Procenjuje se da 19 % žena širom sveta živi sa nekom vrstom invaliditeta. Nedostatak odgovarajuće pristupačnosti, obrazovanja i predrasude od strane šireg društva ometaju puno vršenje i uživanje u njihovim ljudskim pravima. AWID udruženje razgovaralo je sa Marijom Veronikom Reinom, izvršnom direktorkom globalnog partnerstva za invaliditet i razvoj da ispitaju kako se žene s invaliditetom snalaze u pogledu svojih ekonomskih prava.
AWID: Kako se invaliditet generalno doživljava i razume?
MVR: U medijima ponekad susrećemo kako su osobe s invaliditetom prikazane kao „uzorne“, izvanredne“ ili „herojske“, kao osobe koje su „savladale“ svoja ograničenja i trijumfovale „uprkos njihovom invaliditetu“, zahvaljujući njihovim naporima i istrajnošću. Ali iza ovih reprezentacija stoji ideja da je invaliditet „abnormalna“ odlika koja predstavlja ozbiljan izazov za njih. Takođe pretpostavlja se da je „tragedija“ ili „nesreća“ imati dete s invaliditetom ili steći invaliditet. Ove reprezentacije deli većina društava i deo su oblika stigme oko invaliditeta. Međutim, zajednica osoba s invaliditetom i njihovi saveznici širom sveta, veruju da je ovo veoma usko i pogrešno mišljenje.
Pojavile su se alternativne vizije, kontekstualizirajući invaliditet u okviru raznovrsnih modela koji naglašavaju socijalne probleme. Svetska banka i Svetska zdravstvena organizacija (WHO) u globalnom izveštaju o invaliditetu kažu da je invaliditet deo čovekovog stanja i da se opšti termin „invaliditet“ odnosi na negativne aspekte interakcije između individue (imati zdravstveno stanje poput kvadriplegije) i njeni/njegovi kontekstualni faktori (prostorno kao što su nedostatak pristupačnog prevoza, i lična, kao što je neimanja visokog obrazovanja u vreme sticanja invaliditeta). Prema ovom okviru, invaliditet je interfejs između okoline i individue, a ne lična odlika.
AWID: Na koje sve prepreke žene s invaliditetom nailaze u ostvarivanju svojih ekonomskih prava?
MVR: Žene s invaliditetom suočavaju se sa nekoliko prepreka koje ih često sputavaju u ostvarivanju njihovih ekonomskih prava. Procenjuje se da je popriličan broj žena s invaliditetom u zemljama sa niskim ili srednjim primanjima, one ostaju ograničene na njihove kuće, jer im nedostaje neophodno obrazovanje ili podrška da vode nezavisan život, kao što su mobilnost i orijentaciona obuka za osobe s oštećenjem vida ili onih sa motornim invaliditetom. Postoji takođe ozbiljan nedostatak ortopedskih pomagala i drugih asistivnih uređaja, kao i njihovo održavanje. Međutim čak i sa uređajima i obukom, postoje mnoge fizičke i infrastrukturne barijere: pristupačnost je veoma mala ili skoro nepostojeća u transportu, na putevima, zgradama i javnim mestima. Naročito žene s oštećenjem sluha ili vida nemaju pristup informaciji i komunikaciji u adekvatnim formatima. Negativni stavovi društva i pogrešne predstave o ženama s invaliditetom, na primer, žena s oštećenjem sluha nije inteligentna, jer ona ne komunicira na tipičan način, takođe predstavljaju značajne prepreke. Ograničenja u pogledu podešavanja ili uloga su takođe posmatrana, kao što su predpostavke da žene s invaliditetom nisu sposobne da upravljaju svojim resursima ili da budu glava domaćinstva.
AWID: Zašto žene s invaliditetom imaju poteškoće pristupiti tržištu rada ili poslovnom sektoru?
MVR: Žene s invaliditetom su očigledno u nepovoljnom položaju u pogledu zapošljavanja, kako u odnosu na muškarce s invaliditetom tako i u odnosu na žene bez invaliditeta, i u bogatim i u siromašnim zemljama. Analiza Svetske zdravstvene ankete srovedena od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO) u pedeset zemalja širom sveta pokazuju zaposlenost od 52.8 procenata za muškarce s invaliditetom i 19.6 procenata žena s invaliditetom, u poređenju sa 64.9 procenata za muškarce i 29.9 procenata za žene bez invaliditeta.
Nedostatak obrazovanja je bitan aspekt za razmatranje pored uzroka o jazu u nezaposlenosti. Isto istraživanje je otkrilo da su takođe žene s invaliditetom u najnepovoljnijem položaju u obrazovanju. Drugi uzroci uključuju poteškoće u pristupu radnom mestu (pristupačan transport), intersekcijska predrasuda i diskriminacija (zato što je žena i zato što je osoba s invaliditetom) i nedostatak razumnih adaptacija napravljenih na radnom mestu (odnosno neophodne i adekvatne izmene i adaptacije koje se neće postaviti nesrazmerno ili postati neopravdani teret, i da će garantovati svim osobama s invaliditetom uživanje i ostvarivanje svih ljudskih prava i osnova slobode u jednakim uslovima).
