Seksualnost je tabu tema u društvu, ljudima je neugodno da razgovaraju o seksu, a moralni i religijski obziri prekrivaju potrebu za pružanjem ispravnih informacija o seksualnosti. Ukoliko se tome doda invaliditet kao još jedna tabu tema od koje mnogi okreću glavu, susrećemo se s dodatnim komplikacijama. Nažalost, mitovi o osobama sa invaliditetom i seksu vrlo su rasprostranjeni. Jedan od njih je da osobe sa invaliditetom za seks nisu zainteresovane niti su za njega sposobne. Na drugom je kraju spektra mišljenje kako su osobe sa invaliditetom preterano zainteresovani za seks te nesposobne da kontrolišu svoje seksualno ponašanje. Ispravne informacije, bez stereotipa i predrasuda, treba da budu na raspolaganju osobama sa invaliditetom tako da mogu razviti zdravu sliku o sebi kao seksualnom biću.
Ljudska seksualnost obuhvata seksualno znanje, uverenja, stavove, vrednosti, u ponašanja pojedinaca. Ona se bavi anatomijom, psihologijom i biohemijom sistema seksualne reakcije; ulogama, identitetom i ličnošću; mislima pojedinca, osećanjima, ponašanjima i odnosima. Ona govori i o etičkim, duhovnim i moralnim značenjima, grupnim i kulturnim varijacijama.
“Jedno od primarnih pogrešnih shvatanja koje društvo ima o ljudskoj seksualnosti je da ona podrazumeva nagon koji vodi do polnog odnosa.” Ovo može da predstavlja deo istine kada se uzme u obzir seksualnost, ali nije potpuna istina. Ljudska seksualnost ima mnoge aspekte.Činjenica da neko ima fizički seksualni odnos može da predstavlja jedan aspekt naše seksualnosti, ali to nije najjači ili najvažniji aspekt. Seksualnost je u velikoj meri društveni fenomen u tome što svi mi predstavljamo društvena bića koja traže i uživaju „ prijateljstvo, toplinu, odobravanje, naklonost i društveno pražnjenje“. Tako se, seksualnost neke osobe ne može razdvojiti od njegovog ili njenog društvenog razvoja, uverenja, stavova, vrednosti, shvatanja sebe i poštovanja sebe.
Kako se razvija seksualnost?
Razumevanje seksualnih bića uz posmatranje kako se društveno i seksualno biće razvija. Ova dva aspekta potpunog bića moraju da se razmatraju zajedno jedan sa drugim jer seksualnost nije nešto što se razvija u izolaciji od drugih aspekata identiteta. Zaista, mnogo toga što predstavlja primereno seksualno ponašanje predstavlja primereno društveno ponašanje i uključuje učenje ponašanja na društveno prihvatljive načine.
Od momenta kada smo rođeni, mi smo seksualna bića koja dobijaju ogromnu satisfakciju iz sopstvenih tela i naših kontakata sa drugima, prvenstveno to-plih zagrljaja majki i očeva. Većina male dece uživa da se grli, ljulja, drži i dodiruje. Istraživanja pokazuju da je količina brige koja obuhvata bliskost i ljubav koju dobijamo kao mala deca „neophodna za razvoj zdrave ljudske seksualnosti“. Toplina i ljubav koju bebe dobijaju tokom ovog perioda doprinose njihovoj sposobnosti da veruju i da na kraju prime i pokažu nežnost i naklonost. Lekcije koje se uče tokom razdoblja kada dete prohoda su također važne za zdrav socijalno-seksualni razvoj. Deca koja su tek prohodala dobijaju zadovoljstva od drugih kao i iz svojih tela. Neobuzdano zadovoljstvo koje tek prohodala deca dobijaju istraživanjem svojih tela se ponekada čini smešnim a u drugim situacijama se posmatra sa stidom. Ako odrasli u njihovoj blizini prihvate ove aktivnostima u kojima oni istražuju sebe, deca imaju bolju osnovu u kojoj će uživati u svojim telima i prihvatiti sebe. To ne podrazumeva da bi odrasli u njihovoj blizini trebalo da se ustežu od odvraćanja deteta od nekih ponašanja u neprimerenim situacijama ili da njega ili nju ne ne nauče da je važno da postoje primerene i neprimerene sredine u kojima oni mogu da istražuju sebe. Međutim, eksperti savetuju protiv preteranih reakcija odraslih koje pokazuju da su takva ponašanja „loša“, jer takve reakcije pokazuju da je telo „loše“ ili „sramno“. Mi stvaramo mnoge svoje ideje o životu, ljubavi i vezama iz svojih ranijih opažanja. Ove ideje mogu da traju ceo život, utičući na to kako posmatramo sebe i kontaktiramo sa drugima. Zbog činjenice da su deca veliki imitatori ponašanja koja uočavaju, kućna sredina stvara temelj za njihove reakcije i očekivanja u društvenim situacijama. Neki domovi su puni topline i naklonost se slobodno izražava grljenjem i ljubljenjem. U drugim domovima, ljudi su formalniji i članovi porodice se možda retko dodiruju. Količina humora, konverzacije i kontakta među različitim članovima porodice se također razlikuje od doma do doma. Neke porodice dele svoja duboka osećanja dok u drugima to nije slučaj. Deca opažaju i upijaju ove početne lekcije o ljudskom kontaktiranju i mnoga njihovog kasnija ponašanja i očekivanja mogu da odraze ono šta su videli da su oni najbliži njima rekli ili uradili.
