U V O D

Ova brošura je namenjena kao pomoć pri obavljanju fizioterapijskih vežbi deci i odraslima koji boluju od mišićne distrofije. Iako svaki tretman i preduzimanje bilo kakvih mera mora biti organizovano uz saglasnost i stručnu pomoć vašeg lekara ili drugog bolničkog osoblja, provođenje svake terapije biće mnogo lakše ako razumete problem i činjenice koje određuju tretman. Zato ovih nekoliko narednih napomena kao i cela brošura imaju za cilj da posluže samo kao dopuna i podsetnik na savete i informacije koje ste o ovome već dobili na klinici od vašeg lekara ili terapeuta.

---

ŠTA SE DOGAĐA SA MIŠIĆIMA?

Kod mišićne distrofije, mišići gube svoju normalnu funkciju, a kod nekih tipova oboljenja (Dišenova mišićna distrofija) bivaju postepeno zamenjeni masnim tkivom.Svaki mišić našeg tela sastavljen je iz velikog broja mišićnih vlakana mišićne vrste.Tačan broj i vrsta vlakana u svakom mišiću zavise od aktivnosti koje taj mišić normalno treba da obavlja. Ovo je veoma važno znati jer nam to pomaže da objasnimo zašto neki mišići brže propadaju od drugih ili ranije budu pogođeni bolešću.

KONTRAKTURE

Mišići omogućavaju zglobovima da se pokreću i povezani su sa kostanim tetivama, dok ligamenti (tkivo koje vezuje kosti) kontrolišu veličinu i obim pokreta. Kada mišići oslabe ili se ne upotrebljavaju dovoljno, oni se kontrakuju (skupe, skrate), a to se dešava i sa svim okolnim ligamentima i tetivama. Zbog toga zglob ostaje čvrst i ukočen (obično jedna strana više od druge), što dovodi do kontrakture ili iskrivljenja (uvrtanja) toga zgloba.
Kod mišićne distrofije (posebno kod dece sa Dišenovom distrofijom), kontrakture se najčešće javljaju u kukovima, kolenima i stopalima. Ovo je delom posljedica slabosti mišića, a delom rezultat toga što oboleli od distrofije provode više vremena u sedećem položaju od ostalih ljudi. Kod njih je takođe smanjena i kondicija, jer oboleli hodaju na prstima da bi održali ravnotežu.
Veoma je važno dobiti odgovarajuća uputstva o fizioterapiji i započeti tretman što je moguće ranije, odnosno odmah nakon postavljanja dijagnoze pre nego što se pojavi vidljivi deformiteti.

ŠTA SE MOŽE UČINITI?

Sve veće slabljenje mišića dovodi do toga da čak i jednostavne radnje, kao što su hodanje ili oblačenje postaju sve teže izvodljive. Međutim, postoje načini na koje se pacijentu može pomoći da iskoristi svoje sposobnosti i sačuva što je više moguće svoju nezavisnost, a da to ne izazove neprijatnost i bol.
U celom svetu se vrše mnoga istraživanja sa željom da se otkrije uzrok i lek za mišićnu distrofiju. Međutim, ono što je važno, to je da jednom kada se takav lek pronađe, on sigurno neće moći pokrenuti ukočene i deformirane zglobove. Zato je to još jedan razlog više da učinimo sve kako bi sprečili nastanak deformiteta i zadržali gipkost i pokretljivost zglobova i mišića što je moguće duže.

