Zašto u popularnim kvizovima poput „Milionera“ nikad ne učestvuju osobe s invaliditetom?

Da li ljudi misle da niko s invaliditetom ne može biti dovoljno pametan da bi osvojio neku veću nagradu i obogatio se?

Dva gluvonema momka kolima idu kod svog prijatelja Boba da bi zajedno odgledali finale u ragbiju. Stigavši do Bobove ulice, shvataju da ne znaju tačno koja je njegova kuća. Ne izlaze iz kola raspravljajući se, dok jednom od njih ne sine ideja. On naleže na sirenu i u jednoj po jednoj kući se pale svetla i psi se oglašavaju.

Samo u jednoj su svetla pogašena i sve je tiho: to je Bobova kuća!

Sledi susret s Bobom i zatim svi proslavljaju koristeći znakovni jezik.

Ova šala je dobro poznata među gluvim ljudima ali Pepsi ju je iskoristio za svoju reklamu.

Pepsi ovim nije samo promovisao svoj proizvod nego je takođe pokazao milionima kako gluve osobe komuniciraju.

Dobro je poznata činjenica da masovni mediji kao što su televizija, radio, novine i tabloidi vrše veoma snažan uticaj na mišljenja i stavove javnosti o raznim pitanjima i grupama ljudi. Svi smo mi svakodevno svedoci toga kako se vesti, ali i dezinformacije i propaganda, plasiraju publici. U tom slučaju mediji predstavljaju društvenu pokretačku snagu koja usmerava mišljenja ljudi.

Prikazi invaliditeta u Srbiji (i u jugoistočnoj Evropi) obično su negativni. Preplavljeni su diskriminišućim stereotipima, prema onom što pokazuje nedavna Inicijativa za praćenje i posmatranje invalidnosti: „Izveštaji koji opisuju osobe s invaliditetom su puni emotivnog naboja prikazujući ih kao ranjive, nesposobne i samo sažaljenja vredne.“ S druge strane, kad se osobe s invaliditetom prikazuju u pozitivnijem svetlu, ton članka ili TV emisije je preterano sentimentalan i mehanički hvalospevan.

Bilo da su predstavljeni kao žrtve ili heroji, ljudi s hendikepom su time marginalizovani – njihov identitet se temelji isključivo na hendikepu ili boleti. U stvarnosti se pak te osobe ponašaju kao jedinstvene ličnosti koje nastoje da vode normalan život uz, na primer, studiranje, zaposlenje i zasnivanje porodice.

Kad je reč o predstavljanju invalidnosti u medijima i gledištu o ljudima s invaliditetom, plasirani stereotipi vrše posebno snažan uticaj jer su stvarni ljudi o kojima je tu reč u glavnom nevidljivi. Mediji stvaraju predstave, predstave stvaraju stavove a dokle god osobe s invaliditetom u većini slučajeva ne izlaze pred kamere, ne postoji ništa što bi moglo izmeniti ovaj negativno pristrasan stav.

Zašto se u emisijama s gostovanjima ne pojavljuju osobe s invaliditetom? Da li u medijima preovladava mišljenje da osoba s invaliditetom nema ništa bitno da izjavi? Zašto u popularnim kvizovima kao što je „Milioner“ nikad nema kandidata koji, uzgred, imaju i neki invaliditet? Da li publika misli da „takvi ljudi“ nisu dovoljno pametni da bi osvajali veće zgoditke i obogatili se?

Zastupljenost u medijima može imati veliki pozitivan uticaj, kao što pokazuju primeri iz drugih zemalja.

Već petnaest godina holandska televizija emituje kviz Lingo, baziran na igri reči. Voditeljka kviza je Lusil Verner, žena čije je jedna noga kraća od druge. Zbog toga je jedna od njenih cipela preoblikovana da bi odgovarala nozi. Emisija je, kao i ona sama, omiljena među stotinama hiljada gledalaca koji je prate svakog radnog dana.

Sada je osnovala „Fondaciju Lusil Verner“ koja promoviše i podržava projekte koji imaju za cilj da poboljšaju sliku o ljudima s invaliditetom u javnosti. Izbori za Mis su deo mnogo šire informativne kampanje u osnovnim i srednjim školama. Debi van der Puten, dvadesettrogodišnjakinja iz Holandije je jedna od osam pobednica ovog izbora koje su konkurisale za britanski takmičenje u lepoti „Top model koji nedostaje“. Na modnoj pisti je čak i voajerima nemoguće da se usredsrede pretežno na odsustvo njenu desnu ruke.

Mis Van der Puten je takođe pozirala za Playboj i osvojila je drugo mesto u holandskom takmičenju lepote. Svoje učešće je obrazložila izjavljujući: „U manekenstvu nije sve isključivo u fizičkoj lepoti nego i u ličnosti i karakteru. I želim da pokažem da žena s invaliditetom može postići isto što i „normalna osoba“. Privukla je veliku pažnju na međunarodnom nivou, što je kreiralo pozitivnu sliku o ljudima s invaliditetom.

Jedna grupa ljudi iz Kalgarija u Kanadi svake godine organizuje Internacionalni festival filma o invalidnosti. Na tom festivalu se prikazuje širok spektar amaterskih i profesionalnih filmova i video radova koji se usredsređuju na kulturu invalidnosti. Svako može da učestvuje tako što pošalje DVD sa svojim filmom. „Želeli bismo da svi koji učestvuju u ovoj manifestaciji odu s utiskom da su bili zabavljeni, da su naučili nešto novo ili stekli veće razumevanje kulture invalidnosti.“

Ali najvažnije pitanje je: šta je to što bi osobe s invaliditetom želele da vide? Karen Ros je sprovela kvalitativni anketu među gledaocima i šlušaocima s invaliditetom i zaključila: „Mnoge od promena u televizijskim emisijama koje bi gledaoci i slušaoci želeli da vide mogle  bi se opisati kao „pitanja poštovanja“; uvažavanje razlika između invaliditeta i prikazivanje svih tih raznorodnih iskustava; uvažavanje gledišta ljudi s invaliditetom i kosultovanje s n jima da bi se stvorili autentičniji i verodostojniji prikazi;… Ključno je to da publika s invaliditetom želi da se prizna činjenica da je invalidnost deo svakodnevnog života i da bi mediji trebalo da odražavaju tu realnost, uklanjajući uvredljivu etiketu „hendikepiranosti“ i predstavljajući invalidnost kao nešto normalno.“