Milutin ima 30 godina i magistar je organizacionih nauka. Na prvi pogled, izgleda kao mnogi njegovi vršnjaci. Mlad, vrlo prijatne spoljašnosti, ljubazan, visokoobrazovan. Međutim, postoji nešto po čemu se Milutin razlikuje od svojih vršnjaka, a to je činjenica da živi sa jednom teškom i retkom urođenom anomalijom. Za nju ne znaju čak ni mnogi njegovi drugovi i rođaci jer se on, kao i mnoge druge osobe s invaliditetom, usteže da govori o svojoj „različitosti” strahujući od osude i odbacivanja okoline.
Upkros svim preprekama i predrasudama na koje je nailazio posle punih deset godina neuspešnog traganja za zaposlenjem, Milutin je od februara meseca ove godine zaposlen u jednoj ustanovi kulture u Beogradu, gde kaže da se oseća vrlo dobro i da je jako zadovoljan. “Ranije me poslodavci ne bi više kontaktirali, čim bi saznali za moju invalidnost. Sada se stvari menjaju, zahvaljujući novom zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, ali i aktivnostima MIDVEJ projekta“, kaže Milutin.
Inicijativu „MIDVEJ – Uključivanje u obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju i zapošljavanje osoba s invaliditetom“ realizuje Catholic Relief Services, Centar za samostalni život invalida Srbije i Centar za interaktivnu pedagogiju u partnerstvu sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, a uz finansijsku pomoć USAID-a. Zaslugom projekta, putem lobiranja kod poslodavaca, organizovanjem sajmova zapošljavanja za osobe s invaliditetom, izrađenom mapom resursa, osnivanjem koalicija za zapošljavanje na lokalnom nivou, promocijom inkluzivnog obrazovanja – u proteklih dvadeset i jedan mesec zaposleno je 69 osoba s invaliditetom.
Broj osoba s invaliditetom u stalnom radnom odnosu u Srbiji i dalje je izuzetno mali. Ovo pogotovo zabrinjava ako se osvrnemo na broj onih koji niz godina vode bezuspešnu borbu za jednakost i iste mogućnosti, koja je proklamovana nizom normativnih i strateških dokumenata donetih tokom poslednjih godina u našoj zemlji. Upravo je zapošljavanje, zajedno sa obrazovanjem, preduslov za vođenje iole samostalnog života i put ka emancipaciji osoba s invaliditetom, kao i za njihovo učešće u aktivnostima društvene zajednice. To su i glavna oruđa u njihovoj težnji za samoodređenjem i samopoštovanjem.
Dvadeset sedmogodišnji Nenad Ćirić iz Novog Sada još je jedan izuzetan momak, diplomirani pravnik i osoba s invaliditetom, koja nam je ispričala ovu priču:„Rodom iz Sremske Mitrovice, u oktobru 1999. godine upisujem Pravni fakultet u Novom Sadu. Ubrzo potom, postajem član Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom gde se priključujem borbi za prava studenata s invaliditetom. Ovde počinje moj put od studenta do borca za ljudska prava. Postajem aktivista pokreta osoba s invaliditetom. Oktobra 2006. okončavam osnovne studije stičući zvanje diplomirani pravnik.
Kada je Centar za samostalni život invalida započeo sprovođenje projekta MIDVEJ, ponudili su mi da kao asistent za Novi Sad postanem član tima projekta. Tako, slučaj je hteo da se, od februara 2009. god. do danas, bavim problemima vezanim za zapošljavanje osoba s invaliditetom. Ovaj projekat je moje prvo sadržajnije iskustvo.
Rad na njemu učinio me je prepoznatljivim u lokalnoj zajednici. Postao sam osoba koja se bavi problemom ostvarivanja prava na rad osoba s invaliditetom. Uz veliki napor, ali prilično uspešno, MIDVEJ je temu zapošljavanja stavio u prvi plan, dok sam lično afirmisao ideju da je došlo vreme da se osobe s invaliditetom zapošljavaju.Pored poteškoća u vezi sa motivacijom poslodavaca, zahvaljujući dobroj volji, stvari se polako ali sigurno kreću u dobrom smeru kada je reč o zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
Po prirodi posla bio sam u prilici da neposredno dođem u kontakt sa svim nadležnim institucijama u oblasti rada i zapošljavanja, što je bila i prilika da se u neformalnom razgovoru postavi i logično pitanje: „Da li sam JA negde zaposlen, kakve su mi ambicije i sl.?“ Tako se rodila ideja da se zaposlim tj. da bi trebalo da se zaposlim. Naposletku, ponuđen mi je posao u pokrajinskoj administraciji koji sam svesrdno prihvatio.
Moje zaposlenje se može smatrati dobrim primerom primene Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a činjenica da sve veći broj među njima nalazi mogućnosti za trajno zaposlenje ujedno je pokazatelj suštinske demokratizacije društva u kome živimo.“, zaključuje Nenad.
Od 23. maja poslodavci su prema ovom zakonu obavezni da zaposle jednu osobu sa invaliditetom na 20 zaposlenih, a procene su da je njih u Srbiji oko 800 hiljada. Prema najnovijem istraživanju, sprovedenom među onima koji aktivno traže posao, većina je u dobi pune radne sposobnosti, dok je čak 16% sa visokom i višom sručnom spremom, što je više nego u ukupnoj populaciji nezaposlenih osoba.
Milutin i Nenad su, u očima svih koji su imali čast da ih lično upoznaju, pogazili stereotipe koji vladaju o osobama sa invaliditetom i njihovim od društva nametnutim „ograničenostima”. Sve više ljudi uviđa da se njihov potencijal i snaga nalazi upravo u njihovoj posebnosti, njihovoj volji i želji.
Zamislite svet u kojem stalno slušamo samo jednu melodiju. Ne dopada vam se?! Zato, recite DA toleranciji i otvorenosti za različitosti.
Izvor: http://serbia.usaid.gov/noviteti-u-programu/price-o-nasim-uspesima.876.html
