Prevod teksta: Barbara Faye Waxman Fiduccia and Leslie R. Wolf (1999), Violence Against Disabled Women, Center for Women Policy Studies.
Nasilje nad ženama sa invaliditetom
Žene s invaliditetom suočavaju se sa dvostrukom diskriminacijom i predrasudama – i kao osobe s invaliditetom i kao žene; obojene žene sa invaliditetom suočavaju se sa trostrukom. Zbog toga se žene sa invaliditetom suočavaju sa brojnim preprekama pri ostvarivanju svojih životnih ciljeva. Posledice diskriminacije i stereotipa sa kojima se suočavaju su: niska stopa zapslenosti i male zarade, nizak stepen obrazovanja, visoka stopa siromaštva i segregacija, ograničena dostupnost servisima koje obezbeđuje zajednica – i visoka stopa seksualnog i fizičkog nasilja (Vidi Fine & Asch, 1988).
Žene sa invaliditetom su više socijalno obezvređene nego muškarci sa invaliditetom. Žene se, takođe, češće nose sa stresom kao posledicom siromaštva i društvene izolacije. Žene dva puta češće od muškaraca pate od depresije, što može biti povezano sa višestrukim stresom, visokim procentom zlostavljanja i viktimizacije i internalizacije društvene poruke da su kao žene beskorisne i inferiorne (Gill and Coleman,1996).
200 žena sa invaliditetom, ispitanice u jednoj državnoj anketi, rangirale su zlostavljanje i porodično nasilje kao prioritetni problem sa kojim se treba suočiti. One su identifikovale dve ključne informacije koje su potrebne: razvoj i širenje materijala o nasilju pružaocima usluga i ženama sa invaliditetom; i, širenje informacija programima pomoći žrtvama i krivično-pravnim agencijama o njihovim zakonskim obavezama prema ženama sa invaliditetom (Berkeley Planning Associates, 1997).
Devojke i žene sa invaliditetom se suočavaju sa alarmantnom stopom nasilja – u okviru porodice, od poznanika, u institucijama i u čitavom društvu. To nasilje uključuje verbalno zlostavljanje, ekonomsko i emocionalno zlostavljanje, fizičko i seksualno nasilje, prinudnu izolaciju, zastrašivanje, napuštanje i zanemarivanje, uskraćivanje opreme, lekova i transporta ili personalne asistencije (Masuda, 1996).
Žene sa invaliditetom u odnosu na žene bez invaliditeta istih godina ćešće će biti viktimizovane, iskusiće duže i okrutnije vidove nasilja i patiće od ozbiljnijih i hroničnih posledica tog nasilja (Sobsey, 1994).
Bez obzira na godine, rasu, nacionalnost, seksualnu orijentaciju ili stalež, žene sa invaliditetom su napadane, silovane i zlostavljane dva puta više nego žene bez invaliditeta (Sobsey, 1994; Cusitar, 1994; DisAbled Women’s Network, 1988).
Žena s oštećenjem vida izlazila je iz Američkog muzeja holokausta u Vašingtonu i jedan muškarac ju je gurnuo govoreći dok je lomio njen beli štap: „Trebala si biti jedna od njih koje su ubili!“ (Personal communication, 1997).
Krivična dela prema osobama sa invaliditetom često su ekstremno nasilna i proračunata da povrede, kontrolišu i ponižavaju žrtve (Tyiske, 1998), ali su agencije koje služe zlostavljanim ženama obično uključivale odredbe koje se odnose na žene sa invaliditetom samo usputno, ako su uopšte to i činile (Mauro, 1996).
Visoka stopa nasilja koje žene i devojke sa invaliditetom doživljavaju nije nus-produkt invaliditeta kao ranjivosti, nego posledica segregacije i siromaštva i njihove fizičke, ekonomske, socijalne ili psihološke zavisnosti od drugih, što ih čini lakšim metama (Waxman, 1991).