U predškolskom i ranom školskom uzrastu, većina dece je manje zaokupljena samoistraživanjem, ali zadržavaju svoju znatiželju o tome kako se stvari dešavaju. Oni mogu da zbune roditelje iznenadnim i direktnim postavljanjem jednostavnih ( i ne toliko jednostavnih!) pitanja o stvarima vezanim za seks. Oni su takođe fascinirani kada otkriju da se tela njihovih drugova u igri suprotnog pola razlikuju od njihovih i mogu da istraže ovu činjenicu gledanjem, dodirivanjem ili postavljanjem pitanja. Ova vrsta ponašanja je normalna i treba da se tretira kao takva. To može pomoći roditeljima da shvate da dečija znatiželja o telu i istraživanje tela predstavljaju prirodnu evoluciju o njihovom učenju o svetu i njima samima. Jake reakcije prepune emocija od strane roditelja mogu da budu štetne za decu u tome što oni mogu da nauče da se osećaju krivim ili da ih je sramota svojih delova tela. Odgovaranje na pitanja staloženo i istinito i pokazivanjem određenog nivoa uviđavnosti koja se odnosi na dečiju znatiželju pomoći će im da razviju pozitivan stav o svojim telima. U ovom periodu takođe deca uče i druge stvari o sebi. Sada počinju da se igraju sa svojim vršnjacima, tamo gde su se prethodno igrali pored njih ali odvojeno od njih. Oni počinju da testiraju sebe u društvenom okruženju: udaraju, uzimaju igračke i čine druga anti-društvena dela. Prave mnoge greške, ispravljaju se i uče potrebne lekcije o prihvatljivom ponašanju. Ovi kontakti i naučene lekcije su važni njihovom konceptu o sebi u okviru društva. Tokom ovog perioda, deca učvrćuju ideje o polu i ulogama pola, ili šta znači biti muško ili žensko. Između druge i treće godine, većina dece dobija pravilno saznanje da su muško ili žensko. Do pete godine, većina njih se dobro snalazi u razumevanju vrsta ponašanja i stavova koji prate onoga ko je žensko ili muško u tom društvu. Oni stvaraju koncepte o identitetu pola opažanjem aktivnosti svojih roditelja i drugih odraslih osoba i putem onoga šta drugi od njih očekuju i traže da urade. Poruke vezane za pol se šalju deci u mnogim oblicima. Rane poruke uče decu kom polu pripadaju. Potom kako dete raste, počinju da se vezuju za to koji je tip ponašanja primeren za svaki pol. Vrsta igračaka koja su deci data da se sa njima igraju, odeća koju mogu da nose, vrsta aktivnosti kojima im je dozvoljeno da se bave i ono što vide da njihovi roditelji rade šalje neverbalne poruke o polu. Izrečena očekivanja isto tako doprinose tome, neki od primera su „ Budi hrabar dečko! Hrabri dečaci ne plaču“ i „ Kada ideš u kupatilo stojiš kao tata/sediš kao mama.“ Ovakvim izjavama i očekivanjima i putem opažanja onoga šta odrasli čine, deca uče o ulogama i ponašanjima pola i u skladu sa tim oblikuju svoja ponašanja. Tokom početka školskih godina, znatiželja i istraživanja u ranom detinstvu kod mnoge dece prelaze u period u kome se interesovanje za drugi pol može smanjiti zbog novih interesovanja i odnosa. Nije neobično za neku decu da odbacuju pripadnike suprotnog pola tokom ovog perioda, pogotovo kada su u prisustvu pripadnika istog pola. Ali ovo ni po čemu ne predstavlja opštu