U FOKUSU – Dvanaest hiljada slepih i slabovidih osoba u Srbiji suočava se sa mnogim problemima
Jelena Stojanović, menadžerka: Tokom školovanja nije bilo udžbenika sa Brajevim pismom, niti audio knjiga pa sam učila tako što su mi čitali * Goran Pećanac, prevodilac: Najteže je preći pešački prelaz na Slaviji i preskakati prepreke na stazama za invalide.
Goran Pećanac (43), prevodilac i korespondent sa inostranstvom u Savezu slepih Srbije, govori engleski, nemački, italijanski, španski i pomalo ruski. Slep je od rođenja. Živi u hotelu „Slavija“ i svakodnevno, uglavnom pešice, jer voli da šeta, prelazi relaciju od Slavije do Knez Mihailove, gde se nalaze prostorije Saveza.
– Hodam uz pomoć štapa. Naravno, najteže je preći pešački prelaz na Slaviji, jer su tu uvek gužve, tako da obično zamolim nekog za pomoć prilikom prelaska. Često su na stazama namenjenim za kretanje invalida postavljene žardinjere ili parkirana kola, pa se ja ponekad u šali pitam da li to namerno rade kako bi nam onemogućili kretanje – kaže Pećanac.
– Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj ne postoji centar za opštu i profesionalnu rehabilitaciju kasnije oslepelih osoba – kaže za Danas Dragiša Drobnjak, sekretar Saveza slepih Srbije, dok mu koleginica iz udruženja pomaže da zapali cigaretu. Drži je sa dva prsta leve ruke. Na desnoj nema ni prste ni šaku. Raznela je bomba koja mu je eksplodirala u rukama dok se njom, kao dečak, igrao.
– Imao sam 11 godina kada sam sa drugovima slučajno pronašao bombu zaostalu iz Drugog svetskog rata. Bilo je to u jednom selu nadomak Prijepolja. Nismo znali o koliko opasnoj napravi se radi. Bomba je u jednom trenutku eksplodirala i ja sam ostao bez desne šake i dva prsta na levoj ruci. Tada sam i trajno izgubio vid… – priča Drobnjak. Naglašava da je gubitak vida traumatično iskustvo i da je neophodna pomoć psihologa kako bi osobe prihvatile svoj invaliditet i nastavile da žive na nov, ali ništa manje aktivan i sadržajan način. Kaže da je Veljko Ramadanović još 1917. u Tunisu osnovao školu za vojnike koji su oslepeli tokom Prvog svetskog rata, a da mi „ni dan danas ne možemo da osnujemo rehabilitacioni centar u našoj zemlji“.
U Srbiji ima 12.000 slepih i teže slabovidih osoba. Polovina ih je starija od 60 godina jer se vid najčešće gubi u trećem dobu, uglavnom zbog dijabetesa i glaukoma. U mlađem dobu slepilo se javlja usled različitih genetskih oboljenja, dok kod prevremeno rođenih beba nastaje u inkubatoru zbog neadekvatnih uslova.
– U svetu je problem sa inkubatorima davno rešen. I kod nas će, valjda, da bude tako. Obećao mi je ministar Tomica Milosavljević prilikom našeg razgovora – uveren je Drobnjak. Kaže da se Srbija kreće u pozitivnom pravcu kada je reč o donošenju propisa, ali da se oni u praksi još ne sprovode adekvatno.
– Prošle godine usvojena je Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom, zatim Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom kao i nekoliko zakona iz oblasti obrazovanja koji predviđaju pravo na inkluzivno obrazovanje. Međutim, slepa deca koja idu u redovne škole i dalje nemaju nikakvu podršku od države, ni materijalnu, ni tehničku, niti stručnu. Nema dovoljno udžbenika na Brajevom pismu, u audio formatu ili elektronskom obliku. Ne postoji organizovana obuka koja bi slepim osobama pomogla da nauče da se kreću u prostoru, a i okruženje nije adekvatno za njihovo samostalno kretanje – nabraja sekretar Saveza samo neke od problema sa kojima se slepe osobe svakodnevno susreću.
Kaže da je zakon o kretanju slepih uz pomoć psa vodiča već godinama u proceduri i da „samo što nije usvojen“, ali naglašava da tu postoji dodatni problem.