FIZIOTERAPIJA

Fizioterapija oznacava fizikalni tretman i postupak kod bolesti. Njeni glavni ciljevi su:
1. Dobijanje procene o fizičkom stanju bolesnika
(podaci koji se na taj način dobiju koriste se za određivanje dalje terapije i mera koje treba poduzeti)
2. Spriječavanje ili potpuno usporavanje nastajanja kontraktura – pasivnim istezanjem
( pogledaj te pasu I)
3. Održavanje mišićne snage – izvodenjem odgovarajućih vežbi
(pogledaj te pasu III)
4. Održavanje mobilnosti (pokretljivosti) i funkcije mišića – primenom šina, kalipera, korseta i ostalih pomagala koje odredi specijalista.
Za obavljanje pravilne i odgovarajuće fizioterapije neophodna je pomoć i savet stručnjaka. Međutim, jednostavnije vežbe mogu se obavljati i kod kuće. Veoma ih je važno provoditi redovno kao deo bolesnikovog normalnog načina života, jer samo se na taj način mogu dobiti uspešni rezultati.
Naredna poglavlja u ovoj brošuri daju objašnjenja za neke jednostavne vežbe koje se mogu provoditi u kući i sa inprovizovanim pomagalima, a lako ih mogu sprovoditi roditelji obolele dece ili neko drugo lice koje pomaže bolesniku. Potrebno je svakako o ovim vežbama i detaljima u vezi njih prodiskutovati sa vašim lekarom, fizioterapeutom, ali pre svega upamtite da se vežbe moraju sprovoditi redovno.
Takode se za obavljanje ovih vežbi treba snabdeti nekim najjednostavnijim pomagalima, kao na primjer, vrecicama sa peskom. Najbolje je da napravite nekoliko vrecica razlicite težine, npr. 1 od 10 kg, 2 od 5 kg, 2 od 1 kg, 2 od 1/2 kg i 2 od 200 gr, jer su ove vrećice potrebne za ispravljanje kontraktura i fiksiranje ekstremiteta.
U narednim poglavljima biće naznačeno i koliko puta treba ponoviti određenu vežbu. Te brojke se odnose na ono što je najbolji broj, a svakako kada počnete vežbati, vi ćete početi sa manjim brojem puta i svaki dan taj broj će te povećavati, dok ne dođete do najgornje cifre.

I PASIVNO ISTEZANJE

Ovo je jednostavna tehnika koja se upotrebljava za istezanje napetih ili skraćenih mišića. Sastoji se u pokretanju zgloba u što je moguće većem obimu, laganim, ali čvrstim pokretima i u toj poziciji zglob se zadrži oko 30 sekundi. Dete, odnosno bolesnik se treba sasvim opustiti i ne sme pružati otpor istezanju.
Pasivne vežbe se izvode samo tamo gde je muskulatura propala i gde se ne može izvesti aktivan pokret. Bolesnik, po pravilu, i kod pasivnog vežbanja izvodi pokret koliko može, a ostalo do punog obima pokreta izvodi onaj ko pomaže vežbanje.
Ako se istezanje vrši prebrzo, dete (bolesnik) će prije pružiti otpor i plašiće se ovog istezanja. Ako se pravilno obavlja, pasivno istezanje ne sme biti bolno, a pacijent treba osećati istezanje i lagan, ali trajni pritisak. Pravilo je ići do granice bola.
Zglob ili mišić ne mogu se ozlediti ako se pravilno prate uputstva i vežba se izvodi čvrsto, ali ne na silu. Neka deca brzo nauče da će „stenjanjem“ ili „kukanjem“ naterati onoga ko izvodi vežbu da prestane sa istezanje, ali onda se nažalost povratne kontrakture mogu razviti brže i na kraju dovesti do mnogo veće neudobnosti i neprijatnosti, nego što bi to ikada bilo pasivno istezanje. Zbog toga je, bez obzira na proteste, u interesu deteta (bolesnika) da se sa ovim vežbama nastavi, pri čemu je osnovno da se one obavljaju lagano i pažljivo, ali isto tako i dovoljno snažno.
Mada to nema nekog značaja za pasivno istezanje, ali mnogi ljudi nalaze da im je lakše ako uspostave neki red u obavljanju ove aktivnosti, tako da nešto ne bi propustili ili zaboravili. Ono što je važno, to je da se pasivno istezanje treba obavljati svakodnevno, a dobro je ako se to čini na primer posle kupanja, kada je bolesnik opušten i zagrejan. Uprkos tome što neka deca čine manje proteste kod ovih vežbi, jednom kada se stekne rutina u njihovom sprovođenju i postigne poverenje, ove teškoće uglavnom budu prevaziđene.