istinitost. Taringer navodi izvestan broj istraživanja koja podržavaju tvrdnju da, daleko od toga da su seksualno latentni, neka deca tokom ovog doba „ često razmatraju teme vezane za seks a druga pokazuju veliko interesovanje za suprotni pol, želeći da budu u prisustvu suprotnog pola i u određenim okolnostima mogu da se angažuju u aktivnostima sa pripadnicima suprotnog pola“. Obe ovakve reakcije – odbacivanja suprotnog pola ili pokazivanje interesovanja za suprotan pol – su normalne, jer deca tokom ranih školskih godina uče o sebi kao dečaci ili devojčice. Prijateljstva, drugovi u igri, igre i aktivnosti su važni tokom ovog doba za nastavak razvoja osećaja o sebi u okviru društvene sfere. Sa pubertetom, koji počinje između 9 i 13 godine, deca počinju da prolaze kroz velike fizičke promene koje se ogledaju u promenama hormonskog balansa. Oba pola pokazuju brz skeletni rast. Fizičke promene su obično propraćene naglašenim seksualnim nagonom i nekim emotivnim negodovanjem zbog samosvesnosti i nesigurnosti šta sve te promene znače. Pre nego što ove promene zapravo počnu, važno je da roditelji staloženo razgovaraju sa svojom decom o tome šta ih čeka. To je najvažnije doba za mlade, mnogi su ispunjeni prevelikom osetljivošću, samosvesnošću i osećanjima neadekvatnosti koja se odnose na njihova fizička i društvena bića. Njihova tela se zaista menjaju, ponekada dnevno, prikazujući konkretne dokaze o njihovim ženskim ili muškim karakteristikama. Tokom puberteta, svoj deci je potrebna pomoć da održe dobru sliku o sebi.
Adolescencija prati pubertet i često sa sobom donosi konflikte između dece i roditelja ili staratelja. To se dešava jer se, kako ljudska bića ulaze u adolescenciju, fizičke promene slažu sa novim kognitivnim sposobnostima i želji da se dostigne veća nezavisnost od porodice kao celine. Želja za nezavisnošću se generalno manifestuje na nekoliko načina. Jedan je da adolescenti možda žele da se oblače po svom ukusu, sportskim nekonvencionalnim stilom i da nose frizure koje mogu da smetaju i da uznemire njihove roditelje. Drugi je da adolescenti često počinju da daju veliku važnost tome da imaju svoje prijatelje i ideje, što se ponekada namerno razlikuje od želja njihovih roditelja. Čini se da uticaj vršnjaka itekako preti roditeljskom uticaju. I roditelji i adolescenti mogu da dožive napor u ovom periodu u fizičkom i motivnom razvoju. Roditelji sa jedne strane , mogu da osećaju jaku potrebu da zaštite adolescenta od učestvovanja u ponašanju za koje on ili ona nije kognitivno ili emotivno spremam. Oni možda strahuju da će njihova deca biti povređena ili da će veoma čuvane kuturne i religiozne vrednosti biti žrtvovane. Sa druge strane, mlad čovek se možda prvenstveno bavi razvojem identiteta odvojeno od svojih roditelja i doživljava brz razvoj fizičkog, emocionalnog i kognitivnog bića. Sve gore navedene tvrdnje koje se tiču razvoja odnose se na većinu dece, bez obzira da li ona imaju invaliditet ili ne. Važno je razumeti da sva deca slede svoj model razvoja, neka sporijim i možda manje napetim tempom, ali i da sva na kraju odrastaju.
