Svako nastoji da ostvari nezavisnost kroz život, ali verovatno niko tako strastveno kao tinejdžer koji je osetio nezavisnost i napravio lični životni izbor po prvi put. Adolescencija nije drugačija ni za Josha Hambyja, sa jednim izuzetkom. Josh ima partnera.
Pre petnaest godina, kada je kod Josha otkrivena Duchennova mišićna distrofija, prijatelji su obavestili njegovu majku, Lauru, o koristima vezanim za servis-pse. Dugo čekanje na listi dobavljača ovih pasa i alergija njenog supruga, Mikea, doprineli su Laurinoj odluci da odgodi uzimanje psećeg asistenta za svoga sina.
Pravo vreme
Ali pre otprilike dve godine, Josh je osetio da više ne može hodati i od tada je totalno vezan za kolica. Ova životna promena je predstavljala težak prelaz za Joshov slobodni duh. Njegov duh je visio uz njegovu fizičku snagu, kaže Laura, i on je nastavio da gubi snagu vrlo brzo. Nije mogao podići ruku sa krila do džojstika bez izuzetnog napora. Takođe, imao je mnogo problema da se udobno smesti u krevetu, tako da je njegovo spavanje i naše poremećeno.
Josh je želeo servis-psa i njegovi roditelji su se složili da je to vreme došlo. Majka je rekla kako njegova želja dolazi od osećaja bespomoćnosti kada nešto ispusti i ne može ga posle podići, ili nemogućnosti da nas probudi po noći zato što ne može dohvatiti dugme interfona.
Josh je takođe sanjao o partnerstvu koje će odvući pažnju sa kolica na psa.
Jednog martovskog dana, Josh i njegovi roditelji su bili uzbuđeni kao deca pred Božić, pre njihove petosatne vožnje do kampa. Tu su prošli kroz dvosedmični trening, gde je Josh morao raditi sa tuce i više odlično uvežbanih pasa kako bi odabrao onoga koji će postati njegov partner i s kojim će podeliti bezuvetnu ljubav o kojoj je sanjao.
„Sve sam obavestio!“ rekao je Josh pre nego to je otišao na trening, šest meseci nakon što je kompletirao svoju aplikaciju. „Brojim dane, ali nisam nervozan, samo uzbuđen.“
Pas mojih snova moraće me učiniti sigurnim, za početak. Mora biti pametan, ali luckast i zabavan, radoznao, ali poslušan i pouzdan. Zaista sam uzbuđen zato to ću dovesti svog psa u školu i crkvu. Svi jedva čekaju da ga upoznaju, ne samo ja.
Većina ovih pasa asistenata je rođena, odgojena i trenirana u dobrim uslovima i morala je proći rigoroznu obuku da bi postala deo partnerstva. Oni počinju svoje formalno obrazovanje kao štenad sa trenerima za ovu kategoriju, potom diplomiraju kod trenera za odrasle pse i konačno imaju obuku u kući koja traje od tri do šest meseci.
Doris Dressler, direktor obuke u kući, kaže kako se psi smeštaju u domove dobrovoljaca da se naviknu na kućna pravila pre nego što izađu napolje i počnu raditi.
„Psi idu svuda sa svojim dobrovoljcima na posao, u školu, kupovinu, samo imenujte – kako bi se pokazali u javnosti i naviknuli da su čitav dan u pokretu“ objašnjava ona. Pas, ustvari, radi plaća kupljeno držeći novčanik u ustima i uzima račune sa blagajne, nosi vreću do kola, pritiska dugme kako bi otvorio vrata… takvu vrstu stvari.
To je nešto poput probnog rada za psa, a za nas prilika da ispravimo sporne stvari koje mogu postojati, na primer u vezi sa vožnjom auta, rušenjem po kući i sl.
Pravi pas
Prvih nekoliko dana u kampu za treniranje za Josha su bili više iscrpljujući nego zabavni. Nekoliko pasa koji su završili svoj trening i obuku u kući bili su kvalifikovani da se spoje sa potencijalnim vlasnicima. Dok su njegovi roditelji posmatrali iz pozadine, činilo se da je Josh postigao pogodak sa zlatnim retriverom starim 22 meseca po imenu Hampton.
Hampton je bio baš kul, rekao je Josh. Prilazio mi je sa strane i nije skakao na mene, niti mi se unosio u lice. Bio je tih. Kada bi mi seo u krilo, nije me lizao po licu, već bi sačekao moju komandu i onda bi mi lizao ruku. Takođe, svidelo mi se što je toliko velik da je njegova glava u ravnini sa mojim stranicama na kolicima tako da mi je bilo lako da ga milujem. Hamptonu nije trebalo dugo vremena da shvati da kada Joshova ruka padne preko stranice, on može provući njušku ispod ruke i podižući svoju glavu vratiti ruku natrag na stranicu, omogućavajući Joshu kontrolu nad džojstikom.