Zglob na peti

Dete, odnosno bolesnik treba da leži ravno na leđima i da bude opušten. Lice koje izvodi vežbu stoji s jedne strane.                                                                                                                                          Stavite jednu ruku na dno bolesnikovog stopala, tako da vam prsti budu na peti. Pažljivo, ali čvrsto obuhvatite petu tako da ona leži između vaših prstiju i palca. Drugom rukom pridržavajte koleno da se ne savija. Tamo gde je to bolno, koleno se može blago saviti, što smanjuje bol i ne postoji opasnost od prevelikog istezanja zadnje lože potkolenice.
Zatim pažljivo, ali dovoljno snažno gurajte stopalo na gore, dok se ne postigne pravi ugao (90 stepeni) ili ako to ne može, onda do granice koja je moguća, trudeći se da se koleno ne savija. Kada osetite napetost ili otpor na ovaj pokret, malo smanjite pritisak pa lagano i postepeno nastavite da gurate stopalo za još neki stepen, i u tom položaju ga zadržite oko 20 sekundi (pogledajte sliku 1.).
Ovu vežbu treba ponoviti sa svakim stopalom najmanje 20 puta. Vodite računa da se kod ovog istezanja pokreće celo stopalo, a ne samo prsti ili gornji deo tabana.
Ukoliko bolesnik još hoda, isti se cilj može postići i na taj način što se iz stoječeg položaja ide u čučeći, sa osloncem na celo stopalo, i pod dejstvom sopstvene težine isteže se tetiva na peti (Ahilova peta).

K o l e n a

Ukoliko dete ili bolesnik još hoda, kontrakture na kolenima se retko javljaju i uglavnom u manjem obimu, ali je i tada osnovno sprečavanje ovih kontura da bi se održalo hodanje, jer će ono biti veoma otežano sa savijanjem kolena.
Za istezanje kolena bolesnik treba ostati u istom položaju kao kod vežbi za zglob na peti. Na isti način kao kod prethodne vežbe, treba obuhvatiti petu a drugom rukom treba vršiti pritisak na butnu kost, neposredno iznad čašice kolena. Stopalo pokretati kao kod prethodne vežbe, i pritom odizati petu uvis, kako bi se istegle tetive kolena (pogledajte sliku 2.). Vežbu treba ponoviti 20 puta sa svakim kolenom.
Ovo se može izvesti i tako što bolesnik leži na tvrdoj podlozi, stopala ispravi pod uglom od 90 stepeni (osloni se o zid ili neku prepreku), a preko kolena (odozgo) stavljamo tegove sa peskom, postepeno, dok se ne oseti prijatno zatezanje. Opterećenje se isto tako postepeno i skida, jer se pri naglom skidanju opterećenja može javiti bol. Sa ovim opterećenjem ostati najmanje 45 minuta.
Druga mogućnost za istezanje zgloba u kolenu jeste da bolesnik legne na stomak a ispod butine (ne kolena) se podmetne manji jastuk. Na taj način težina same noge i stopala isteže tetivu ispod kolena, a najlakše se to izvodi ako bolesnik leži na krevetu tako da mu stopala vise preko ruba kreveta (pogledajte sliku 3.). Često je to najbolje uraditi dok dete (bolesnik) na primjer gleda TV.
Ako imamo širok kaiš, možemo ga vezati preko zadnjice, a na pete se polako, obazrivo i postepeno dodaje opterećenje, najbolje teg sa peskom od 200 gr. Treba ostati u tom položaju najmanje 45 minuta . Isto tako opterećenja treba postepeno skidati.

K u k o v i

Zglobovi u kukovima pokreću se i kontrolišu nekim od najvećih mišića u telu. Mišici koji se najčešće kontraktuju su oni koji kontrolišu savijanje i podizanje noge (fleksori kukova), i oni koji pokreću nogu u stranu. Istezanje fleksora kukova može se izvesti na nekoliko načina. Sve vežbe sa istezanjem kukova trebaju se ponoviti oko 10 puta sa svakom nogom.
a.) Bolesnik leži na boku sa ispruženim nogama, a lice koje radi vežbu stoji iza njega. Jednom rukom pridržavajte karličnu kost da bi učvrstili kuk, a drugu ruku provucite ispod gornjeg dela butine te iste noge. Zatim, povlačite nogu unatrag prema sebi, da bi istegli fleksore kuka koji leže preko zgloba u kuku (pogledajte sliku 4.). Ako izaberete ovaj metod morate proveriti da karlica stoji čvrsto, a možete podmetnuti svoje koleno iza bolesnikovog zadnjeg dela, tako da vaša butina bude kao podmetač. Donja noga može biti i savijena u kuku i kolenu zbog učvršćenja (fiksiranja) karlice. Isti postupak ponoviti i na drugom boku.
b.) Dok bolesnik leži potrbuške, čvrsto pritisnite njegov zadnji dio, a drugu ruku provucite ispod jedne noge, hvatajući za butinu. Podižite zatim lagano butinu uvis, čime ćete vršiti istezanje kuka i prednjeg dela butine (pogledajte sliku 5.). Ovu vežbu treba ponoviti i sa drugom nogom.