Seksualna edukacija
Dostupnost pravilnih informacija o seksualnosti vrlo je važna osobama sa invaliditetom, njihovim porodicama, učiteljima, lekarima i svima koji informaciju mogu pružiti. Mnogo je toga na kocki da bi se dopustila neinformisanost. Kada su se srednjoškolski drugovi iz razreda neke devojčice tinejdžerke sa umerenom mentalnom ometenošću uverili da je bila seksualno zlostavljana, jedan istaknuti zastupnik osoba sa invaliditetom je uočio – „Potreba da se bude voljen može da predstavlja klopku i za one najsposobnije. Za one manje sposobne, to može da predstavlja poziv u propast.“ U nedavnom izveštaju Državnog centra za zlostavljanje i zanemarivanje dece u reprezentativnom uzorku zlostavljane dece nad kojima je istraživanje vršeno, 36 od 1000 dece bilo zlostavljano, što je 1,7 puta veća stopa nego kada se radi o deci koja nemaju smetnje. Ovi strahovi mogu da navedu roditelje da štite svoju decu od socijalnih kontakata bez nadzora i čak od same spoznaje o seksu. Najbolja zaštita od zlostavljanja je efikasna edukacija dece o seksu i njihovo pravo da se opredele u odbijanju kada je reč o pokušajima započinjanja veze samo zbog seksa. Deci je potrebno pružiti seksualnu edukaciju kako bi im se pomoglo da imaju ispunjeniji život i kako bi sebe zaštitili od iskorišćavanja, neplanirane trudnoće i polno prenosivih bolesti.
Važna pretpostavka seksualne edukacije je činjenica da je seksualnost izvor zadovoljstva i osnova za spajanje i ljudske odnose. Ciljevi seksualne edukacije obuhvataju negovanje određenih stavova i pružanje potrebnih informacija. Jedan cilj seksualne edukacije u njenom najširem smislu je da se deci pruži osećaj da su privlačni pripadnici svojih polova uz očekivanja da imaju zadovoljavajuće odnose sa odraslima. Drugi važan cilj za decu je da budu izričiti u štićenju privatnosti svojih tela i da prijavljuju uznemiravanja odraslima u koje imaju poverenja. Edukacija vezana za začeće, kontracepciju i zaštitu od seksualno prenosivih bolesti,ukljucujuci i HIV, je takođe veoma važna.
Ciljevi seksualne edukacije podrazumevaju:
Pružanje informacija – svi ljudi imaju pravo na tačne informacije o odrastanju i razvoju, ljudskoj reprodukciji, anatomiji, psihologiji, masturbaciji, porodičnom životu, trudnoći, rađanju, roditeljstvu, seksualnoj reakciji, seksualnoj orijentaciji, kontracepciji, abortusu, seksualnom zlostavljanju, HIV- u/SIDI i drugim seksualno prenosivim bolestima.
Razvijanje vrednosti – seksualna edukacija pruža mladim ljudima mogućnost da pitaju, istražuju i procenjuju stavove, vrednosti i spoznaje o ljudskoj seksualnosti. Cilj je da se pomogne mladim ljudima da razumeju porodične, religiozne i kulturne vrednosti, razviju svoje sopstvene vrednosti, počnu više da poštuju sebe, razviju spoznaje o odnosima sa pripadnicima oba pola i shvate svoje odgovornosti prema drugima. Privatnost koja uključuje ne diranje niti izlaganje intimnih delova tela u javnosti te poštovanje tuđe privatnosti, vrlo je jasno određena.
Seksualno zloupotrebljavanje može se sprečiti s informacijama ko sme, a ko ne sme dirati intimne delove tela. Koliko god pružanje informacija o prikladnom seksualnom ponašanju i anatomskim promenama može izgledati teško, ali neizbežno, razgovor o seksualnoj aktivnosti verovatno je najteži. Mnogi osobe sa invaliditetom smatraju aseksualnim osobama ili misle da se oni zbog svog invaliditeta ne bi trebali upuštati u seksualne odnose. Iako razgovor mehanizmima seksualne aktivnosti nije nešto u čemu ljudi uživaju, odgovor na pitanje „KAKO“ može biti baš ono što mnogim osobama sa invaliditetom treba. Osim informacija o sigurnom seksu, potrebna je i edukacija o položajima pri seksu koji se prilagođavaju mišićnoj slabosti ili drugim problemima pokretljivosti. Za povećavanje mogućnosti izbora osoba sa invaliditetom i njihovih partnera svaka informacija iz ovog područja treba biti oslobođena bilo kakvog ličnog suda ili mišljenja. Osobe s invaliditetom zaslužuju prihvatanje svoje seksualnosti, ne samo u zajednici ljudi bez invalidideta već i među ostalim osobama sa invaliditetom. Invaliditet ne umanjuje pravo na izražavanje vlastite seksualnosti. To uključuje pravo na venčanje, roditeljstvo, brigu za decu, homoseksualnost te pravo na informacije koje će im pomoći da donesu dobre odluke i preduzmu prikladne akcije.