– Zakon bi trebalo da omogući da slepe osobe mogu sa psom da uđu u prevoz, u prodavnicu, da pas može da bude sa njima na radnom mestu… Međutim, kod nas ne postoji centar za obuku pasa vodiča. Najbliži je onaj u Hrvatskoj, gde obučen pas košta oko 9.000 evra. Država bi morala da omogući nabavku tih pasa pod povoljnijim uslovima kako bi oni bili dostupni našim građanima – naglašava Drobnjak.
Jelena Stojanović, menadžer i organizator humanitarnih projekata u Državnoj lutriji Srbije, slepa je od rođenja. Na svet je došla u sedmom mesecu i dva naredna je provela u inkubatoru gde je izgubila vid. Kaže da možda i nije „reprezentativan“ sagovornik o problemima slepih i slabovidih jer je u životu imala tu sreću da je porodica i prijatelji u svemu podržavaju, a okruženje se prema njoj odnosilo bez ikakvih predrasuda. Ipak, naglašava, postoje mnoge stvari koje bi u Srbiji trebalo da se promene kako bi se olakšao život onima koji žive bez vida.
– Završila sam osnovnu školu za slepe u Zemunu. Pošto sam bila odličan đak, moji vaspitači su predložili da upišem redovnu gimnaziju u Smederevu, odakle sam poreklom i gde i danas živim. To sam i učinila, a vršnjaci su me odlično prihvatili. Moj problem tokom školovanja bio je tehničke prirode. Nije bilo udžbenika sa Brajevim pismom, niti knjiga na audio materijalu. Učila sam tako što su mi prijatelji i porodica čitali. Pošto sam bila odlična, na kraju gimnazije nastavnici i učenici su pokrenuli akciju, sakupili novac i kupili mi kompjuter sa govornim softverom – priseća se Stojanovićeva.
Kaže da su prilikom upisa u gimnaziju hteli čak da je oslobode prijemnog, ali je ona odbila.
– Zašto bih ja bila tretirana drugačije u odnosu na ostalu decu? – pita se Stojanovićeva. Dok govori, osmeh joj ne silazi sa lica. Kao da ne razgovaramo o hendikepu, već o svakodnevnim, običnim stvarima.
– Sve zavisi od toga kako prihvatiš situaciju u kojoj se nalaziš. Moraš da se pomiriš sa činjenicama i „guraš“ napred. Sve što sam zacrtala u životu, to sam i ostvarila. „Gledam“ na svet pozitivno. Jeste da stvari u okruženju i zakonodavnom sistemu moraju da se promene, ali mnogo toga zavisi i od nas samih. Nervira me pasivnost kod ljudi, generalno, a posebno kod osoba sa invaliditetom. Ne mogu ja da očekujem, niti želim, da mi neko pokloni ocenu na fakultetu zato što ne vidim, ili da će neko da me zaposli zato što sam slepa, već zato što posedujem kvalitete i kvalifikacije za taj posao – kategorična je ova tridesetogodišnjakinja.
Nakon završenog Pravnog fakulteta, Jelena Stojanović je dve godine radila kao pripravnik u opštinskom sudu u Smederevu. Javila se na konkurs, a potom otišla na razgovor kod predsednika suda. Taj razgovor joj je, kako kaže, jasno ostao u sećanju.
– Predsednika suda sam otvoreno pitala da li ste vi ovaj konkurs raspisali reda radi, kako biste nekog primili preko veze, ili postoji neka šansa i za mene. On mi je rekao, „ako si završila fakultet kao i ostale tvoje kolege, zašto ne bi radila“? Nakon što sam primljena, pitao me je, „je l’ ti ništa ne vidiš„?
Odgovorila sam potvrdno, na šta je on rekao „pa kako“?