c.) Bolesnik leži na leđima i jedna noga (ona koja se isteže) savijena je u kolenu na gore i bolesnik je drži u tom položaju ako može. Drugu nogu treba uhvatiti iznad kolena i snažno pritiskati na dole. Treba ponoviti istezanje i sa drugom nogom.
d.) Bolesnik leži potrbuške na tvrdoj podlozi bez jastuka. Postepeno i polako stavljamo vrečice sa peskom na zadnjicu (koja je u ovom položaju naglašena), do maksimalnog opterećenja od otprilike 10 kg (stavimo prvo 5 kg, zatim 2 kg itd.). Sa ovim opterećenjem ostati najmanje 1 sat. Opterećenje skidati polako i postepeno (pogledajte sliku 6.).
Drugi važan mišić u kuku je onaj koji povezuje kuk sa zadnjim delom i pomaže kontrolu karlice. Njegovo skupljanje može izazvati savijanje (krivljenje) kicme. Njegova napetost se vidi ako dete dok hoda uvrce nogu na unutarnju stranu ili se kod stajanja veća težina prebacuje na jednu nogu.
Za istezanje ovog mišića bolesnik treba ležati na leđima, a lice koje izvodi vežbu stoji iznad njegovih stopala, neznatno pomeren na jednu stranu. Nogu koja se ne isteže treba podići uvis da bi se nesmetano izvodila vežba. Nogu koja se isteže treba pomerati prema sredini ispod podignute noge, ne savijajući je pritom u kolenu. Istu vežbu treba ponoviti i sa drugom nogom (pogledajte sliku 7.). Ovu vežbu možemo raditi i istovremeno sa obe noge, tako da preplicemo nogu preko noge, da ide desna noga gore, leva dole i obratno.

Laktovi i zglobovi u šaci

U pocetnom stadijumu bolesti ovi zglobovi retko predstavljaju problem. Međutim, kada bolesnik počinje više vremena provoditi u kolicima, važno je početi sa istezanjem i ovih zglobova, kako bi se sprečila njihova ukočenost. Sve vežbe sa laktovima i zglobovima treba ponoviti oko 10 puta sa svakom rukom.

a.) Stanite sa strane i jednom rukom čvrsto držite gornji deo bolesnikove ruke, koja treba biti okrenuta dlanom na gore. Držeći drugom rukom zglob šake bolesnikove ruke, povlačite je lagano na dole, kako bi se istezale tetive u laktu (pogledajte sliku 8.).
Okretanje ili rotacioni pokreti podlaktice iako ne predstavljaju veliku vežbu, značajni su jer omogućavaju bolesniku da prinese ruku ustima ili dohvati neke druge predmete.
Da bi se ovaj pokret sačuvao, uradite sledeću vežbu:
Jednom rukom držite bolesnikovu ruku u gornjem delu (nadlaktici), a drugom držite bolesnika za šaku, pokretom koji lici na rukovanje, s tim što vaši prsti trebaju obuhvatiti celi zglob šake. Zatim jednostavno okrecite podlakticu, vodeci računa da se rame ne pomera, tako da ruku iz položaja dlanom okrenutim na gore, dovedete u položaj dlanom okrenutim na dole.
Ovo možete raditi i tako što bolesnik sedi, a ruka mu je savijena u laktu i priljubljena uz telo. Svojom šakom uhvatimo šaku bolesnika i okrecemo podlakticu bolesnika levo i desno.
c.) Zglob šake isteže se tako što jednom rukom držite bolesnikovu podlakticu u blizini zgloba, a drugom rukom držeci dlan preko dlana pomerate šaku unazad. Vodite računa da bolesnik pritom drži prste ispružene, jer ako se prsti saviju nece doci do istezanja napetih tetiva u zglobu. Pre toga bi bilo dobro svaki prst posebno istezati kako bi se bolesnik pripremio za vežbu.

