Pretačući aktivističke ideje u umetničku viziju i obrnuto, Riva Lerer u poslednje dve decenije istražuje tematiku tela, identiteta i invalidnosti. Rođena je sa rascepom kičmenog stuba (spina bifida), a kroz stvaranje identifikuje kritična pitanja o telu, kreativnosti i konstruktima (mentalnim, estetskim, poetskim). Riva je umetnica žestokog talenta, slikarka pre svega, književnica i profesorka anatomije u Umetničkoj školi na Institutu u Čikagu.
Dok je pohađala umetničku školu, nebrojeno puta je čula kako njeno telo i njena iskustva nisu pogodna za umetničko prikazivanje. Poverovala je u to, jer u istorijama umetnosti nikada nije naišla na nekoga sličnog sebi. Znala je da zasigurno nije jedina osoba sa invaliditetom i znala je mnogo o varijacijama na temu tela… ali u umetnosti koju je izučavala toga nije bilo, osim kroz portretisanje dvorskih patuljaka s vremena na vreme. Gotovo se pomirila sa stanovištem o sopstvenoj nepodobnosti i to je trajalo sve dok nije otišla na radionicu psihološki autoportret kod umetnice Bejli Dugan. Prvi čas je počeo zahtevom da se svi oslobode odeće. Riva se osvrnula oko sebe i, suočena sa devet visokih plavuša, jednim zgodnim Afro-amerikancem i samom sobom, imala je tri mogućnosti: da se izgubi sa lica zemlje (i umetnosti), da se ispovraća radeći na autoportretu ili da prođe kroz zid svog straha. Odabrala je treću opciju i vrata su se otvorila… Ubrzo je upoznala Suzan Nusbaum, uspešnu dramaturškinju, glumicu i rediteljku, koja ju je uvela u Koaliciju umetnika sa invaliditetom. Već na prvom sastanku Koalicije, oduševljena grupom kreativnih, mračnih i radikalnih ljudi, Riva je pomislila: – Zar ne bi bilo sjajno da je Albreht Direr slikao portrete nalik ovim ljudima … Ja nisam Direr, ali…
…ali više nije bilo prepreka za postajanje Rivom Lerer. Ideja za prvi među Rivinim umetničkim serijalima je rođena i artikulisana u…:
Kružne priče
Riva je počela da radi portrete svojih kolega i prijatelja – uticajnih mislilaca, umetnika i aktivista sa invaliditetom. Kroz taj umetnički proces ona dokumentuje uobličavanje novog modela invaliditeta s početka veka. Svaki portret je poziv da se invalidnost razmotri kao društveni i revolucionarni identitet (n)ovog vremena. Portreti su nastajali od 1997. do 2004. godine, a serijal je nazvan Kružne priče (Circle Stories). Naizgled nespojive suprotnosti i kontadiktornosti izmirene su kroz Rivin rad koji često kombinuje fantastične sa realističnim elementima, kao i osećanja bola sa doživljajem isceljenja i olakšanja. Riva insistira na dvosmernom procesu portreta u nastajanju: koliko god je moguće, ona dopušta portretisanoj osobi da progovori kroz sliku.
Riva to ovako objašnjava:
Naziv Kružne priče odnosi se na višestruke aspekte projekta. Metod portretisanja je kružni, uključuje obimne intervjue sa svim učesnicima/ama, razgovor o njihovim životima, radu i shvatanju invaliditeta. Kroz taj dvosmerni saradnički proces, tragamo za slikom koja verodostojno predstavlja njihova iskustva. Najzad, točak invalidskih kolica je univerzalni simbol invaliditeta, točak koji preobražava običnu stolicu u oznaku fizičke i društvene različitosti.
