Onako kako sebe vidim – tako se osećam.
Kako se osećam – to i jesam.
Slika tela jedna je od važnih komponenti opšte slike o sebi koja se izgrađuje kroz iskustva nastala u dodiru sa sobom i sa drugima. Kroz iskustva fizičkog invaliditeta (urođenog ili stečenog), slika tela se po pravilu pokazuje kao kritično pitanje u psihološkom procesu samoprihvatanja. Stečeni invaliditet donosi izazove, kako na nivou vidljivih promena u izgledu, tako i na nivou promena u društvenim ulogama, pa čak i životnom smislu. To može biti izazov prilagođavanja i prihvatanja prelaza iz perioda bez invaliditeta u period sa invaliditetom, iz pozicije nezavisnosti do delimične zavisnosti, ili čak od (pre)zaposlenosti do nezaposlenosti.
SLIKA TELA I PRIHVATANJE INVALIDITETA
Stečeni fizički invaliditet donosi potencijalne promene u smislu mobilnosti, brige o sebi i drugima. Prizor izmenjenog tela i svest o smanjenoj funkcionalnosti mogu prouzrokovati negativne stavove o sebi. Slika tela karakteriše ceo period pilagođavanja iskustvu invaliditeta i izgrađuje osnovu za njegovo pihvatanje. Nezadovoljstvo telom je podloga depresivnim stanjima, a samim tim u velikoj meri određuje kvalitet života i stepen opšteg zadovoljstva. Promene na telu odvijaju se u psihološkom, razvojnom i socio-kulturnom kontekstu, a svaki od navedenih kontekstualnih faktora zaslužan je za oblikovanje individualnog odgovora na novonastalo iskustvo (invaliditet). Stepen (ne)prihvatanja slike tela i sveopšte slike o sebi, umanjuje ili, pak, povećava, uticaj invaliditeta. Na stečeni invaliditet može se gledati kao na katastrofalan događaj ili kao na katalizator pozitivnih promena i životnih vrednosti.
Način prihvatnja invalidnosti umnogome zavisi od toga koji telesni deo je zahvaćen i izmenjen invaliditetom. Osobe sa invaliditetom nastalim usled povrede kičmene moždine suočavaju se sa osećajima necelovitosti: kao da to više nisam ja; nisam potpun-a; seksualno mrt(a)v-a. Osobe kod kojih je invaliditet lociran u gornjem delu tela ili na licu svedoče o osećaju potpune kompromitovanosti, uz uverenje da je poražavajuća promena sveprimetna i potpuno dominantna u svakoj interakciji sa drugima. Osobe koje su podvrgnute amputaciji gornjih ekstremiteta obično se suočavaju sa depresijom, anksioznošću i socijalnom izolacijom, uz intenzivan doživljaj ugroženog telesnog integriteta, kao i prekida u profesionalnim i ličnim vezama – u većoj meri nego osobe sa amputacijom donjih ekstremiteta. Telesne promene na licu, glavi i vratu postavljaju najveće izazove u samoprihvatanju, što je često pojačano delimičnim ili potpunim gubitkom čula ukusa ili funkcije glasa. Osobe sa poteškoćama u hranjenju i govoru često su nezadovoljne izgledom dok jedu i/li govore, pa razvijaju sklonost ka povlačenju, ćutanju ili obedovanju u samoći. Jak uticaj invaliditeta na sliku o sebi prisutan je i kada su u pitanju nevidljivi oblici invaliditeta koji utiču na funkcionisanje seksualnih organa, utrobe ili bešike. Strah od fiziološke neposlušnosti odgovara strahu od javnog poniženja, što sve zajedno rezultira izolacijom i rizikom od depresije. Takva emocionalna stanja umnogostručavaju negativnu sliku o telu.
Mehanizmi (ne)prihvatanja invalidnosti umnogome su određeni i uzrokom invaliditeta. Recimo, invaliditet stečen tokom spasavanja nečijeg života ili prouzrokovan neizbežnom hirurškom intervencijom (spasavanjem sopstvenog života), obično će se poimati kao mala cena zarad većeg cilja – što je stav koji doprinosi usvajanju pozitivne slike tela (odnosno, zaokret ka učvršćivanju unutrašnjih vrednosti). Kada je fokus pomeren sa nedostatka, kolica ili štap takođe poprimaju pozitivne atribute, zahvaljujući svemu onome što omogućuju korisnicima/ama.
RAZVOJNI FAKTORI I PRIHVATANJE INVALIDITETA
Deca pokazuju neverovatnu fleksibilnost i prilagodljivost kada su u pitanju invaliditet i propratne pojave u izgledu. Takva sposobnost pripisuje se ograničenom spektru iskustava, kao i malobrojnim sećanjima na period pre invaliditeta. U svesti deteta moguće je razviti pozitivnu sliku tela u okviru koje je invaliditet deo normalnog razvojnog procesa. Kada je invaliditet prepreka za učestvovanje u određenim dečjim aktivnostima, njegovo prihvatanje je otežano, ali činjenica je da deca razvijaju mehanizme prilagođavanja i prevazilaženja ograničenja daleko lakše i brže nego adolescent i odrasli.