Žene s invaliditetom su izložene i onivm oblicima nasilja sa kojima se žene bez invaliditeta ne suočavaju – uključujući uskraćivanje lekova ili davanje prevelikih doza sedativa zarad ugodnosti pomagača, isključivanje kolica iz struje, ili na primer, stavljanje nečeg opasnog na put žene s potpunim oštećenjem vida (Berkeley Planning Associates, 1997).
Mnogi oblici nasilja nad ženama sa invaliditetom su maskirani kao društveno prihvatljivi postupci unutar porodica i institucija i mnogi ljudi zapravo veruju da rade te stvari “za dobrobit te žene”, kao na primer muž koji sprečava svoju ženu da koristi kolica u njihovom domu (Waxman, 1991).
Dalje, psihijatrijski tehničari često će ženu vezati ili je osamiti dok prima psihijatrijsku negu. To je traumatično iskustvo za većinu žena, posebno za one koje su preživele nasilje, koje tada ponovo iskuse traumu prvobitnog zlostavljanja. Vezivanje i osamljivanje obično pojačavaju nekontrolisano ili nasilno ponašanje i stavljaju žene u kontinuirani destruktivni ciklus traume i reakcije (Caras, 1997).
Studija nad 100 hospitalizovanih psihijatrijskih pacijenata je pokazala da je 81% njih bilo fizički ili seksualno napadnuto tokom života (Jacobson & Richardson, 1987). Studija istorije viktimizacije 93 odrasle žene koje su bile pacijentkinje psihijatrijske hitne službe pokazala je da je 53% prijavilo seksualno zlostavljanje u detinjstvu, a 42% fizičko nasilje. Studija je pokazala da je seksualno zlostavljanje u detinjstvu najmoćniji prediktor kasnijih psihijatrijskih simptoma i poremećaja (Briere at al, 1997). Post-traumatski stresni sindrom je najveća kategorija invaliditeta uzrokovana nasiljem u porodici (Murphy, 1995).
Petnaestogodišnju devojčicu sa poremećajem učenja, stidljivu i nepopularnu, ali željnu da stekne prijatelje, nekoliko drugova iz razreda navelo je da stavi omču oko vrata. Prekasno shvativši da to nije igra, tinejdžerka je je bila obešena i tučena kamenjem dok nije umrla (Hershey, 1998).
Pedeset posto žena sa invalidietom je bilo seksualno zlostavljano u detinjstvu; 39% do 68% devojaka sa razvojnim invaliditetom će biti napadnuto pre 18. Godine (Roeher Institute, 1988). Ipak, 84% radnika za zaštitu dece je izvestilo da nisu imali ni jedan slučaj deteta s razvojnim invaliditetom (Schilling, Kirkham & Schinke, 1986).
Žene s razvojnim invaliditetom imaju 68% do 83% šanse da budu seksualno zlostavljane tokom života, što je 50% veća stopa nego kod žena koje nemaju invaliditet (Sobsey, 1994). Dalje, žene sa razvojnim invaliditetom imaju više šansi da budu ponovo zlostavljane od strane iste osobe, i više od polovine nikada se ne obraće za usluge lečenja ili pravnu pomoć (Pease & Frantz, 1994).
Zdravstveno odeljenje Kolorada izveštava da su bar 85% žena sa invaliditetom žrtve porodičnog nasilja, u poređenju sa 25% do 50% žena koje nemaju invaliditet (Feuerstein, 1997). Denverska inicijativa protiv porodičnog nasilja prijavila je da 40% žena koje su tražile njihove usluge imaju invaliditet kao posledicu nasilja u porodici (Berkeley Planning Associates, 1997).
Čak i kada su žene sa invaliditetom psihološki spremne da napuste nasilnu situaciju, one nisu u mogućnosti da to urade bez pristupačnih službi. Kada traže pomoć, nedostatak sistema podrške – kao što je pristupačan hitan prevoz, tumač znakovnog jezika, pristupačno sklonište – je dodatna prepreka. (Traustadottir, 1990).