U siromašnim zemljama, imovinsko nasleđe, pristup kreditima i predrasude oko žena s invaliditetom da su slabe i nesposobne za rad jer ne mogu da rade samostalno, su dodatni izazovi prethodno pomenutim poteškoćama.
AWID: Da li postoje sektori/profesije/socijalne usluge koje su više otvorene ili zatvorene, ženama s invaliditetom? Koji su razlozi za to?
MVR: Ne postoje regionalne ili internacionalne studije o tome, ali prema izveštajima NGO-a i nekoliko statističkih analiza na nacionalnom nivou, žene s invaliditetom teže da budu više integrisane u neformalni rad, manualni rad i kao prodavačice. Većina poslova u sektoru usluga (priprema hrane, čišćenje zgrada); neke rade u javnom sektoru, ali većina administrativne poslove. Mali broj žena s invaliditetom su u profesionalnim oblastima, kao što su predavanje ili pravne struke, a vrlo malo mogu se naći na rukovodećim funkcijama, u poređenju sa muškarcima s invaliditetom i ženama bez invaliditeta.
Ne verujem da je moguće formulisati globalnu analizu uzroka; mi treba to da ispitamo na državnom nivou, da budemo sigurni šta ima veću težinu u segregaciji rada-pol ili invaliditet- i da se proceni da li postoji opšti problem u smislu zapošljavanja ili ne.
AWID: Koje države su napravile napredak u poboljšanju ekonomske situacije žena s invaliditetom? Možete li nam dati neke primere najboljih praksi?
MVR: Mi smo u veoma ranoj fazi u prikupljanju podataka i rada istraživanja o položaju žena s invaliditetom u svetu, tako da je veoma teško izvestiti napredak . 2009-te EU je napisala izeštaj o položaju žena s invaliditetom iz 33 zemlje tog regiona. Zemlje sa najboljom stopom zaposlenosti žena s invaliditetom su Finska, Norveška i Švedska. Skandinavski region je dobro poznat po svojim naporima da promoviše ravnopravnost polova i jednaka prava za osobe s invaliditetom. Iako nekoliko zemalja u Evropi ima specifične kvote za zapošljavanje za osobe s invaliditetom, oni izgleda da ne funkcionišu. Donošenje i sprovođenje razumnih ili prilagodljivih zakona, pristupačno okruženje, kao i poboljšanje u pristupu skrojenog obrazovanja i obuke, pored zaštita koje se odnose na polno zasnovane diskriminacije čini se da su najbolji u praksi.
AWID: Kako su ekonomska prava žena s invaliditetom uzeta u obzir u Konvenciji o pravima osoba s invaliditetom (CRPD)? Kako se konvencija sprovodi?
MVR: Konvencija je posvetila član (član 6) i nekoliko referenci o položaju žena i devojaka s invaliditetom. Veoma rano je da se proceni njihova primena, ali jasno je da je CRPD povećao svest o problemu, kao i nekoliko nacionalnih planova o invalidnosti izrađen u poslednjoj fazi pregovora ili kada je jednom CRPD stupio na snagu (2008.) sada obuhvata programe i elemente vezane za žene s invaliditetom i/ili nastojanja da se integrišu polni kriterijumi u te planove.
AWID: Organizacija američkih država (OAS) proglasila je američku Dekadu za prava i dostojanstvo osoba s invaliditetom (2006-2016). Kakva je situacija žena s invaliditetom u regionu na polovini tog perioda?
MVR: U regionu, situacija je i dalje dosta nesigurna. Sledeći sastanak država potpisnica Konvencije biće u septembru 2012., i žene s invaliditetom su na dnevnom redu. Verujem da ćemo imati više informacija nakon tog sastanka, iako u našem regionu države potpisnice izveštavaju o aktivnostima ili programima, a ne o rezultatima, tako da je teško znati koliko je zaista urađeno.
AWID: Šta je potrebno kako bi se obezbedila ravnopravnost u ekonomskim pravima za žene s invaliditetom?
MVR: Postoji potreba za adektvatnim pravnim okvirom, programi za sprovođenje zakona, budžet za sprovođenje aktivnosti, kontrola i nadgledanje mehanizama, sistematsko podizanje svesti i obuka (naročito za one koje mogu da olakšaju uključivanje žena s invaliditetom) i osnaživanje žena s invaliditetom preko njihovih asocijativnih pokreta, između ostalih mera. Vredno je isticanje toga, da kao društvo u celini, žene NGO generalno nisu svesne pitanja invaliditeta i treba više da se poradi na uključivanju žena s invaliditetom u zahteve ženskih organizacija, potrebe, perspektive i u polno srodnim aktivnostima.
Izvor: AWID