Ljudi sa kojima je radila često su se plašili da budu prikazani na slici, jer im je iznova i iznova ponavljano da su ružni i deformisani, neprihvatljivi, kako ih treba popraviti ili sakriti. Stoga je važno da portret osobe sa invaliditetom ne bude replika te iste istorije koju svi učimo na sopstvenu štetu. Riva je od modela retko tražila da poziraju goli, jer smatra da iza takvog zahteva mora da stoji jako dobar razlog. Autentično, neskriveno, prirodno telo je Rivina umetnička ljubav, ali ona zna koliko je proces stvaranja akta težak i (pre)zahtevan. Čak je i njoj samoj neprijatno dok pozira sebi za ogoljeni autoportret: – Ne volim da se gledam, ali ovo je jedino telo kome mogu da pristupim bez brige o egu. Znam koliko mogu da podnesem. Kroz rad na sopstvenim portretima, razvila je i produbila osećaj povezanosti sa svim ljudskim bićima. Ogoljeni ili ne, Rivini portreti po pravilu su smešteni u neki kompleksan životni kontekst koji razvodnjava pretpostavke i očekivanja posmatrača.
Kružne priče doživele su uspeh, kako u umetničkom, tako i u aktivističkom smislu, jer serijal portreta predstavlja zajednicu inovatora sa invaliditetom; krug onih koji stvaraju uslove za redefinisanje invalidnosti u 21. veku. Za Rivu, to je najznačajniji od svih krugova, krug koji čine:
Džef Karpenter – komičar, pisac i učitelj; autor zajedljivih priča o procesu prihvatanja stečenog invaliditeta.
Vilijam Šenon – plesač, skejter, koreograf i vizualni umetnik čija je koreografija zasnovana na prirodnom jeziku sopstvenog tela i njegovih pokreta koji su pod uticajem osteoartritisa i Pertesove bolesti.
Suzan Nusbaum – dramaturškinja, glumica, rediteljka i aktivistkinja. Iskustvo stečenog invaliditeta (u njenom slučaju, rezultat automobilske nezgode) istražuje bespoštednom kritikom i smislom za humor.
Bračni par Majk Ervin i Ana Stonum – Majk je novinar, pisac i dramaturg sa iskustvom mišićne distrofije; Ana je bila pesnikinja i vizualna umetnica.
Teki Lomnicki – performativna umetnica i književnica, realizovala mnogobrojne solo predstave na čikaškoj sceni.
Holis Sigler – slikarka koja je kroz stvaralaštvo istražila sopstvenu borbu sa rakom dojke.
Rebeka Maskoš – naučnica i aktivistkinja, angažovana na promeni kulture osoba sa invaliditetom u Nemačkoj.
Eli Kler – pesnik i esejista, autor knjige Izgnanstvo i ponos: invaliditet, kvir i oslobođenje (Exile and Pride: Disability, Queerness and Liberation).
Posle Kružnih priča, produbljene slike o telu i (samo)refleksiji, Riva se zainteresovala za širu temu preživljavanja; za imaginativna skladišta koja nas vraćaju onome što zaista jesmo: magijski predmeti, životinje, super-heroji. Uvidela je kako je moćno imenovati invaliditet, prihvatiti ga i obznaniti kao deo životnog ljudskog iskustva. Iako sebe ne smatra angažovanom umetnicom, svaki prikaz tela sa invaliditetom naprosto biva ugrađen u politiku. Politički rad koji je usmeren na stvaranje promene mora imati jednoznačnu i jasnu poruku – a to je poslednje što bi Riva želela u svom rad koji nastaje iz estetskih pobuda. Kao zrela umetnica, više nije opterećena osećanjem da mora da objašnjava šta to znači (imati) invaliditet. Nije joj stalo da bude politički korektna, koliko da čuje i (u)radi nešto verodostojno. Perspektivu invalidnosti unosi i tamo gde nema vidiljivih tragova invaliditeta: u varijacije, ranjivost, izvesne oblike istine, u poniranje na teška mesta…
Totemi i životinje – pomagači
Telo u kome smo rođeni jedna je od najmoćnijih odrednica onoga ko ćemo biti. Možemo se boriti protiv oblika svog tela ili ga otelotvoriti sa neočekivanim potencijalom. Telo je lađa koja nas nosi u susrete sa svetom. Kroz telo posmatramo svet i svet počinje da poima nas, kroz celoživotni ratni ples unutrašnje i spoljašnje percepcije. Slikajući telo, dobijamo uvide u igru između strukture tela i kontura našeg života.
