Ja nemam problema sa vidom i rado odlazim na Internet. Znam, međutim da nemaju svi jednaka iskustva sa veb sajtovima. Pretraživanje sajtova na ekranima različite veličine trenutno je vrlo aktuelna tema, ali ne treba zaboraviti da neku veb stranicu ne doživljavaju različito samo korisnici mobilnih uređaja, nego tu treba uzeti u obzir i ljude s oštećenjem vida i njihovo iskustvo sa internetom.
Zato sam ja odlučio da koristim čitač ekrana kako bih se upoznao sa načinom kretanja osobe s oštećenjem vida po nekoj veb stranici. Pre svega želim da naglasim da meni pojam pristupačnost nije nov. Već godinama ja kreiram sajtove prema W3C vrednostima, u skladu sa standardima veba, i uvek vodim računa o tome da sve slike imaju „Alt“ tagove, a svaki flash da ima tekstualnu alternativu.
Kad sam, međutim, počeo da koristim čitač ekrana naučio sam mnogo toga.
1. Čitač ekrana čita ukupnu površinu desktopa, a ne samo brauzer.
Ja sam nekako u svom neznanju pretpostavljao da je u pitanju samo brauzer, a u stvari reč je o iskustvu u okviru čitavog operativnog sistema. Sve od momenta kad uključite svoj kompjuter morate uz upotrebu nekoliko komandi na tastaturi da dođete do brauzera i otvorite ga.
Ako bi vam neko rekao da se osobe s oštećenjem vida lakše snalaze na internetu koristeći opskurne brauzere poput „lynx“ ili „w3m“, (kao što nam je neko pokušao dokazati na našoj Facebook stranici), morate imati na umu da će vaše iskustvo na netu biti prilično različito od iskustva kod većine ljudi s oštećenjem vida.
2. Učenje je naporno.
Naporno je učiti mnoštvo tastaturnih prečica kako biste se mogli uspešno kretati po veb stranici, a nije lako ni popamtiti gde se nalaze te prečice na vašoj tastaturi kad ste osoba s oštećenjem vida. Jeste, ja sam stavio povez preko očiju kako bih dobio potpuniju predstavu o iskustvu osoba s oštećenjem vida. Najpre mi je bilo teško, ali kako sam postepeno sticao sigurnost, sve više sam znao šta radim. Kad bi mi se desilo da se negde zaglavim, na nekoj nepoznatoj opciji na vebstranici, morao sam da malo provirim ispod poveza kako bih mogao da vidim gde sam pogrešio.
Evo šta se dešava kad hoćete da sa čitačem ekrana pročitate sadržaj neke veb stranice. Čitač počinje da iščitava svaki pojedini elemenat sadržaja na stranici, baš svaki, i ne prestaje dok vam mozak ne prokuva, a reči se stope u jedno more elektronskog zvuka. Ako želite vi možete slušati celu stranicu, ali sam od Robert Williama, korisnika čitača ekrana s delimičnim oštećenjem vida, naučio da je mnogo bolje staviti taj sadržaj pod kontrolu i slušati samo ono što vas zanima. Budite spremni, međutim, na čitanje stotine heading-a i link-ova pre nego što dođete do sadržaja stranice ili link-a koji tražite, što vas može prilično zbuniti.
3. Razlika među brauzerima.
Najpopularniji brauzeri među osobama s oštećenjem vida su, (prema podacima WebAIM iz maja 2012. godine) Internet Explorer, 8, (30,4 %), i Internet Explorer, 9, (28,5 %) i Firefox (20 %). Moj omiljeni brauzer je Chrome, koji sam počeo da koristim, ali sam brzo uvidio da ima dosta razlika među brauzerima pa sam prešao na Firefox, koji je vrlo efikasan kad je reč o pristupačnoj navigaciji.