Mnoge žene sa invaliditetom se suočavaju sa strahom od napuštanja svoje maloletne dece i stereotipa o njihovoj sposobnosti da zadrže starateljstvo nad svojom decom, posebno u slučajevima nasilja u porodici. Manjak socijalne podrške i pretpostavka države da žene sa invaliditetom nisu u stanju da budu roditelji, stavljaju majke sa invaliditetom u rizik da trajno izgube svoju decu (Through the Lookingglass, 1997).
Manje od 20% kriznih skloništa za žrtve porodičnog nasilja i silovanja je pristupačno prema osnovnim standardima pristupačnosti koje propisuje Akt Amerikanaca sa invaliditetom (California Women’s Law Center, 1994).
Zlostavljanje je direktno doprinelo, ili je verovatno dovelo do invaliditeta kod 62% devojaka koje su doživele seksualno zlostavljanje, 48% devojaka koje su doživele emocionalno zlostavljanje i 55% devojaka koje su bile zanemarivane (Crosse, Kaye & Ratnofsky, 1993).
Devojke sa bilo kojim invaliditetom su skoro dva puta podložnije seksualnom zlostavljanju od dece koje nemaju invaliditet (Petersilia, 1998). Zlostavljanje kod devojaka sa invaliditetom je 1,7 puta učestalije nego kod dece koja nemaju invaliditet (Crosse, Kaye & Ratnofsky, 1993). Jedna studija zlostavljane dece je pokazala da je više od polovine (53.4%) devojaka sa potpunim oštećenjem sluha bilo seksualno zlostavljano (Elder, 1993).
Rasprostranjenost seksualnog zlostavljanja u detinjstvu je znatno veća među beskućnicama koje imaju teške mentalne bolesti nego kod beskućnica uopšte; iskustvo zlostavljanja je povezano sa povećanjem suicidalnosti i simptoma post-traumatskog stresnog poremećaja u istoj kategoriji žena (Davies-Netzley, 1996).
Žene sa invaliditetom koje žive u institucijama su dva puta podložnije da budu žrtve nego žene koje žive u zajednici i 12 do 15 puta je verovatnije da će zločini počinjeni u zajednicu da budu prijavljeni nego što je slučaj sa zločinima u institucijama (Sobsey, 1994).
Na Mirnu Lebov, ženu sa ne-terminalnom multiplom sklerozom, muž je vršio pritisak i pomagao joj da umre i izjavio je da je više puta govorio svojoj ženi da mu je ona ogroman teret, “vampir koji isisava život iz njega”. Nakon što se izjasnio krivim za pokušaj ubistva, dobio je kaznu od šest meseci (Hendin, 1996).
Žena je svoju ćerku, tinejdžerku, sa oštećenjem govora i povredom mozga ubila; sudija je rekao da su njeni postupci razumljivi i da se isto može očekivati i od drugih roditelja. Bila je osuđena na društveno-koristan rad (Harris, 1996).
Gotovo polovina (41.8%) nasilnika koji su izvršili seksualno nasilje nad ženama sa invaliditetom su dobili pristup svojim žrtvama preko službi podrške za osobe sa invaliditetom, a negovatelji počine bar 25% od svih zločina nad osobama sa invaliditetom (Berkeley Planning Associates, 1997).
Bar 90% zlostavljanja žena sa invaliditetom prođe bez ikakvog lečenja, posebno kod žena koje jesu ili su bile instuticionalizovane i stoga ekonomski uskraćene, nemaju mogućnost izbora, imaju malo kredibiliteta, moraju da se oslanjaju na druge pri zadovoljenju svojih potreba, imaju ograničen pristup resursima i koje su učene da budu poslušne (Crossmaker, 1991).
Tridesetišestogodišnja žena sa fizičkim invaliditetom je preživela trogodišnje nasilje od strane svog momka; pati od agorafobije i teško joj je da putuje bez doživljavanja panike, straha i napada anksioznosti. Pošto nije mogla lako da putuje do i od suda, Tužilaštvo je odbacilo slučaj protiv njenog momka, izjavivši da “optuženi ima pravo da se suoči sa svojim optužiteljem”. Nasilnik je uhapšen i optužen za manji prekršaj, dobio je 30 dana zatvora i 45 dolara novčane kazne (Blocker, 1998).
