Alecia M. Santuzzi, doktorka psihologije Univerziteta Severni Ilinois
Pri upotrebi termina invalidnost, uglavnom se misli na neki očigledan, motorni (koji otežava pokretljivost) ili senzorni invaliditet (kao što je potpuno oštećenje vida). Ipak, invalidnost pokriva i mnogobrojna stanja koja ne moraju biti vidljiva drugima.
To uključuje dijabetes, disleksiju [poremećaj sposobnosti čitanja], poremećaj spavanja, hronični bol ili artritis, posttraumatski stres poremećaj (PTSP)…
Sva ova stanja mogu da remete svakodnevne aktivnosti. Možda ste primetili nekoga sa multiple sklerozom koja je vidljiva jedino po tome što osoba koristi parking mesto rezervisano za vozače sa invaliditetom. Možda ste sreli studenta čije poteškoće u učenju zahtevaju dodatno vreme i poseban napor u spremanju ispita i možda ste se zapitali da li je uopšte opravdano tvrditi da je reč o invaliditetu. Niko sa sigurnošću ne zna da li neko ima invaliditet ili ne, sve dok to sama osoba ne obelodani.
Odluka o tome da li otkriti nevidljivi invaliditet drugima ili ne stvar je ličnog izbora, ujedno i naročit izazov u društvenom i poslovnom okruženju (Clair, Beatty, & MacLean, 2005). Uz odgovarajuće zakonodavstvo, kao što je američko, gde su na snazi zakoni i amandmani o invaliidnosti (Americans with Disabilities Act i ADA Amendments Act), osobe sa invaliditetom koje su kvalifikovane za svoje radne pozicije trebalo bi da se osećaju zaštićenim od diskriminacije, a samim tim su slobodnije u obelodanjivanju invaliditeta.
Štaviše, trebalo bi to formalno da urade kako, bi ostvarili pravo na pristupačnost u školi ili na poslu. Bez znanja o invaliditetu i bez zahteva za načelom pristupačnosti, procena radnog učinka neće biti realna, ukoliko invaliditet utiče na obavljanje predviđenih zadataka. Bez znanja da je reč o invaliditetu, stiče se pogrešan utisak o radnim sposobnostima koje mogu biti neočekivano slabe ili nedosledne.
Istraživanja pokazuju kako opterećivanje tom potrebom da invaliditet ostane prikriven, u kontekstu šireg i radnog okruženja, stvara napetost koja može narušiti celokupno zdravlje i ličnu dobrobit (Chaudoir & Quinn, 2010). Nasuprot tome, obelodanjivanje invaliditeta rasterećuje, a ujedno i povećava verovatnoću da se stvori potrebna podrška, kao i da se razviju veze među ljudima sličnih iskustava.
Uprkos navedenim prednostima, istraživanja pokazuju da osobe sa nevidljivim invaliditetom često prikrivaju svoje pravo stanje, naročito kada je reč o mladima sa nedavno stečenim invaliditetom (Baldridge & Swift, 2013).
Za to postoje nebrojeni razlozi.
Prvo, čak i kada su zakonski zaštićeni od otvorene diskriminacije, još uvek se suočavaju sa potencijalnim predrasudama, lošim procenjivanjem (i potcenjivanjem). Istraživanja potvrđuju da invaliditet prati društvena stigma, naročito ako se radi o psihološkom ili psihijatrijskom stanju (Jones et al., 1984; Stone & Colella, 1996). Ponekad je lakše prikrivati invaliditet i zaboraviti na principe pristupačnosti, nego podnositi drugačiji, često negativan, tretman unutar okruženja.
Drugo, obelodanjivanje može pokrenuti pitanja o tome da li je invaliditet stvaran. Kada neko ko izgleda normalno tvrdi da ima invaliditet i traži pristupačne uslove, preispituje se da li je zaista reč o invaliditetu. Nekima će to izgledati samo kao pokušaj ostvarivanja privilegija ili dobijanja povlastica (Colella, 2001; Paetzold et al., 2008). Kao da nije dovoljno što moraju da se nose sa potencijalnom stigmom usled invalidnosti, osobe sa nevidljivim invaliditetom rizikuju da budu stigmatizovane i kao neko ko na lažnim osnovama ostvaruje ličnu korist.
I još jedan faktor za razmatranje: Neki ljudi mogu iskusiti stanja koja se karakterišu kao invalidnost, a da ni sami ne shvataju da je u pitanju nešto više od uobičajene varijacije.
Na primer, student sa poteškoćama u učenju prolazi kroz frustrirajuće iskustvo usled loših postignuća, ali pretpostavlja da naprosto nije dovoljno sposoban/a (Licht, 1983). Neko ko je nedavno stekao oštećenje sluha može tražiti od sagovornika da ponovi rečenicu ili da govori glasnije, ne dovodeći to u vezu sa invaliditetom. Jednostavno će pretpostaviti da je to samo uobičajena varijacija čula ili da sluh otežava buka iz okruženja (Southall, Gagné, & Jennings, 2010).
Takva nevidljiva stanja teže detektuje i samo medicinsko osoblje, što rezultira pogrešnim ili nikakvim dijagnozama. Istraživanja pokazuju da se dijagnostikovanje poteškoća u učenju odvija kao dugotrajan proces prikupljanja međusobno konfliktnih dijagnoza (Higgins, Raskind, Goldberg, & Herman, 2002). Da bi stvari bile još komplikovanije, klinički kriterijumi nekih stanja menjaju se tokom vremena.
Ukratko, pojedinci koji imaju (ili misle da imaju) nevidljivi oblik invalidnosti moraju pažljivo izvagati potencijalne prednosti skrivanja invaliditeta – kako bi izbegli društvenu stigmu po cenu zdravlja, lične dobrobiti i profesionalnog učinka. Nijedno aktuelno istraživanje ne može propisati jedinstven i jasan metod kojim će se osobe sa nevidljivim invaliditetom rukovoditi u prihvatanju i obelodanjivanju sopstvenog identiteta u svim društvenim i poslovnim situacijama. Neke situacije potencijalno nose veći stepen stigme. U nekim situacijama potrebno je uložiti veći napor da bi se invaliditet prikrio. Takođe, na neke školske i(li) radne zadatke invaliditeti utiču (ili ne utiču) na različite načine.
Bez sumnje, poslodavci i prosvetni radnici treba da budu svesni jedinstvenih izazova koji prate nevidljive oblike invaliditeta. Odluka o tome da li invaliditet obelodaniti ili ne – nije jednostavna. Za mnoge ljude sa telesnim ili psihičkim simptomima koji se ne uočavaju lako, ostaje nejasno da li imaju ili nemaju invaliditet – čak i njima samima.
Alecia Santuzzi predaje psihologiju na Univerzitetu Severni Ilinois. Istražuje ulogu društvene stigme i obelodanjivanja stigmatizovanih informacija u društvenom, naročito radnom, okruženju. U novijim istraživanjima bavi se ljudskim reakcijama na invalidnost i upravljanjem invaliditetom na radnom mestu. Takođe ispituje kako tehnologija u poslovnoj komunikaciji menja društvene procese koji su inače narušeni društvenom stigmom.
Tekst prevela Marijana Čanak
Izvor:Psychology Today
