjigu o vezama – ljubavnu priču o ženi, sebi, jednoj od nas.
DOK NE KAŽEM ZBOGOM
Knjiga otkucana desnim palcem
Morala je da požuri sa pisanjem, jer je lagano gubila sposobnost da govori i kuca. Knjigu je napisala na ajfonu, onako kako se pišu sms poruke, tipkajući jedinim prstom koji joj nije otkazao poslušnost. Zadatak je bio u rangu sa osvajanjem planine, iako je pune dve decenije živela od pisanja… ovo je bilo sasvim drugačije.
Pisala je rekordnom brzinom: 89 hiljada reči za 4 meseca. Niko ne piše tako brzo! Kako objasniti njen podvig? – Takva je moć namere – govorila je Suzan. Knjigu je prvenstveno posvetila porodici i prijateljima. Ali je kao pripovedačica bila svesna univerzalnosti tema koje obrađuje: preplitanje dobrih i loših dana, prijateljstva, odanost i otkriće. Kažu da knjiga izaziva smeh i plakanje u podjednakim dozama. Dogovor sa izdavačem bio je vredan dva miliona dolara, a ugovoreno je i snimanje filma zasnovanog na rukopisu. Suzan je doživela ogroman uspeh…:
– Dok mi se stanje pogoršava, stižu mi sve izuzetnije vesti o mojoj knjizi. Biće prevedena na 20 jezika i rasprostranjena na četiri kontinenta. Sa odobravanjem su je pročitali najprodavaniji autori. Apolo astronaut Edgar Mičel, šesti čovek koji je hodao po Mesecu takođe. Neverovatno. Naši producenti u Holivudu uzbuđeni su i rade na prilagođavanju knjige za film. Nezamislivo.
Bolest joj je oduzela moć da zagrli decu pred spavanje, da nanese omiljenu nijansu karmina na usne, da pomeri desni palac… ali ništa joj nije moglo oduzeti sposobnost da se nasmeje samoj sebi…:
Više nego ikad fascinirana sam svemirom. Čula sam od astronauta Džima Rejlija kako astronauti ne vole svemirska odela jer u njima ne mogu da se počešu. Setim se toga svaki put kad ne mogu da se počešem.
Kada joj je desni palac otkazao, tražila je jastuče sa ružičastim mastilom i otiskom prsta potpisivala je knjige svojim čitaocima. Govorila je kako je zahvalna što nije gitaristkinja ili, ne daj bože, plesačica.
ŽIVOT NA S(A)MRTI TELA
Dobro sam koliko se može očekivati. Moje telo i glas postaju slabiji iz dana u dan, ali mi um postaje sve moćniji i tiši. Zaista se bolje čuje u tišini.
Obično se misli da bolest koja vam postavi rok trajanja neminovno mora da vas promeni. (Terminalna bolest – tako se zvanično kaže za bolest sa funkcijom štoperice). Istina je da bolest (samo) istakne ono što već jeste, učini vas u većoj meri vama samima. A Suzan je bila… iskren samoproklamovani hipi sa osećajem stila; duhovita budistkinja; žena koja voli spiskove.
Dok joj je telo slabilo, osećaj smirenosti je jačao. Doživela je transformaciju od prezaposlene majke do smirene žene koja iz trenutka u trenutak traži mir. Naučila je da otpusti sve iritirajuće beznačajnosti… i naučila je da pronalazi radost u malim stvarima.
– Nemojte boraviti u prošlosti i ne sanjarite o budućnosti – usredsredite um na sadašnji trenutak – govorila je. – Hodajte samo zato što možete. […] Nemojte očajnički želeti ono što ne možete da imate, jer to je prečica za ludnicu. Želje su uzrok svake patnje.
U poslednjim danima, samosažaljenje je postalo primamljivo, a ipak je bilo još radosti u Suzaninom skladištu. – Zašto odabrati očaj? Treba prevladati um – znala je. – Nepokolebljiva sam. Pronašla sam mir. Uradila sam sve što je bilo moguće da svojoj porodici olakšam i da ih zbrinem. To je jedino što je važno. Ako umrem ove godine, umreću ove godine. […] To je šansa da spoznam tajnu univerzuma – da vidim šta je na drugoj strani.
Sastavila je listu knjiga koje su joj prijatelji čitali dok je ležala nepomična i nema na svojoj (samrtnoj) postelji… i listu malih stvari koje voli:
Štikle od 20 centimetara; i seksi osećaj dok ih nosim; kada me moj pas lizne preko lica; kada niko ne viče po kući; starbaksov čaj; frezije: njihov miris i boja; ljubičasti zalazak sunca; bilo kakav zalazak sunca; gracioznost orhideja; dobro ohlađeno belo vino; prijatelj sa kojim ću ga podeliti; blesavo osećanje koje dolazi posle; svež sapunasti vazduh iz mašine za sušenje veša; kineski dampling (na pari, neprženi) u soja sosu sa sitnim zelenim lukom; sladoled torta, lepa na izgled koliko i na ukus; italijanski sladoled naročito; rukom napisano pismo prijatelja; topla kupka; kada moj pas legne tako blizu da mogu da mu osetim otkucaje srca; kada moja deca urade to isto; kada svi koje volim to urade; prva jutarnja kafa, sa mlekom i šećerom; pesma Clair de Lune jer me podseća na moju sestru; kada mi pedikirka istrlja stopala i listove; Šel Silverstajnova knjiga Dobro drvo; kad mogu da vidim dugu u izmaglici; kada me počešu po glavi umesto mene.
– Svako bi trebalo da sastavi listu malih stvari koje voli – zabeleženo je na ajfonu Suzan Spenser Vendel. Šta je na vašoj listi?
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
SMH;
BOCA.