II KOREKCIJE POLOŽAJA

Jedna od posebno negativnih posledica kod bolesnika sa mišićnom distrofijom je ta što su usled sve veće slabosti, mišići prinudeni da kod sedenja zauzimaju nepravilne položaje. Zbog toga je od neobične važnosti da se kada bolesnik sedi, preduzmu sve mere kako bi se ovi nepravilni položaji izbegli (pogledajte sliku 9.).

S  e d e nj e

U sedećem položaju stopala moraju stajati pod uglom od 90 stepeni, kolena moraju stajati ravno napred, a bokovi ne smeju biti savijeni više od 90 stepeni. Sedište stolice ili kolica mora biti čvrsto i ne previše široko. Naslon, takođe, treba biti čvrst i uspravljen ili blago nagnut najviše do 10 stepeni unazad. Nasloni za ruke trebaju biti na takvoj visini da se bolesnik može laktovima oslanjati na njih, ne podižući pritom ramena.
Da bi se ovo postiglo mogu se upotrebljavati jastuci ili podmetači od pene (sunđera), kako bi se uobičajen nameštaj prilagodio potrebama bolesnika (pogledajte sliku 10.).
Težina tela pri sedenju mora biti podjednako (ravnomjerno) raspoređena na obe strane zadnjice. Nekada je potrebno staviti manji jastuk između kolena da bi se održao ovaj položaj.

Za pravilnu negu bolesnika izbor odgovarajućih kolica je od najveće važnosti. Treba imati u vidu da ce se posebne specifičnosti koje kolica trebaju zadovoljiti, menjati u zavisnosti od stepena bolesti. O ovom problemu treba povesti računa što je moguće ranije (čim bolesnik počne koristiti kolica), jer će pravilan izbor kolica pomoći u sprečavanju kontraktura i pojave skolioze (krivljenja kičme).
Prije nego nabavite kolica, neophodna je konsultacija sa lekarom, fizioterapeutom kao i članovima iz udruženja distrofičara koji ih već koriste. Treba ih probati, videti nedostatke i izabrati onaj tip kolica koji je najkorisniji. Voditi računa posebno o širini sedišta, kako ne bi došlo do deformacije kičme, kao i o visini oslonca za noge.

Ležanje na stomaku

Bolesnik treba ležati na stomaku bar jedan sat svaki dan, jer će se na taj način u znatnoj meri sprečavati razvoj kontraktura u kukovima i kolenima, a spreči će se i razvoj skolioze. Ovo ne mora biti samo za sebe posebna vežba, već se može kombinirati sa raznim drugim aktivnostima (gledanje televizije itd.). Bolesnik treba ležati potrbuške na podu, kauču ili nekoj drugoj čvrstoj podlozi. Može se podmetnuti mali jastuk, odmah niže ispod kukova, koji ce pomoći istezanje tetiva u kukovima, a sama težina podkolenice vršit ce istezanje tetiva u kolenu, samo treba voditi računa da prsti budu slobodni. Može se staviti i opterećenje na zadnjicu (pogledajte objašnjenje za sliku 6.).

III VEŽBANJE

Vežbe sa otporom pomažu očuvanju mišićne snage i pokretljivosti. Najčešće zahvaćeni mišići kod ovih oboljenja (posebno Dišenove distrofije), su oni koji pokreću bokove, kolena, ramena i trup, tako da su u ovom odeljku opisane neke jednostavne vežbe za te delove tela.
Nije neophodno odjednom uraditi sve vežbe koje su ovde opisane, a i kod većeg stepena bolesti to će biti teško i za samog bolesnika. Iskustvo i zdrav razum moraju prevagnuti kada određujete koje vežbe ćete uraditi odjedanput, ali uopšteno gledajući, bolje je uraditi najviše što je moguće.

