Svetski dan osoba s oštećenjem vida obeležen je 15. oktobra i samo je jedan od dana kada mediji više pažnje posvete osobama s invaliditetom. Deset odsto svetske populacije jesu osobe sa određenim invaliditetom, ali na njih se pažnja obraća samo povodom posebnih datuma ili kada se održava Paraolimpijada.
Prema rečima predsednice upravnog odbora Novosadske novinarske škole Dubravke Valić Nedeljković, u medijima nema dubinskih priča o svakodnevnom životu osoba koje imaju urođeni ili stečeni invaliditet, o načinu na koji se oni školuju, mogućnostima dobijanja posla i svakodnevnim teškoćama sa kojima se susreću. „Obično kada se razgovara sa glavnim urednicima oni kažu: Ova zemlja je puna informacija i mnogo važnijih vesti, kako da Vam kažemo, pa mi to radimo s vremena na vreme, postoje specijalizovane emisije. Ali senzibilizacija javnosti se ne radi u specijalkama, senzibilizacija javnosti se radi u najgledanijim programima“, kaže ona.
Predsednica novosadskog centra „Živeti uspravno“ Milice Ružičić Novković u svojoj analizi štampanih medija „Kako mediji predstavljaju osobe sa invaliditetom“ u Srbiji u periodu od 2004. do 2011. pokazuje da se ovoj temi daje više prostora nego ranije, ali joj se često daje prostor u nedostatku atraktivnije teme od kojih su najprisutnije izdvojene, specijalizovane emisije i prilozi.
Kada je reč o prilagođenosti medija osobama s invaliditetom, Dubravka Valić Nedeljković smatra da su javni servis Vojvodine i javni servis Srbije u poslednjih nekoliko godina učinili mnogo da bi ispoštovali sve strategije koje je naša zemlja donela u vezi sa vidljivošću osoba sa invaliditetom i zadovoljavanja njihovog prava na informisanje. Radio-televizija Srbije (RTS) jednom mesečno prikazuje filmove namenjene osobama koje su slabovide ili slepe, a postoje i specijalizovane emisije na Radio Beogradu i na Radio Novom Sadu i na drugom programu RTS-a i Radio-televizije Vojvodine. Ona izdvaja to što sve češće imamo i sajtove koji imaju znak čitaj me, gde glas čita vesti koje su objavljene na tim portalima za osobe koje imaju problem sa vidom.
Nenad Ćirić, diplomirani pravnik i osoba s invaliditetom, podsetio je kako na našim kanalima nema mnogo filmova sinhronizovanih na sprski jezik i kako se ovakvi filmovi prikazuju samo jednom mesečno na Radio-televiziji Srbije i to u kasnom terminu. „Njima je onda nekako stavljena stigma da su to filmovi za osobe s oštećenim vidom. Ni gledalačka publika nema baš naviku da gleda film koji je sinhronizovan, dok je recimo u ostalim zemljama to potpuno uobičajna stvar”, rekao je Ćirić. „Ono što je praksa, to je nepostojanje volje kod velikih medijskih kuća, pa hajde samo da se zadržimo na servisima sa nacionalnom frekvencijom gde jako malo sadržaja imate da je pristupačno osobama koje imaju oštećen vid i oštećen sluh. To je generalni program.” On smatra kako je veliki problem sa medijima to što su na gestovni govor prevedene samo specijalizovane emisije, dok političke emisije u kojima se govori o vrlo bitnim stvarima, nemaju tumača za gestovni govor. „Imate kratkotrajne vesti jednom ili dva puta u toku dana i to na RTS koje su prilagođene osobama sa oštećenim sluhom, dalje od toga nemate.“
U pogledu prilagođenosti medija osobama s invaliditetom, svršenom studentu italijanistike Milošu Pržiću koji je slep smeta što na domaćim kanalima nema dovoljno autodeskripcije filmova gde se čuje glas spikera koji opisuje radnju na ekranu. „Nigde u svetu to nije omogućeno baš za sve televizijske programe, za neke to nije uvek ni potrebno, ali BBC recimo to ima, kao i ITV, čak i Rai ima sličnu mogućnost, uglavnom samo za filmove“ objašnjava on i dodaje kako postoji nešto što se zove pristupačnost na internetu, odnosno koliko su mediji omogućili osobama sa invaliditetom da mogu da prate određeni sadržaj. (npr. koliko je neki medijski sajt dostupan čitačima ekrana za slepe ili da li postoji opcija da se uvećaju slova)
Prema zakonu o javnom informisanju (član 5) osobama sa invaliditetom se garantuje pristup informacijama, ali slepe i slabovide osobe mogu koristiti samo neke od web stranica organa javne vlasti, kao i druge javne web stranice, primenom programa „Enreader“, ukoliko su tekstovi rađeni u Word programu koji „Enreader“ može da očita.
Za razliku od javnih servisa koji moraju da ispune svoju obavezu i prilagode medijske sadržaje osobama sa invaliditetom, komercijalne i lokalne televizijske kuće nemaju audiodeskriptivne filmove i emisije i zbog toga osobe sa oštećenim vidom ili sluhom nisu u mogućnosti da ih prate. Čak i javni servis, poput RTS-a, sinhronizovane filmove namenjene osobama sa oštećenim vidom prikazuje samo jednom mesečno, što je veoma retko, ako uzmemo u obzir to da se filmovi na televizijama emituju svakodnevno.
Izvor: http://univerzitetskiodjek.com/page.php?id=menuitem_2_2_m&index=51