Tek kad sam vidio prezentaciju Sina Bahram na adresi: http://www.sinabahram.com/ koji istražuje pristupačnost na veb stranama, shvatio sam kako Firefox automatski dodaje landmark HTML5 <nav> element bez određivanja „ARIA role“. Pitao sam Sina zašto nije dodao role=“navigation“ ovom elementu, što sam ja smatrao standardnom praksom, a on je odgovorio: „Kad imate neki HTML element, koji ima istu ulogu, ja koristim taj element. Ima svoju semantiku.“
U pravu je on, ali od svih brauzera koje sam isprobao, jedino u Firefox-u se kreira landmark. Na linku ispod je video snimak koji prikazuje Sina Bahram kako demonstrira pristupanje nekoj stranici pomoću čitača ekrana. Link je: http://www.youtube.com/watch?v=92pM6hJG6Wo&feature=youtu.be
4. Morate naučiti da slušate ubrzano.
Primetio sam jednom dok sam gledao neki film sa DVD na mom plejeru da mogu podesiti brzinu na 1.5x, a to znači da umesto za dva sata ja mogu film pogledati za sat i po. To mi se dopalo, jer sam tako mogao da uštedim pola sata svoga života. No, uskoro sam se vratio na normalnu brzinu, jer mi je teško bilo da se naviknem na onaj ubrzani neprirodni glas. No to nije ništa u poređenju sa brzinom kojom Sina sluša svog čitača ekrana. Videćete ako poslušate prvih 40 sekundi video snimka na gornjem linku.
Čak i kad slušam relativno normalnom brzinom moram se često vratiti da još jednom čujem sadržaj pročitanih informacija, jer ne mogu da odmah upamtim sve opcije koje mi se nude na jednoj stranici.
5. Neki popularni sajtovi su vrlo teški za korišćenje.
Pokušavao sam da uz čitač ekrana pretražim neke sajtove na koje idem svakodnevno. Facebook zaboravite. Uprkos člancima koji objašnjavaju da je Facebook pristupačan, JavaScript i beskrajno skrolovanje stranicom znatno je usporilo moj kompjuter pre nego što sam i počeo. Robert William, osoba s delimičnim oštećenjem vida, u svom tutorijalu o korišćenju čitača ekrana kaže da i on ima problema sa Facebook-om pa zato radije ide na mnogo pristupačniju verziju za mobilne uređaje.
Probao sam i sajt Amazon.co.uk, ali nisam mogao maknuti dalje od početne stranice na kojoj je bilo, pazite, čak više od hiljadu linkova, a onog glavnog – Search Box za pretraživanje – nigde. Mislio sam, ustvari, da nije mogućne uopšte to pronaći, a onda sam, posle nekoliko slušanja, otkrio da se glavni sadržaj ugnezdio negde između dve druge opcije, a bez apsolutno bilo kakvog „ARIA landmarks“. Pravo razočaranje. Međutim, posle kraćeg razgovora, jedan moj prijatelj s oštećenjem vida me je ubedio da je bolje koristiti mnogo pristupačniju mobilnu verziju sajta. Vrlo neprijatno mi je saznanje da moram koristiti neku verziju namenjenu za mobilne uređaje umesto jednostavno da odem na sajt koji inače često posećujem, a to ne bih znao da nije bilo saveta mog upućenog prijatelja.
6. Naslovi linkova nisu od pomoći.
Ovo je, u stvari, jedno od mojih najvećih iznenađenja. Uvek sam pretpostavljao da tekst uz link sa dodatnim „naslovom“ čitač ekrana glasno pročita, umesto samo da prijavi označeni link – instead of the link’s normal anchor text, što bi vam omogućilo da zabeležite korisnu informaciju o destinaciji. Međutim, kako se ispostavilo, tu se čitač uopšte ne koristi, osim u retkim slučajevima kad uopšte nema link anchored teksta. Prema tome, bilo koji tekst uz link, sa dodatnim naslovom, za čitač ekrana je potpuno nedostupan. Zato ne očekujte da obični linkovi poput „click here“, ili „read more“ budu pravilno pročitani, jer se tekst sa dodatnim opisom uopšte ne čita.