U ciklusu Totemi (Totems and Familiars), Riva nastavlja da menja pravila (ne)prihvatljivog portretisanja. U tradicionalnoj umetnosti postoji jasan vrednosni sistem – (ne)ko (ni)je vredan da bude naslikan ili fotografisan…? Radeći nekonvencionalne portrete, Riva neguje sopstveni smisao lepote, važnosti i vizualnog zadovoljstva. Iako gotovo svi ljudi (u nekom periodu) osećaju nesklad između svoje unutrašnjosti i spoljašnjosti, za osobe sa vidljivim invaliditetom taj sukob između pojavnog (onoga kako izgledam) i suštinskog ja (onoga što zaista jesam) zagarantovan je. Invaliditet se ponaša kao uveličavajuće staklo za univerzalna ljudska (konfliktna) iskustva. Bilo da radi sa osobom koja ima ili nema invaliditet, Riva se bavi misterijom preživljavanja. Kako to ona sama kaže:
Verujem da, kada smo pod velikim stresom (koji može biti izazvan radošću, koliko i tugom), dosežemo do unutrašnjih slika koje nam pomažu da se setimo ko smo, da svojim iskustvima damo smisao, da stabilizujemo unutrašnji svet kada ga nešto poljulja.
U pripreminim intervjuima za serijal Totem, Riva je postavljala pitanje o predstavama koje izgrađujemo da bismo zaštitili (najranjivije) unutrašnje sopstvo. Dodatna inspiracija proistekla je iz elemenata literature za decu: životinje u ljudskoj odeći ili predmeti koji govore pozivaju nas da sebe zamislimo kao nešto potpuno drugačije. U susretu sa nepoznatim, lociramo i pomeramo sopstvena ograničenja. Ovaj serijal slika koncipiran je na tri metaforička stuba:
ŽIVOTINJA POMAGAČ – stvorenje od koga dobijamo tajna saznanja (nat)prirodnog sveta ili životinjski duhovni vodič, obično divlja životinja.
MAGIČNI PREDMET – alatka, odevni predmet, igračka ili neki poseban dar sa magičnim svojstvima.
HEROJ – neko sa kim osećamo snažnu povezanost i lako se identifikujemo, naše drugo ja i(li) uzor.
Zahvaljujući tim entitetima, ljudi sa portreta nadmašili su svoja ograničenja, osnažili i nanovo osmislili svoje postojanje. Neke metafore ponašaju se kao ideje moći, druge nude sklonište i spokojstvo. Neke su apstraktne (voda), druge potpuno određene. Čak i kada su odabrali slične metafore, ljudi su ih oživljavali i definisali na različite načine.
Krhotine ogledala
Rivino produbljeno interesovanje za ulogu životinja u simbolima, metaforama i poređenjima kao jezičkim mostovima za izgradnju saosećanja, doživljava celovit izraz u njenom ciklusu Krhotine ogledala (Mirror Shards). Životinje su naša prva ogledala, neočekivani likovi univerzlne galerije karaktera: lukava kao lisica, slobodna kao ptica, plašljiv kao zec… Saosećanje počinje u trenutku kada sebe možemo da zamislimo u tuđoj koži, kada razvučemo imaginaciju do te mere da postajemo neko ili još bolje – nešto drugo. Jezik nudi obilje mogućnosti za zamagljivanje granica između sebe i druge/og. U mitovima, drevnim legendama i basnama životinje govore, ljudi razumeju nemušti jezik, rađaju se hibridna (ljudsko-životinjska) bića. Koncept koji komplikuje i destabilizuje granice između ljudskih i neljudskihživotinja podstiče u nama želju da (ponovo) pripadamo onom delu sveta koji smo izgubili; ili gubimo (animalno, neiskusno, nevino, rasterećeno, jednostavno). Kroz životinjski identitet oslobađamo se sami sebe. Ujedno, Krhotine ogledala su molba za zaštitu naših razbijenih ogledala – za sve ugrožene vrste.