Žene sa invaliditetom su jedna od grupa koje pravosudni sistem najgore obslužuje. Zaista postoje sistemski problemi sa fizičkom i socijalnom pristupačnošću sudovima, dokazima i procesima u sudnici koji povređuju prava žena i devojaka sa invaliditetom, kao i nevoljnost da se obezbede razumni uslovi za individualne razlike (Sobsey, 1994).
Dok svih 50 država imaju bar jedan zakon o seksualnom nasilju koji određuje silovanje u braku kao zločin, 32 države imaju i zakon koji oslobađa muža od optužbe za silovanje (Lehrman, 1996) – prvenstveno u situacijama kada žena pravno nije u stanju da da pristanak jer je onesvešćena, opijena (alkoholom ili drogama) ili ima invaliditet koji je toliko ozbiljan da onemogućava njen pristanak (X, 1998).
Ženama sa invaliditetom će se teže poverovati kada prijave incident zlostavljanja ili napada. Uprkos visokim stopama nasilja, većina zločina prema ženama sa invaliditetom prođu neprijavljena. Samo 20% silovanja odraslih žena bude prijavljeno socijalnim službama ili policiji, i žene sa invaliditetom se suočavaju sa značajnim preprekama kada se pojave na sudu, uključujući i pretpostavku da im nedostaje kredibilitet. Ženama sa mentalnim i razvojnim invaliditetom i ženama koje koriste alternativne uređaje za komunikaciju se skoro nikada ne veruje (DisAbled Women’s Network, 1988).
Postoje izveštaji da su operateri policije spuštali slušalicu na pozive osoba sa potpunim oštećenjem sluha, kao i tužiteljima koji su žene sa kognitivnim invaliditetom odbacivali kao svedoke jer imaju poteškoća da komuniciraju sa klupe za svedoke a očekuje se da se drže standardnih procedura za svedočenje (Berkeley Planning Associates, 1997). Ženi sa potpunim oštećenjem sluha, na primer, je potrebno savetovanje žrtve koje je osetljivo na kulturu osoba sa oštećenjem sluha i odgovarajuće komunikativne tehnike (Merkin & Smith, 1995).
Savezni zakon i Predloženi zakon o nasilju nad ženama (VAWA II): Zaštita i zagovaranje individualnih prava, kao i Akt o žrtvama zločina sa invaliditetom obrađuju samo pojedine invaliditete, ne uključuju rodno specifične uzroke i rešenja nasilja i pisani su bez aktivnog učešća članova zajednice osoba sa invaliditetom.
Ti zakoni su većinom utemeljeni na verovanju da invaliditet čini osobu ranjivom i zavisnom. Ipak, širi uzroci obezvlašćivanja i zlostavljanja žena sa invaliditetom uključuju i njihovu segregaciju u okruženje visokog rizika, njihovo siromaštvo i nemogućnost pristupa informacijama i servisima.
Umesto toga, savezni pristup treba da pomogne da pristup asistenciji i pravnom sistemu bude pristupačniji za žrtve, kao i da bude odgovorniji i učtiviji prema ženama i devojkama sa invaliditetom. Savezna politika takođe treba da omogući ženama i devojkama sa invaliditetom da se presele u okruženja niskog rizika i da vode samostalno izabrane, osnažene živote.
Države treba da budu u obavezi da primaju zahteve od osoba sa invaliditetom i njihovih porodica i da obavljaju bezbednosne provere personalnih asistenata. Ove bezbednosne provere moraju da se obave u roku od 72 sata od primanja zahteva. Kontrola nasilnih zločina i Akt o sprovođenju zakona iz 1994. godine su ovlastili države da koriste FBI-eve provere krivičnih dosijea za proveru onih koji rade sa osobama sa invaliditetom.