Pitao sam i eksperta za HTML, Jeffrey Zeldman sa Tweet-era da li ima ikakvog razloga da se uopšte postavlja “title atribute”, a on je odgovorio da nema. Ne koriste.
Silktide kaže:
„da, istražujemo link title text“.
Kako se on ne čita od strane čitača ekrana. Možete li reći bilo koji razlog za njegovo postojanje?
Zeldman kaže: „Ne! Ne koristi”“.
7. Autofokus nervira.
Svaki sajt koji postavlja, (krade) fokus na neko polje za upisivanje, zbuniće korisnika koji je osoba s oštećenjem vida. Zamislite da, dok vi čitate neku stranicu, JavaScript vam otme glas čitača ekrana i baci ga negde na sasvim drugo mesto. Vi sad pojma nemate gde se nalazite – na vrhu ili na dnu stranice. Potpuno ste dezorijentisani i u ovakvom slučaju vam može neopažen promaći neki veoma važan sadržaj.
8. W3C test je od neznatne koristi.
Ja uvek radim na tome da moji veb sajtovi prođu test W3C kontrolu, ali i sa vrlo uočljivim velikim zelenim znakom, i sa najvećim stepenom Prolaznosti, vi ste jedva i započeli rad na dostupnosti veba korisnicima s oštećenjem vida. Jedan automatizovani test i ne može pružiti mnogo više od toga, ali ogromne mogućnosti bi se otvorile za poboljšanje pristupačnosti veba za ljude s oštećenjem vida ako bi u testiranje dostupnosti bili uključeni i sami korisnici koji imaju oštećenje vida.
9. Najlakše se kretati po stranici uz korišćenje heading-a.
Posle toliko priče o korišćenju „ARIA landmarks, “ i zagovaranja HTML5 semantičkih elemenata, očekivao sam da postoji način da se direktno može doći do željene informacije na nekoj stranici, naročito uz korišćenje elemenata kao što su <header>, <nav>, <aside> i <footer>. To bi i moglo biti tako kad bi svaki vebsajt imao te elemente. Začudo, mnogi nemaju, niti imaju „ARIA roles“ landmarka poput (role=“main“) za glavni sadržaj, ili (role=“Navigation“) za glavne linkove na sajtu.
Otkrio sam da moram vrlo dugo da iščitavam svaki sadržaj na stranici ili da se krećem pomoću heading-a, što je mnogo brže i pouzdanije nego da tražim nepostojeće „roles of landmarks“. Većina veb dizajnera postavljaju heading-e korektno i to je najpouzdaniji način kretanja po nekoj veb stranici. Na linku ispod je video snimak koji pokazuje kako mladić pretražuje stranicu najviše uz pomoć heading-a. http://www.youtube.com/watch?v=AmUPhEVWu_E
10. Ljudi s oštećenjem vida vrlo uspešno kontrolišu svoje frustracije.
Kad to kažem mislim na frustracije koje čovek s oštećenjem vida doživljava time što mora da sluša milijardu informacija i linkova koji mu zuje u ušima i odvlače koncentraciju, a posebno nervira ako je većina toga nepotrebna. Jasno je da mnogi veb sajtovi ne vode računa o potrebama korisnika koji imaju oštećenje vida, ili zbog nedovoljnog testiranja ili jednostavno zbog okrutne realnosti da oni nemaju dovoljno vremena da se posvete jednoj tako maloj grupi svojih korisnika. Mislim, međutim, da imamo moralnu obavezu da osobama s oštećenjem vida pomognemo pri snalaženju na vebu i učinimo im to iskustvo prijatnijim i dostojanstvenijim.
Tekst na engleskom : http://blog.silktide.com/2013/01/things-learned-pretending-to-be-blind-for-a-week/
Prevod : Milijana Popović