„On je zaista pametan!“ rekao je Josh. „I instinktivan je. Od samog početka sam ga želeo. Znojio sam se od nervoze dok se nisu svi složili da Hampton treba biti moj partner.“
Obično može reći da li su dobar par dok gleda rad potencijalnog vlasnika sa psom, rekla je Lauren Herndon koja je trenirala Hamptona. Od samog početka oni su bili u skladu jedan sa drugim. Josh se zaljubio u Hamptona, a Hampton nije mogao skinutii pogled sa Josha. Mogli biste reći kako bi Hampton već tada učinio sve za njega.
Divno partnerstvo
Ono što je počelo kao potraga za asistentom koji će fizički pomagati Joshu, pretvorilo se u mnogo više optimalno partnerstvo. Nadam se da će Hampton podići Joshov nivo samopouzdanja i odvratiti njegove misli od toga šta se to događa sa njegovim zdravljem, rekla je Herndon.
Nakon što se vratio kući sa Hamptonom, Joshovi roditelji su obavestili kako se njihov sin smeje više nego ikada i ne traži lekove za bolove koje je je ranije tražio najmanje dva puta dnevno.
Hampton je pratio Josha na sastanke sa lekarima gde je primao teške vesti, rekla nam je Herndon. Pas bi osetio Joshovu tugu i postajao bi odličan izvor utehe.
Mike Hamby je rekao: „Prvu noć koju su proveli zajedno, Josh je spavao pravilno šest sati. Ne sećam se kada je zadnji put spavao tako dobro i svoje lekove za bolove sveo je na jednu trećinu. Ovo je više nego to smo se ikada mogli nadati.
Od dana kada su postali par, dodao je Hamby, Josh je naučio da pozitivnije reaguje na brige. Hampton je testirao Josha kao što tinejdžer testira svoje roditelje, ali u isto vreme, bio je pažljiv u vezi sa njegovim nivoom energije i emocijama.
Laura je dodala: “ Osećam se kao da je neka težina spala sa mojih ramena. Hampton je za sve nas blagoslov.
Godinama smo gledali kako Josh gubi svoju snagu i mogućnosti, postajući depresivan i sve više zavisan o drugima dok obavlja i najjednostavnije zadatke. Sada Josh ima nekoga ko je zavisan o njemu. Iako pomažemo Joshu da se brine o Hamptonu, on je taj koji je glavni i mi ne možemo biti sretniji. Imati Hamptona u porodici ne čini uvek život lakim, ali ga zasigurno čini boljim.“
Hampton takođe izvlači Josha iz kuće da bi ga prošetao i Josh govori o tome da će ići na koledž kad završi srednju školu naredne godine.
Prava odluka
Eksperti u ovom polju nisu bili iznenađeni.
Francois Martin, saradnik direktora Centra za istraivanje blagostanja životinja na državnom Univerzitetu u Washingtonu, kaže: „Ovaj mladić je osetio povlastice veze između čoveka i životinje.“
Više od 25 godina, istraživači sa WSU koledža veterinarske medicine su proučavali efekte međusobnog uticaja između ljudi i žvotinja. Prosmatrali su napredak socijalnog ponašanja ljudi i njihovih stavova o životu.
Martin je rekao kako istraživajući veruju da životinje – pratioci utiču na to kako ljudi gledaju na sebe i kako oni gledaju na druge.
Pored pružanja pomoći ljudima s invaliditetom u njihovim svakodnevnim aktivnostima, neki tvrde da je možda najveća korist ovog partnerstva integracija ljudi s invaliditetom u društvo. Postojanje ovog servisa za žvotinje može obezbediti link za socijalnu interakciju, čuvajući ljude s invaliditetom od rastuće socijalne izolacije.
Druge studije su pokazale da životinje mogu obezbediti značajnu psihološku podršku za vreme intenzivnog stresa, rekao je i smanjuju posete doktoru, upotrebu lekova i finansijske trokove.
Laura ima svoje sopstveno objašnjenje:
„Sam Bog je poslao Hamptona Joshu upravo kada ga je najviše trebao. Svoju nadu smo uložili u Boga, a poverenje u servis za pse i naše molitve su uslišene i više nego to smo se nadali.“
Laura kaže da je u vreme kada je Hampton prepoznavao Josha kao svog oca, takođe, osećao povezanost i sa Joshovim roditeljima. Hampton se čak trudio da stavi Nilabon u Mikeova usta za vreme zajedničkog zagrljaja. „On možda pripada Joshu“, kaže ona, „ali Mike i ja smo još uvek porodica!“
Jednostavno uzevši, Herndon je rekao: „Mi se nadamo ovakvim promenama u životu svakog novog vlasnika. To je jedan od mnoštva razloga zbog kojih treniramo ove pse da unesu promene u ljudske živote.“
Autor: Jan Blaustone
(Preuzeto iz magazina Quest br. 4/2005 u izdanju Muscular Dystrophy Association of USA)
(Preuzeto iz magazina Quest br. 4/2005 u izdanju Muscular Dystrophy Association of USA)