S  e d e nj e

Bolesnik treba sediti na čvrstoj stolici ili ivici kreveta, držeći se rukama za ivicu (najbolje je sediti na stolici sa naslonom ili u kolicima). Zatim treba pokušati podići prste i stopalo uvis, istovremeno ispravljajući kolena (kao kad se šutira lopta). Važno je ispraviti koleno što je moguće više, vodeci pritom računa da se bolesnik ne naginje unazad (pogledajte slike 11. i 12.).
Kod bolesnika koji to mogu, ova se vežba može izvoditi i tako što će se noga zadržati u podignutom položaju, dok se uzbroji do 10. Vežbu treba uraditi 20 puta sa pauzama od po 30 sekundi između svakog puta.
Kada se ovo savlada, kasnije se može raditi vežba sa davanjem otpora ovom pokretu. To se može uciniti ili rukom (pogledajte sliku 13.) ili sa malom vrečicom peska, težine 400 do 800 gr.,koja se stavi na stopalo, a zatim se radi ista vežba. Pritom treba upamtiti da se otpor ili težina nekada neće primenjivati ako se koleno ne može sasvim ispružiti, i da vrečica ne sme visiti na stopalu nepričvršćena.

Ležanje na boku

Bolesnik leži na boku, donjim delom noge savijene u kuku i kolenu (može se upotrebiti čvrst jastuk da se taj položaj održi), i podiže gornji deo noge uvis, a zatim je lagano vraca unazad (pogledajte sliku 14.). Ponoviti vežbu 10 puta.
Ova vežba može imati i težu varijantu, tako što će se noge zadržati u podignutom položaju dok se izbroji do 5.
Bolesnik se zatim okrene na drugu stranu i ponovi iste vežbe sa drugom nogom 10 puta.

Vežbe na stomaku

a.)      N o g e
1. Bolesnik leži na stomaku i savija nogu u kolenu (pogledajte sliku 15.). Vežbu uraditi 10 puta sa svakom nogom
2. Bolesnik leži na stomaku i podiže nogu uvis, držeci pritom ispruženo koleno (pogledajte sliku 16.). Vežbu uraditi 10 puta sa svakom nogom.
3. Bolesnik leži na stomaku, nogu savija u kolenu, zatim se iz tog položaja potkolenicu podigne uvis (pogledajte sliku 17.). Vežbu ponoviti 10 puta sa svakom nogom.

b.)   R u k e
1. Bolesnik leži na stomaku, rukama ispruženim uz telo što je moguće bliže, zatim podiže ruku uvis, držeći je i dalje što bliže telu. Vežbu ponoviti 10 puta sa svakom rukom.
2. Isti položaj kao prethodni, ruke su ispružene napred, zatim ih odižemo prema gore. Vežba se može raditi i pomoću palice (pogledajte sliku 18.).
3. Isti položaj kao prethodna dva, bolesnik zatim podiže glavu na gore (sa ili bez opterećenja).

Vežbe na ledima

a.) Bolesnik leži na leđima i pokušava se podići u sedeći položaj bez da se pomaže rukama (vežba se može produžiti tako da se bolesnik presavije), i treba je ponoviti 5 puta. Ovo je veoma teška vežba, tako da se mogu napraviti razne izmene kako bi se lakše uradila.
b.) Bolesnik se jednom rukom može pridržavati za stopala, a drugu ruku mu pružiti da se lakše podigne (pogledajte sliku 19.). Pritom mu treba pomagati samo koliko je neophodno, a ne ga prosto podizati u sedeći položaj.
c.) Vežba se može početi iz malo iskošenog položaja, tako što se prvo podmetnu jedan ili dva jastuka pod glavu i ramena bolesnika.
d.) Bolesnik leži na leđima. Levom rukom hvatamo njegovu nogu ispod kolena, a desnom držimo skočni zglob, podižemo nogu na gore i savijamo je u kolenu (pogledajte sliku 20.).

Vežbe na podu ili čvrstoj podlozi

a.) Bolesnik sedi na podu ili nekoj drugoj čvrstoj podlozi i odupire se rukama o podlogu, vodeci računa da laktovi budu ispruženi, zatim pokušava da se odigne od poda (pogledajte sliku 21.).
U nekim slučajevima da bi se ovo izvelo, potrebno je nešto podmetnuti pod ruke kao oslonac, za što sasvim dobro mogu poslužiti npr. knjige. Vežbu treba ponoviti 5 puta.
b.) Bolesnik sedi na čvrstoj podlozi, noge su ispružene, a stopala se upru u čvrst oslonac. Guramo ga otpozadi da se leda savijaju prema napred, dotičući (ako može) bradom kolena.
c.)  Bolesnik sedi u istom položaju na podu. Onaj koji radi vežbu nalazi se iza njegovih leđa, i svojim kolenom fiksira (učvrsti) trup u predelu njegovih lopatica. Provučemo ruke ispod pazuha, uhvatimo ga za ramena i vučemo unazad (pogledajte sliku 22.). Ovo treba biti praćeno dubokim disanjem.

