Seksualnost je tabu tema u društvu, ljudima je neugodno da razgovaraju o seksu, a moralni i religijski obziri prekrivaju potrebu za pružanjem ispravnih informacija o seksualnosti. Ukoliko se tome doda invaliditet kao dodatna tabu tema od koje mnogi okreću glavu, susrećemo se s dodatnim komplikacijama.
Važnost seksualne edukacije osoba sa invaliditetom
O seksu ljudi obično saznaju od svojih partnera, prijatelja i sporadičnih edukacija u školi; ne nužno tim redosledom. Ispravnost i sadržajnost tih informacija u mnogome zavise o znanju, iskustvu i poverenju osobe koja pruža informaciju. Ništa drugačije ne bi trebalo biti ni s ljudima s povećanim potrebama. Međutim, većini pisanog i usmenog materijala nedostaju obziri prema zahtevima osobe sa invaliditetom, a vrlo malo prijatelja ili roditelja raspolaže s korisnim informacijama na ovu temu.
Nažalost, mitovi o osobama sa invaliditetom i seksu vrlo su rasprostranjeni. Jedan od njih je da osobe sa invaliditetom za seks nisu zainteresovani niti su za njega sposobni. Na drugom je kraju spektra mišljenje kako su osobe sa invaliditetom preterano zainteresovani za seks te nesposobni da kontrolišu svoje seksualno ponašanje.
Ispravne informacije, bez stereotipova i predrasuda, trebaju biti na raspolaganju osobama sa invaliditetom tako da ona ili on mogu razviti zdravu sliku o sebi kao seksualnom biću. Ovo vredi za osobe s urođenim i stečenim invaliditetom.
Vraćanje osećaja o seksualnom identitetu osobama koje postaju osobe sa invaliditetom u odrasloj dobi može biti ključna stvar u rehabilitaciji.
Pitanje zaštite je takođe kritično za seksualno informisanje osoba sa invaliditetom jer su oni često izloženi seksualnom nasilju. Stoga informacije o prevenciji moraju biti dostupne.
Dopuštanje mitovima da prevladaju nad zdravim razumom može dovesti do nepotrebnog izlaganja polno prenosivim bolestima, uključujući fatalnim posledicama AIDS-a.
Za osobe sa poteškoćama ili problemima učenja razne organizacije, kao što je npr. Child Development and Rehabilitation Center in Portland, Oregon, izdaju ilustrirani letak o upotrebi kondoma koji sadrži vrlo malo teksta.
Dostupnost pravilnih informacija o seksualnosti vrlo je važna osobama sa invaliditetom, njihovim porodicama, učiteljima, lekarima i svima koji informaciju mogu pružiti. Mnogo je toga na kocki da bi se dopustila ne informiranost.
Seksualnost i zdravlje
Kroz život nam je potrebno mnogo informacija o različitim zdravstvenim temama.
Polna identifikacija se uči tokom ranih godina života i upotpunjena je razumevanjem telesnih promena (npr. razvoj dlakavosti, rast dojki itd.). Uobičajeni edukativni materijali mogu biti dostupni za većinu osoba sa invaliditetom, ali neke je potrebno prilagoditi. Osobama sa psihičkim oštećenjima potrebni su materijali s mnogo fotografija i jednostavnim rečnikom.
Brekke (1988) je izdao Sexuality Education for Persons with Severe Developmental Disabilities, sedmodelni set koji informiše o delovima muškog i ženskog tela, menstruaciji, muškom i ženskom genitalnom pregledu. Kako je učenje ove teme jako povezano s vizuelnim informacijama, osobe s oštećenjima vida trebaju edukativne materijale koje uvažavaju njihov invaliditet.
Osim učenja o delovima tela, ljudima s povećanim potrebama često trebaju informacije o seksualnom funkcionisanju. Neke osobe su pogođene ograničenom pokretljivošću, druge se lako umore. Materijal autora Haseltine, Cole, i Gray (1993). Reproductive Issues for Persons with Physical Disabilities, mogu odgovoriti na ove povećane zahteve.
Prikladno seksualno ponašanje
U današnjem je društvu teško reći šta je prikladno seksualno ponašanje. Budući je granica između prihvatljivog i neprihvatljivog vrlo tanka, teško je odlučiti šta podučavati iz ovog područja. Kada malo dete grli ljude oko sebe, to je posve prihvatljivo, ali za adolescenta takvo bi ponašanje bilo neuobičajeno.
U ovom području moralni i religijski „pravilnici“ mogu uticati na tip informacija koje se nude. Zakon određuje prikladnost određenog ponašanja.
Privatnost koja uključuje ne diranje niti izlaganje intimnih delova tela u javnosti te poštovanje tuđe privatnosti, vrlo je jasno određena.
Seksualno zloupotrebljavanje može se sprečiti s informacijama ko sme, a tko ne sme dirati intimne dijelove tela, naročito informisanjem osoba sa psihičkim oštećenjima.
Koliko god pružanje informacija o prikladnom seksualnom ponašanju i anatomskim promenama može izgledati teško, ali neizbežno; razgovor o seksualnoj aktivnosti verovatno je najteži.
Mnoge osobe sa invaliditetom smatraju aseksualnim osobama ili da se oni zbog svog oštećenja ne bi trebali upuštati u seksualne odnose. Iako razgovor o mehanizmima seksualne aktivnosti nije nešto u čemu ljudi uživaju, odgovor na pitanje „kako“ može biti baš ono što mnogim osobama sa invaliditetom treba. Osim informacija o sigurnom seksu za osobe sa psihičkim oštećenjima, potrebna je i edukacija o položajima pri seksu koji se prilagođavaju mišićnoj slabosti ili drugim problemima pokretljivosti. Dalrymple, Gray, i Ruble (1991), raspravljaju o masturbaciji kao „načinu za popuštanje seksualne napetosti“ osoba s autizmom, uključujući informacije o uspostavljanju dnevne rutine na prikladnom mestu.
Za povećavanje mogućnosti izbora osoba sa invaliditetom i njihovih partnera svaka informacija iz ovog područja treba biti oslobođena bilo kakvog ličnog suda ili mišljenja.
Reprodukcija i trudnoća
Žene sa invaliditetom su na prvom mestu žene i mnoge se odlučuju na majčinstvo. I mnogi muškarci sa invaliditetom žele biti očevi. Komplikacije su veće ukoliko žena ima invaliditet, a treba uzeti u obzir i vrstu invaliditeta. Ukoliko se radi o naslednoj bolesti, potrebno je genetičko savetovanje.
Većini žena sa invaliditetom koje razmišljaju o trudnoći kroz glavu prolaze problemi prikladne medicinske pomoći, mogući uticaj trudnoće na telo, zabrinutost za porođaj i brigu za dete nakon porođaja.
Fizičko oštećenje ne umanjuje sposobnost većine žena da sve nabrojano s uspehom obave, ali invaliditet je ipak dodatni uzrok zabrinutosti trudnicama. Uspeh često zavisi od pravilnih informacija koje ženi trebaju pomoći tokom trudnoće i perioda brige o detetu.
Seksualna prava
Osobe sa invaliditetom zaslužuju prihvatanje svoje seksualnosti, ne samo u zajednici ljudi bez invaliditeta već i među ostalim osobama sa invaliditetom. Invaliditet ne umanjuje pravo na izražavanje vlastite seksualnosti. To uključuje pravo na venčanje, roditeljstvo, brigu za djecu, homoseksualnost te pravo na informacije koje će im pomoći da donesu dobre odluke i preduzmu prikladne akcije.