Potrebno je obezbediti sredstva za nacionalnu edukativnu kampanju o nasilju nad ženama i devojkama sa invaliditetom, uključujući razvoj nastavnog plana i programa za edukaciju žena i devojaka sa invaliditetom o nasilju nad ženama i njihovim zakonskim pravima i dostupnosti službi za žrtve nasilja. Takođe, treba obezbediti sredstva za podršku razvoju neposrednih službi posebno usmerenih na žene sa invaliditetom koje su izložene nasilju.
Državni tužitelj treba da bude u obavezi da sprovede studiju i izvesti Kongres o:
1. stepenu usaglašenosti primalaca iz fonda programa za žrtve zločina sa Aktom Amerikanci sa invaliditetom i Sekcijom 504 Zakona o rehabiliticiji;
2. stepenu korišćenja državnih programa za žrtve nasilja od strane žena i devojaka sa invaliditetom, i potrebi za unapređenim sistemom prikupljanja podataka;
3. oblicima nasilnih zločina prema ženama i devojkama sa invaliditetom, kao i odredbama da se isti uključe u unapređeni sistem prikupljanja podataka;
4. državnim kaznama za nasilje nad ženama i efikasnosti ovih kazni kada je nasilje izvršeno nad ženama i devojkama sa invaliditetom. Posebnu pažnju treba obratiti na državne zakone koji isključuju supruge sa invaliditetom jer ih smatraju nekompetentnim ili nemoćnim da se odbrane od silovanja u braku, prebijanja ili drugih činova nasilja u porodici (vidi X, 1998).
5. preprekama sa kojima se žene i devojke sa invaliditetom suočavaju kada se radi o jednakoj pristupačnosti krivično-pravnom sistemu i programima za žrtve zločina, uključujući i tretman pravnog sistema prema ženama i devojakama sa invaliditetom nakon podnošenja izveštaja o nasilju. Posebnu pažnju treba obratiti na to kako se tužioci odnose prema ženama i devojkama sa kognitivnim i senzornim invaliditetima koje žele da budu svedoci za tužilaštvo.
6. potrebama za obuku sudija kako bi se osposobili za suđenja u slučajevima nasilja nad ženama i devojkama sa invaliditetom. Posebnu pažnju treba obratiti na razvoj nastavnog plana i programa edukacije sudija širom zemlje.
7. potrebama za obuku policajaca da se osposobe da identifikuju i istraže nasilje nad ženama i devojkama sa invaliditetom. Posebnu pažnju treba obratiti na razvoj nastavnog plana i programa koji će biti uključen u Standardnu obuku policajaca širom zemlje.
8. učešće devojaka sa invaliditetom u zločinima bandi i drugim nasilnim aktima i vezi između ovog ponašanja i visoke stope njihove viktimizacije (vidi Tucker & Wolfe, 1997). Ministarstva obrazovanja, zdravlja i pravde treba da budu u obavezi da osnuju i finansiraju nezavisni odbor stručnjaka za invalidnost i ženska ljudska prava u oblasti obrazovanja, sprovođenja zakona, javnog zdravlja i mentalnog zdravlja, koji će proučavati i uspostaviti strategije finansiranja da bi se odgovorilo na nasilje nad ženama i devojkama sa invaliditetom.
9. kako na učestalost nasilja nad ženama i devojkama sa invaliditetom utiču odgovori na sledeća pitanja:
- da li pristup adaptivnoj tehnologiji, kvalitetnim dežurnim službama i pristupačno stanovanje u zajednici smanjuje šanse žene sa invaliditetom da bude žrtva?
- postoji li razlika u stopama nasilja nad ženama s invaliditetom u odnosu na njihov radni status i obrazovni nivo?
- da li pristupačnost vršnjačke edukacije, savetovanja i grupa za podršku doprinose smanjenju reviktimizacije žena sa invaliditetom?
10. do kog stepena su kvalifikovane žene sa invaliditetom regrutovane, obučene i zaposlene za rad u programima službi za žrtve, uključujući i programe posebno namenjene ženama sa invaliditetom.
Tekst prevela i priredila Veronika Mitro
