POREKLO OPASNOSTI: Ženska masturbacija na vremenskoj liniji
Kada se masturbacija upražnjavala javno u drevnim civilizacijama, pridavan joj je magijski značaj u ritualima plodnosti (stari Egipat) ili je naprosto smatrana zdravim načinom da se udovolji nagonu (antička Grčka). Filozof Diogen, između ostalog, ostao je zapamćen po neskrivenim masturbatornim aktivnostima kao demonstraciji filozofskog uverenja da nijedna ljudska aktivnost nije toliko sramotna da bi zahtevala privatnost. Iz III veka pre nove ere datira zapis grčkog pesnika Herodasa koji beleži razigrani razgovor dve prijateljice koje međusobno pozajmljuju alatku za masturbiranje (grčki kožni dildo, tzv. olizbos), da bi jedna od njih krenula u potragu za proizvođačem te skarletne naprave. Iako se iz teksta može iščitati da žene otvoreno diskutuju o samozadovoljavanju (i ništa ljudsko nije im strano), ne treba zanemariti patrijarhalni ključ tumačenja. Naime, ženska masturbacija u staroj Grčkoj odobravana je u ime održavanja bračne vernosti (dok su muževi na vojevanju), a čin je po pravilu oponašao bračni seks (uz upotrebu falusne alatke).
Dolaskom hrišćanstva shvatanje masturbacije se drastično menja u kontekstu sveopšte demonizacije seksualnosti. O masturbaciji se nije ćutalo, već je o njoj pisano i pričano kao o gnusnoj pojavi koja uzrokuje kobne posledice po oba pola. U skladu sa hrišćanskom dogmom, seks je opravdan jedino ako je u službi prokreacije. U skladu sa tim, masturbacija je vrednovana kao veći (protivprirodni) greh nego što su to preljuba, incest i silovanje (jer ova tri prirodna greha ipak mogu dovesti do začeća). Naučna i medicinska otkrića takođe su se odvijala pod uticajem crkve, a takav amalgam dogme i naučnih zabluda nepovratno stigmatizuje masturbaciju. Kada je Levenhuk pod mikroskopom otkrio spermatozoide, masturbacija je izjednačena sa genocidom, jer se pretpostavljalo da je u samom spermatozoidu začetak čoveka; samim tim su ženska reproduktivna svojstva svedena na ulogu inkubatora. Rasipanje dragocene semene tečnosti muškarca smatrano je opasnijim od gubljenja krvi, a takav strah direktni je uzročnik mizoginije, jer žensko telo izaziva mušku pomamu i potrebu za (smrtonosnim) pražnjenjem. Osuda masturbacije dodatno je pasivizirala žensku seksualnost, stavljajući pred ženu zahtev da u ime zdravlja svog partnera učini sve kako bi on što manje rasipao svoju životnu snagu materijalizovanu u spermi. Da učini sve zapravo ima značenje da žena tokom koitusa ne čini ništa: po propisima medicinskih priručnika za pristojan snošaj (18. vek) žena treba da ostane potpuno mirna i nepomična.