Adolescenti su starosna grupa koja najteže prihvata invaliditet, jer su u periodu adolescencije izgled i prihvaćenost u vršnjačkim grupacijama od izuzetnog značaja. Stoga su u procesu prilagođavanja adolescenti u većoj meri izloženi rizicima društvene izolacije, depresije, anksioznosti, problema u ponašanju.
Starije odrasle osobe lakše prihvataju invaliditet, jer je pogoršanje zdravstveno-telesnog stanja manje-više očekivano s godinama. Stariji često imaju pozitivnu sliku o sebi (dobro se držim za svoje godine; moj šlog je ništa u odnosu na komšijin). Nije redak slučaj da tek pojava invaliditeta osvešćuje proces starenja. Međutim, ako se invaliditet u određenom starosnom dobu shvati kao očekivan i neminovan nastavak života, istovremeno se jačaju stereotipi, kako o starenju, tako i o invaliditetu (koji ostaje u sprezi sa pojmovima neaktivnog, pogoršanog, oslabljenog, nezdravog, neseksualnog). Takođe je prisutan stereotip da pojava invaliditeta okončava određene uloge (brigu o drugima ili ulogu seksualnog partnera). S druge strane, invaliditet se može dočekati kao prilika za usvajanje mudrosti na zalasku fizičke moći.
PSIHO-PROTETIKA
Termin označava pokušaj da se razume i opiše psihološka kompleksnost prilagođavanja i uspostavljanja (telesne i psihičke) veze sa protezom. Proces ponovnog uspostavljanja pozitivne slike tela u slučajevima amputacije dodatno je zakomplikovan pitanjem protetike. Istorijski gledano, protetika je razvijena da pruži jednostavno poboljšanje u pokretljivosti ili kao skroman pokušaj da se povrati pojavno stanje pre amputacije. Vremenom je tehnologija doprinela sofisticiranijim rešenjima, unapređujući funkcionalnu i estetsku komponentu. Postizanje funkcionalne mobilnosti i konstantna upotreba proteze po pravilu se smatraju uspešnim okončanjem perioda rehabilitacije i samoprihvatanja. Međutim, važno je znati da se tokom celog procesa razvija i opstaje trostruka predstava o sebi: pre amputacije, posle amputacije i sa protezom. U ovom slučaju, slika tela nije jednostavna fiksirana shema, nego dinamička slika sastavljena iz seta predstava, uverenja i vrednosti koje se podjednako tiču odstranjenog dela tela, rehabilitacionog procesa i proteze. Takva slika balansira situacije u kojima se proteza nosi (na poslu, tokom sportskih aktivnosti) ili ne nosi (kod kuće, među prijateljima); statičku (pasivno telo) i kinetičku predstavu tela (telo u pokretu i akciji); funkcionalnu (pitanje nezavisnosti) i estetsku funkciju proteze (osećaj dostojanstva).
INTERPERSONALNI ASPEKTI SLIKE TELA
Živimo u svetu u kome je tendencija verovanja da se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima, a neprijatna i teška iskustva namenjena su lošim ljudima. Ova mentalna shema ima kumulativne efekte i kreira negativnu sliku o osobama sa invaliditetom (kao onima koji su zaslužili bol, izolaciju). S druge strane, prisutna je i predstava o osobama sa invaliditetom kao moralnijim, snažnim i hrabrim, jer su u stanju da se nose sa svim izazovima invaliditeta. Iako je ova druga slika verovatno vedrija, u njenim okvirima invaliditet poprima zasluge za moralno dobro. Činjenica je da je invaliditet neutralan, samo jedan od aspekata iskustava. Uzrok tendencije da se osobe sa invaliditetom izbegavaju moguće je pronaći u anksioznosti kao posledici straha, gde se izbegavanje pokazuje kao prostor sigurne zone iz koje se ne može pogrešiti u ophođenju. Globalna stigma se internalizuje, a negativne predstave tela postaju individualna istina putem procesa samostigmatizacije. Neretko se sveprisutni društveni stereotipi usvajaju u formama negativnog samoobraćanja (zašto bi se iko mučio oko mene i mojih kolica), etiketiranja (obogaljeni) i uverenja koja izazivaju i održavaju loše emocije (beskorisna sam). Oblicima (bihejvioralne) samostigmatizacije smatraju se i samoizolacija ili ostajanje u domenu ograničenog spektra aktivnosti, kako bi se izbegla pažnja koju izaziva različitost. Umesto usvajanja stigme, proces samoprihvatanja vodi ka uvidu da invaliditet nije definicija ličnosti, nego samo jedan od mnogobrojnih aspekata nečije individualnosti.
IZVOR: JM Behel, Rush & BD Rybarczyk (2012). Physical Disability and Body Image in Adults. u: Encyclopedia Of Body Image And Human Appearance. Academic Press is an imprint of Elsevier. str. 644 – 649.
