Brazilska oblast Minas čije je ime sinonim za kafu, prava je riznica dragog i poludragog kamenja. Reč ita koja na jeziku Tupi Guarani Indijanaca od pamtiveka znači kamen, mineral, i danas je deo imena mnogih mesta i predmeta. Izložba u Prirodnjačkom muzeju izlaže “tajni život“ minerala, prenoseći nam njihov ritam i energiju.
Ukoliko niste bili poneseni fudbalskom groznicom, čak ni kada je naša reprezentacija igrala svoju poslednju utakmicu na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, a ljubitelj ste tradicionalnih kulturnih vrednosti predivnog Brazila, odlično mesto za uživanje je mogao biti Prirodnjački muzej na Kalemegdanu. Tamo je, 21.06.2006.godine, otvorena izložba pod nazivom “Brazilska bajka 111 minerala.”
Ovaj zanimljiv dogadjaj nisu propustili ni neki od članova Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda. Obavešteni smo da je prilaz do Muzeja arhitektonski pristupačan, te se nismo libili da tu pristupačnost iskoristimo. Kada smo stigli do Tvrđave, našim kombi vozilom, dozvoljeno nam je da uđemo u prostor Tvrđave koji je bio zabranjen za druga vozila. Udruženje je prethodno, bez mnogo poteškoća, izdejstvovalo dozvolu od Javnog preduzeća Beogradske tvrđave za ulazak na taj prostor. Tamo smo dočekani od strane organizatora i ljubaznih radnika obezbeđenja, koji nam rekoše da ce izložba biti otvorena ispred Muzeja i da ćemo, potom, sporednim ulazom ući unutra, jer je sa te strane dostupan ulaz za ljude koji su korisnici kolica.
Izložba je otvorena uzbudljivim performansom koji su izveli članovi sportsko- rekreativnog kluba “Kapuera Beograd”. Kapuera je borilačka veština, nastala među afričkim robovima u kolonijalnom Brazilu. To je kamuflaža opasne borbene tehnike u lep i moćan akrobatski ples. Prvobitno, nastala je kao vid otpora prema robovlasnicima. Na taj način, robovi su mogli da vežbaju borbene tehnike i da , pomoću muzike i pesama, prenose tradiciju i istoriju, da slave svoje vođe ustanaka, što se gospodarima činilo prilično bezopasnim. Nakon ukidanja ropstva 1888. godine, mnogi nekadašnji afrički robovi priključivali su se razbojničkim banadama i kapueru koristili u te svrhe. Ova veština je u Brazilu zakonom zabranjena 1892. godine. Skoro pola veka kasnije, 1937, kapuera je priznata kao nacionalna sportska igra.
Nakon predstavljanja kapuere uputismo se ka ulazu Muzeja, koji nismo mogli „savladati“ bez pomoći personalnog asistenta i lagano zaplovili u svet čarolija. Najpre se prisutnima obratio brazilski ambasador u Srbiji čije reči, i pored prevodioca, niko nije mogao čuti ni razumeti, jer ozvučenja nije bilo. Potom je i zvanično proglašeno otvaranje izložbe.
Zadivljeni sjajem, bojama i oblikom izloženih minerala, ushićeno smo posmatrali svaki i pokušavali da otkrijemo u čemu je sadržana njihova snaga. Mnoštvo različitih oblika u vidu nakita i ukrasa izazivalo je različite emocije. Na trenutak smo ostajli zatečeni, zapitavši se da li istinski poštujemo ono što je bogatstvo prirode, ili u našoj tehnološkoj revoluciji za tako nešto više nema mesta. Bilo bi licemerno ako bih prećutala da nas je obuzimala zavist, posebno kada smo posmatrali zadivljujuce figure na kojima je pisalo: „Privatna kolekcija“.
Svakako, bio je to prizor koji se ne zaboravlja.