Razvijanje međuljudskih veština – seksualna edukacija može da pomogne mladim ljudima da razviju veštine u komunikaciji, odlučivanju, dokazivanju, veštine u odbijanju vršnjaka kao i sposobnost da stvore zadovoljavajuće veze.
Razvijanje odgovornosti – pružanje seksualne edukacije pomaže mladim ljudima da razviju svoj koncept odgovornosti i da primene takvu odgovornost u seksualnim vezama. To se postiže pružanjem informacija o odupiranju pritisku preranog ulaska u polne odnose, pravilnom upotrebom kontracepcijskih sredstava, preduzimanjem drugim zdravstvenih mera radi sprečavanja medicinskih problema koju su vezani za seks ( kao što su trudnoća i seksualno prenosive bolesti ) i odupiranje seksualnom iskorišćavanju i zloupotrebi.
Pružanje opsežne seksualne edukacije deci i mladima sa smetnjama u razvoju je posebno važna i izazovna zbog njihovih specifičnih potreba. Oni često imaju manje mogućnosti da dobiju informacije od svojih vršnjaka, manje prilika za opažanje, razvijanje i vežbanje primerenog društvenog i seksualnog ponašanja, možda ih njihov nivo čitanja ograničava u njihovom pristupu informacijama, možda zahtevaju specijalni materijale koji objašnjavaju seksualnost na načine koji oni mogu da razumeju i možda im je potrebno više vremena i ponavljanja kako bi razumeli koncepte koji su im predstavljeni. Ipak, sa mogućnostima da diskutuju i uče o mnogim dimenzijama ljudske seksualnosti, kod mladih ljudi sa smetnjama u razvoju može da se postigne shvatanje sopstvene uloge, kao i da se seksualnost odigrava u životima svih nas, zatim shvatanje uloge društvenih aspekata ljudske seksualnosti i vrednosti i stavova o seksualnosti i društvenom i seksualnom ponašanju. Oni takođe mogu da nauče vredne međuljudske veštine i razviju svesnost svoje odgovornosti prema svojim telima i svojim postupcima. Na kraju, sve ono što nauče priprema ih da preuzmu odgovornost u odraslom dobu, životu, radu i socijalizaciji. Stručnjak koji radi sa adolescentom sa smetnjama u razvoju, kao i svakog drugog adolescenta, može da smatra kompetentnim da donosi odluke o stvarima vezanim za seks i takav adolescent ima pravo na poverljivost i privatnost. Normalne sekundarne polne karakteristike razvijaju se kod velike većine adolescenata sa smetnjama i njima je potrebno više, a ne manje, pomoći kako bi shvatili ove promene, jake emocije i nagone koji ih prate. Adekvatno znanje im pomaže da se zaštite i od iskorišćavanja i od nesvesnog nuđenja drugima. Pored prethodno pruženih informacija, njima su potrebne i specifične informacije o polnom odnosu, začeću, kontracepciji i genetskim implikacijama njihove razvojne dijagnoze. Porodice i drugi staratelji bi trebalo da podstiču pražnjenje seksualnih nagona, kao što su društveni kontakti sa pripadnicima suprotnog pola.
Adolescenti sa teškim smetnjama u razvoju mogu da kasne u seksualnom sazrevanju. Štaviše, za neke od ovih adolescenata verbalna seksualna edukacija i savetovanje mogu da budu neefikasni i rad sa njima možda zahteva upotrebu slika, prikazivanja prihvatljivog ponašanja i modifikacije ponašanja. Program podučavanja za ovakve pojedince uključuje informacije o razlikovanju delova tela, veština vezanih za brigu o sebi, odnosima, društvenom uticaju i ponašanjima.