Šeri – Zmaj
Zmaj, imaginarna zver, prisutna je u različitim kulturama. Samo neki od tradicionalnih aspekata zmaja su moć, sloboda, ponos, okrutnost, agresija, pohlepa, odanost, drevna i vanvremena mudrost. Zmaj obitava na krajnostima – kako dobrog, tako i zla. Njegov vatreni dah je žudnja za moćnim glasom. Zmaj je kompleksno biće: delom gušter, delom tigar, lav i zmija; dinosaurus, bik, šišmiš, orao i pas. Probuditi ili izazvati zmaja u nekome može biti krajnje rizično. Koliko njegova okrutnost i agresija potpomažu savlađivanje bolnih i zastrašujućih iskustava, toliko njegov bes i ponos mogu da odvedu u izolaciju i opasno ponašanje na štetu onih koji su mu najbliži. Zmaj ide usamljeništvom protiv povređenosti.
Žena portretisana sa zmajem je čikaška slikarka Šeri Raš. U poteškoćama opstaje zahvaljujući tvrdoglavosti, usredsređenosti i odlučnosti. Riva o njoj kaže:
Često smo pričale o tome kako da opstanemo pokušavajući da stvaramo umetnost – da ostanemo uravnotežene dok se suočavamo sa porodičnim i ličnim dramama. Njene slike divljih predela prikazuju kako čitave šume nestaju u plamenu. Zmaj koga nosi delom je utvrđenje, delom oružje, a delom i kavez u kome je njeno telo uhvaćeno i uvećano u jednakim razmerama. To je blago nestabilna konstrukcija u kojoj je sabrano sve što zmaj jeste.
Tim – Sova
Na portretu sa sovom je čikaški umetnik Tim Louli poznat i priznat po radovima na kojima prikazuje svoju ćerku Temu. Tema je doživela šlog odmah nakon rođenja, što je prouzrokovalo da postane slepa, paralisana i nema. Veliki deo Timovog rada zapravo istražuje kako je biti Tema. Kostim sove je Temin avatar. Pre svega, sova je simbol mudrosti. Kompleksna je i ne može joj se lako prići. Njene poruke su tajne i nejasne. Ona je mistična čuvarka. Da bi otključao mudrost, tragalac mora da postavi pametno pitanje. Zahvaljujući tome što je Temin otac, Tim je stekao mudre uvide…: Ljudska bića ne treba da su savršena, niti da dokazuju bilo šta. Ljudsko biće vredno je ljubavi samim tim što postoji. Iako ne može da ima verbalni odnos sa Temom, njegovo razumevanje za nju proizilazi iz otvorenog srca i pronicljivosti uma. Da bi mogao u potpunosti da uroni u Temin beskrajni trenutak, sova mu daje iskomadanu masku i krhka krila.
Džesika – Hijena
Na portretu sa hijenom je umetnica Džesika Džonson. Strejt devojka koja na ironičan način interpretira ženstvenost, negujući neprolaznu sumnju i skepticizam. Spoljašnja i unutrašnja Džesika su dve različite zveri. Odabravši hijenu za sopstveno ogledalo, napravila je savršen izbor. Hijene su kompleksna i paradoksalna stvorenja. Ono što ljudi misle o njima i to što one zaista jesu često je u potpunom raskoraku. Zbog izgleda i ponašanja često bivaju poistovećene sa psima, iako su mnogo bliže porodici mačaka. Imaju reputaciju kukavičkog strvinara, mada umeju da love plen. Među hijenama je gotovo nemoguće razlikovati mužjaka od ženke, jer su im spoljašnje genitalije skoro identične. Hijenin klitoris najveći je u životinjskom kraljevstvu, po svemu nalik penisu mužjaka. Na simboličkom nivou, hijena je oličenje laži, nepouzdanosti i podmuklosti. U afričkim kulturama hijena ima reputaciju vampira i(li) hermafrodita sa magijskim moćima. Strah od nepouzdanih ljudi zgušnjava se u zbunjenosti koja kulminira u slici hijene – biću kome očigleno ne treba verovati. Iz Džesikinog portreta nastaje hermafroditska figura koja se istovremeno raspada i ujedinjuje.
IZVORI:
Bergquist, Kathie (2013). Meet A Ms. Fit: Artist Riva Lehrer. Ms Fit Magazine.
Tekst prevela i priredila Marijana Čanak