– Pa lepo. Kako vi vidite, tako ja ne vidim – odgovorila sam, na šta smo oboje prasnuli u smeh. To je bilo 2005. Nakon dve godine, baš u vreme kada je spremala pravosudni ispit, u Državnoj lutriji Srbije izašao je konkurs u kojem su tražili osobu sa invaliditetom za mesto menadžera za humanitarne projekte i PR. Prijavila se, dobila posao i sada radi na realizaciji humanitarnih projekata i akcija. Pored obaveza u Državnoj lutriji i svakodnevnih putovanja iz Smedereva i nazad, naša sagovornica ima vremena i energije da na TV Smederevo radi autorsku emisiju o osobama sa invaliditetom i uređuje časopise Saveza slepih Srbije. Voli da izlazi sa društvom, da putuje… Iako na svet „gleda“ sa pozitivne strane, kaže da okruženje kod nas nije u dovoljnoj meri prilagođeno slepim osobama i da one same ne bi mogle da se kreću. Naglašava da bi naše propise trebalo uskladiti sa međunarodnim, jer je u razvijenim zemljama kretanje slepim i slabovidim osobama znatno olakšano.
– Prvo treba pravilno obeležiti pešačke prelaze, postaviti reljefne kocke, ozvučiti semafore, učiniti dostupnim autobuska stajališta, prilaze institucijama, uvesti signalizaciju u autobusima koja bi označavala gde je koja stanica – nabraja Stojanovićeva neke od stvari koje bi trebalo promeniti.
– U Beogradu i nekim većim gradovima ima govornih semafora koji su jako dobri, ali i zvučnih koji u različitim delovima grada različito zvuče, što može da zbuni slepu osobu jer nisu standardizovani – kaže naša sagovornica.
– Treba raditi na podizanju svesti i otklanjanju predrasuda kod ljudi, ali će nas drugi bolje prihvatiti ako mi sami imamo pozitivan stav prema sebi – naglašava za kraj.
Jedini dom za slepe
Kada Milka Bojat-Jakšić, direktorka Doma slepih „Zbrinjavanje“, prođe hodnicima, štićenici je prepoznaju.
– Jako su simpatični i šarmantni, često mi kažu: „Vidim te“. Najčešće me osete po parfemu, ali oni imaju izoštrena ostala čula pa, recimo, mogu da prepoznaju da sam to ja i po pritisku vazduha – kaže direktorka jedinog doma za slepe u Srbiji. Nalazi se na Bavaništanskom putu kod Pančeva, i u njemu boravi 120 slepih osoba, mahom onih koji imaju socijalne potrebe.
– Dolaze iz cele Srbije i ostaju uglavnom do kraja svog života. Pedeset posto je nepokretnih. U svim sobama je instalirana muzika, oni jako uživaju u tonovima, najviše vole staru narodnu, ali pak, juče su bili u Beogradu na koncertu ozbiljne muzike i svidelo im se. Oni vreme provode u umetničkim sekcijama, rade prema svojim afinitetima. Najviše se recimo u slikarskoj iskažu oni koji su kasnije oslepeli pa imaju vizuelne predstave, ali jako vole i dramsku sekciju – kaže Bojat-Jakšić.
Direktorka je uz pomoć donatora uspela da poboljša uslove u domu, recimo da obezbedi montažne kućice, koje imaju po tri dvokrevetne sobe, dnevni boravak, kuhinju i dva kupatila, gde se štićenici mogu osećati kao kod kuće. Kada je toplo, oni su u velikom dvorištu, u kome su i dve skulpture, posvećene Filipu Višnjiću i Luisu Braju, tvorcu pisma za slepe. D. P.
Braća Matić kao pozitivan primer
– Slušali vi narodnu muziku ili ne, morate biti svesni činjenice da pevači Saša i Dejan Matić daju odličan primer kako se sa hendikepom može i treba živeti – naglašava Dragiša Drobnjak. Kaže da Matiće, koji su kao prevremeno rođene bebe izgubili vid u inkubatoru, zna još od dečačkog doba. Obojica su članovi Saveza i oduvek su, dodaje, pratili svoje snove i imali podršku roditelja. Znaju da čitaju Brajevu azbuku, što ih svrstava u svega osam odsto slepih koji su savladali ovo pismo. Ipak, prema Drobnjakovim rečima, i taj procenat se povećava.
– Nekada su, tradicionalno, slepe osobe radile u telefonskim centralama ili bile fizioterapeuti. Danas se mladi sve više školuju tako da među slepima ima pravnika, sociologa, psihologa, defektologa, socijalnih radnika pa i muzičara – ukazuje naš sagovornik.
Medij: Danas
Rubrika: Terazije
Autor: Katarina Živanović