Opšte vežbe za istezanje

Napred opisane vežbe namenjene su za su za istezanje posebnih grupa mišića, naročito onih koji pokreću kukove i kolena. U normalnom životu medutim, za obavljanje pokreta, koristi se više mišića istovremeno, koji zajedno izvode odredeni pokret, npr. kod hodanja ili ustajanja sa stolice. Takvi pokreti često zahtevaju uvrtanje ili rotacione pokrete.
Sledeće dde vežbe (slike 23. i 24.) posebno su korisne za mišiće nogu i ruku. Pritom onaj ko pomaže bolesniku treba davati otpor kod izvođenja ovih vežbi, ali taj otpor mora biti tako odmeren da bolesnik bude u stanju da kompletno izvede zadati pokret.

Vežbe za noge

U ovoj vežbi noga se podigne na gore, preko tela prema suprotnom ramenu. Tada se od bolesnika traži da savije prste i gura nogu na dole i na stranu (pogledajte sliku 23.). Vežbu treba ponoviti 10 puta sa svakom nogom.

Vežbe za ruke

Onaj ko pomaže kod izvodenja vežbe uzme bolesnika za ruku i podigne je uvis, ukoso preko tela prema suprotnom uhu. Od bolesnika se tada traži da gura ruku na dole i na stranu, tako da je vrati u početni položaj pored tela (pogledajte sliku 24.). Vežbu treba ponoviti 10 puta sa svakom rukom.
Vežbe za ruke i za noge bi trebalo raditi svakodnevno, ali bolesnika ne treba izlagati prevelikom naporu.
Važno je da se kod izvodenja svih vežbi nađe prava mera između zahteva i dobrovoljnog izvođenja pokreta. Naročito kod dece, ako se vežbe izvode kroz igru ili se napravi neka lista vežbi koju bolesnik i onaj koji mu pomaže zajedno prate, biće lakše uspostaviti dobar odnos i obezbediti saradnju bolesnika i onoga ko mu pomaže, što je neophodno za izvodenje vežbi bez problema.

Kao dopuna ovim posebnim vežbama, mogu poslužiti i razne druge fizičke aktivnosti i bavljenje sportom, što sve povoljno utiče na očuvanje mišićne snage koliko je više moguće, kao i stvaranje samopouzdanja kod bolesnika. Plivanje je idealan sport, a zavisno od mišićne snage, dobra je i vožnja biciklom.

IV VEŽBE DISANJA

Rečeno je na početku da kod distrofije dolazi do slabljenja mišićne snage u manjem ili većem obimu, u zavisnosti od od vrste oboljenja. Kako su kod distrofije pogođeni mišići koji potpomažu širenju grudnog koša (disanju), to je mogućnost maksimalnog udisaja i izdisaja smanjena.
To sve opet zavisi od toga koliko je bolest uzela maha i od toga koliko je bolesnik uspeo svojim aktivnim vežbanjem, sam ili uz nečiju pomoć, da se očuva
(kontrakture ramenog dela, skolioza itd.). Uzevši sve ovo gore navedeno u obzir, dolazimo do zaključka da vežbe disanja kod bolesnika imaju za cilj da povećaju vitalni kapacitet i time omoguće organizmu da unese što više vazduha.
Postoje dve vrste klasičnog disanja:
a.) Grudno (gde dolazi do širenja grudnog koša i time se uvećava zapremina)
b.) Abdominalno – stomačno (gde se to isto postiže uvećanjem stomaka, karakteristično za distrofičare jer im je oštećena međurebarna muskulatura koja širi grudni koš)
Vežbe disanja mogu se izvesti na nekoliko načina i najbolje ih je izvoditi ujutru i uveče pored otvorenog prozora ili u provetrenoj prostoriji.
Za povećanje vitalnog kapaciteta preporučuje se sledeće:
– pacijent duva balon
– gasi plamen
– duva papiriće
– uzme crevo, jedan kraj drži u ustima, drugi stavi u kadu ili lavor sa vodom i duvanjem pravi mjehuriće, itd.
Prilikom izvodenja vežbi disanja, može doći do blage vrtoglavice. Treba napraviti malu pauzu a zatim opet nastaviti sa vežbama.