Od 18. veka naovamo prisutan je sveopšti strah od masturbacije. Doslovno, masturbacija je prizivanje smrti sopstvenom rukom. Verovalo se da kod žena izaziva niz posledica: od bezazlenih podočnjaka, preko ispijenosti, opšte malaksalosti, komplikacija u trudnoći, frigiditeta, sve do neizbežne (nimfomanične) smrti (u orgazmu). U ime zdravlja devojčice i devojke podvrgavane su telesnoj torturi. Kako bi se predupredio svaki kontakt sa genitalijama, patentirani su takozvani pojasevi nevinosti, čak je i intimna higijena obavljana pod strogim nadzorom, a devojke su često spavale vezanih ruku. Čuveni lekar doktor Kelog osmislio je strog režim vežbi i ishrane za zdrav odgoj (jedan od njegovih proizvoda je kornfleks – antimasturbatorni doručak). Ako disciplinske mere ne bi urodile plodom, doktor Kelog je preporučivao i sprovodio spaljivanje klitorisa karboksilnom kiselinom. U priručnicima za vaspitanje devojčica (štampanim početkom prošlog veka) roditeljima se savetovalo da zastrašuju decu grotesknim voštanim figurama uz objašnjenje da će im od masturbacije otpasti nos ili da će im se isušiti kičma. Takođe se verovalo da stroga gimnastika i rešavanje matematičkih problema uklanjaju potrebu za masturbacijom, dok je muzika visokorizična i podstiče tu lošu naviku. Navika masturbiranja lako se otkrivala: vaginalna asimetrija dijagnostifikovana je kao vid hipertrofije usled preteranog stimulisanja. (Suvišno je objašnjavati da je telo po prirodi asimetrično.) Generacije devojčica odrastale su pod pretnjom da će biti podvrgnute zašivanju vagine ili odsecanju klitorisa. Frojdovi uvidi o dečjoj seksualnosti donekle su zaustavili rat protiv samodoirivanja, prihvatajući činjenicu da je masturbacija univerzalno iskustvo seksualnog razvoja. Ipak, Frojd je ostao dosledan seks-negativnom konceptu, shvatajući masturbaciju kao infantilnu aktivnost koja se mora prerasti (zameniti bračnim koitusom). U frojdovskoj koncepciji, žena koja ne prevaziđe masturbaciju, (p)ostaje asocijalna, odnosno, nesposobna i nepodobna za izvršenje bračnih dužnosti. U ženskom slučaju, masturbacija je naročito opasna ako je klitoralna (samo)stimulacija izvorište zadovoljstva i okidač orgazma. Sve što oponaša heteroseksualni čin, još se nekako i može tolerisati… ali orgazam bez penetracije – ekstremno rizična pojava! Frojd je tvrdio da ta nezrela fiksacija za klitoris (klitoralni orgazam) onemogućuje pravi seksualni užitak (orgazam izazvan penetracijom) i stvara anestetično žensko (na planu tela) sa bračnom averzijom (na mentalno-emotivnom planu). Zbog čega je bilo toliko važno osporavati validnost klitoralnog orgazma? Patologizacija klitorisa i osujećivanje najčešćeg vida ženske masturbacije ujedno je odbrana falocentrične formule seksualnosti, gde je seks izjednačen sa koitusom (u cilju prokreacije). Ako je žensko telo sposobno za laka i brza zadovoljstva bez penetracije, važnost penisa (u seksu) i muškarca (u društvu) biva poljuljana i dovedena u pitanje. Umesto preispitivanja patrijarhalne formule seksualnosti (koja je odigrala svoju ulogu), preispituje se validnost ženskog tela. Kad god je moguće, telo treba prekrojiti, ukrotiti i prilagoditi normativu. Mehanizme (ne)shvatanja i neprihvatanja ženskog tela pokreće patrijarhalni otpor ka promenama i potreba da se očuvaju globalne društvene strukture. U takvoj slici, žensko telo odgovara tertorijalnoj mapi, penis osvajačkoj alatki, a kontrola ogazma preuzimanju i kontroli moći. Do navedenih uvida dolaze feministkinje tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. S jedne strane, taj talas ohrabruje žene da preuzmu kontrolu nad sopstvenim telom i ovladaju osećajem (samo)dovoljnosti. U tom kontekstu rastapaju se mnogobrojne zablude o ženskoj masturbaciji. S druge strane, ne samo da se produbljuje rat polova, nego se žensko telo udaljava od svoje multiorgazmične prirode. Od potpunog osporavanja klitorisa, kao svojevrsnog uzroka anorgazmije i frigiditeta, dolazimo do sveopšteg insistiranja na klitorisu kao jedinom pouzdanom okidaču ženskog orgazma. Jedan obrazac seksualnog (ne)zadovoljstva zamenjen je drugim obrascem (parcijalnog) zadovoljstva. Ostvarivanje celovitog zadovoljstva i potpunog seksualnog potencijala, bez sumnje, izmiče obrascima ponašanja. Kako ne postoji (epi)centar, isto tako ne postoji tačka na ženskom telu čijom stimulacijom se ne može izazvati zadovoljstvo. Svođenje ženske orgastičke moći na klitoris samo je drugi vid anorgazmije; zapostavljanje celovitosti zarad jedne osvojene zone. Ono što nam je suštinski potrebno jeste potpuno novo otkrivanje seksualnosti i sopstvenih tela, kao i decentralizacija seksa sa genitalne regije. U takvom istraživanju i dekodiranju sopstvenog seksualnog profila masturbacija može da ima neprocenjivu ulogu, kao lek od nasleđa anorgazmije.
Marijana Čanak