Duboko disanje

a.) Bolesnik treba ležati udobno smešten, a ispod glave se podmetnu dva, tri jastuka. Kolena treba saviti na gore (pogledajte sliku 25.). Lice koje pomaže pri vežbanju, treba rukama obuhvatiti grudni koš bolesnika, tako da prstima prelazi preko leda i pomaže mu, podižuci grudni koš na gore, da bolesnik što dublje udahne i izdahne.Od bolesnika se tada traži da udiše što je moguće dublje, pokušavajući pritom pomerati grudni koš (rebra) na gore. Kada udahne vazduh treba zadržati dah nekoliko sekundi a onda izdahnuti. Vežbu treba ponoviti 10 puta.
b.) Bolesnik ostaje u istom položaju. Uhvati palicu obema rukama. Lice koje pomaže pri vežbanju se nalazi iznad bolesnikove glave. Pacijent diše na nos. Lice koje pomaže pri vežbanju istovremeno podiže palicu (ruke) na gore i širi grudni koš. Pri izdisanju vraca palicu (ruke) u početni položaj. Izdiše se na usta (pogledajte sliku 26.).
c.) Pacijent sedi. Lice koje pomaže pri vežbanju se nalazi iza njega. Prilikom udisanja podižu se ruke na gore i obrnuto.
Vežbe disanja su veoma važne i moraju se sprovoditi za vreme svake vežbe, a takođe i za vreme pauze.

Položajna drenaža

Jedan broj obolelih od distrofije (posebno Dišenov tip), imaju teškoće kod izbacivanja sekreta (šlajma) iz pluća, posebno u vreme kad su prehlađeni. U tim slučajevima često može dobro pomoći drenaža (pročišćavanje) pluća, postavljanjem bolesnika u specijalan položaj.
Napravi se prvo jedan prevoj tako što se uzme tvrd jastuk ili svežanj novina koje se umotaju u jastuk ili deku. Bolesnik legne potrbuške preko tog prevoja, tako da mu bokovi leže na prevoju a grudni koš je pod nagibom od otprilike 45 stepeni u odnosu na horizontalnu podlogu (pogledajte sliku 27.).
Bolesnik treba ostati u tom položaju 10 do 20 minuta i treba mu savetovati da za to vreme nekoliko puta duboko udahne. Treba voditi računa da između svaka dva, tri duboka udisaja bude napravljena pauza, kako se ne bi pojavila vrtoglavica.

Potpomognuto iskašljavanje

Potpomognuto iskašljavanje treba obavljati za vreme položajne drenaže, a može se koristiti i u sedećem položaju sa grudnim košem savijenim napred. Cilj ove metode je izbacivanje šlajma i pročišćavanje bolesnikovih pluća.
Bolesnik treba nekoliko puta da duboko udahne, a zatim jako (što je moguće jače) da izdahne vazduh  iz pluca, držeći usta otvorena. Ovo jako izdisavanje pomaže pokretanje čvrstih sekreta iz donjih delova pluća prema grlu.
Poslije dva, tri jaka izdisaja, bolesnik treba da napravi pauzu i nakon toga da diše lagano nekoliko minuta. Ovo jako izdisavanje zajedno sa pauzama između, treba ponoviti nekoliko puta. Kad sekret (šlajm) bude već u blizini grla, kašljanjem će se izbaciti napolje.
Lice koje pomaže bolesniku, treba za vreme ovog disanja i iskašljavanja obuhvatiti čvrsto bolesnika oko grudnog koša u donjem delu rebara i stomaka, i pomoći mu u ovim naporima.
Prilikom prehlade dolazi do uvećanja sekreta koji otežava disanje. Dobro je u tom slučaju otići lekaru koji će prepisati neko sredstvo za omekšavanje sekreta i iskašljavanja.