Posle trinaest godina rada na poboljšanju položaja žena sa invaliditetom vrlo često se pitam da li se zaista nešto promenilo. Ubeđujem sebe da smo uspeli nekako da učinimo prepoznatljivim da invalidnost ima i tu rodnu komponentu, da postoje prava koje se odnose samo na žene i da se ona zovu „ženska ljudska prava“.
Procenjuje se da u Srbiji živi oko 800.000 osoba sa invaliditetom, a više od polovine čine žene. Ne postoje zvanični podaci o njihovom broju, niti o socio-ekonomskom statusu. Parcijalna istraživanja radile su nevladine organizacije i to u pojedinim oblastima života osoba sa invaliditetom, kao što je zapošljavanje (Centar za razvoj inkluzivnog društva i Centar za monitoring i evaluaciju) i servisi podrške (Centa za samostalni život Srbije).
Položaj i višestruka diskriminacija žena sa invaliditetom je najmanje obrađena tema, zato što u našem društvu nije razvijena svest da invalidnost ima i rodnu komponentu. Organizacije osoba sa invaliditetom u dovoljnoj meri ne poklanjaju pažnju ovom problemu j ne prepoznaju važnost preduzimanja određenih akcija u cilju eliminacije nasilja i diskriminacije nad ženama sa invaliditetom. Nema relevantnih podataka da li neka organizacija OSI sprovodi program koji ima za cilj sprovođenje Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW).
Ženske organizacije su sredinom devedesetih godina počele da poklanjaju više pažnje višestrukoj diskriminaciji žena sa invaliditetom, a formiranje posebne organizacije …Iz kruga koja se bavi ovom problematikom, stvorena je mogućnosnost da se dobiju relevantni podaci o položaju i ljudskim pravima žena sa invaliditetom u poslednjih pet godina.
Sa druge strane zakonodavne aktivnosti države u okviru unapređenja položaja osoba sa invaliditetom usmerene su na usklađivanje zakonske regulative propisima EU, kao i Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom. Međutim, ni jedan propis, namenjen osobama sa invaliditetom, donet u poslednjih deset godina, nema posebne odredbe koje se odnose na žene sa invaliditetom. Izuzetak od ovog pravila je Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, koja ima rodnu komponentu.
Invalidnost, svakako ne pogađa podjednako žene i muškarce. Ovim ne mislim na vrstu i težinu invaliditeta, već na položaj i ulogu u društvu. Stara poslovica kaže da je svoja muka najteža, jer svako od nas nosi teret društvenog očekivanja. Ako krenemo od samog rođenja, porodica više voli da se rodi dečak nego devojčica, kao naslednik i produžetak loze. Običajno pravo i patrijahalno vaspitanje govore u prilog činjenici da je sasvim normalno da sin ostane kod kuće, nasledi porodičnu imovinu i sa svojom decom produži porodično prezime. Vaspitava se da bude hrabar, jak, da bude vojnik i da u krajnjoj liniji izabere zanimanje dostojno njegove muškosti.
Stereotipija je da je devojčica je tu da nauči da bude dobra domaćica, da pomogne majci u kućnim poslovima i da jednog dana kad se uda bude mužu dobra žena. Njeno telo je predodređeno da ispunjama „bračne obaveze“.
Međutim, problem nastaje rođenjem deteta sa invaliditetom, još ako je devojčica, tim gore. Sam invaliditet sa sobom nosi poteškoće da se u svetu koji je stvaran po meri „idealnog ljudskog bića“ uključe svi koji su drugačiji i koji se ne uklapaju u ovu društvenu sliku. Dečak sa invaliditetom se ipak ohrabruje da završi školu i da se oženi devojkom bez invaliditeta koja će o njemu „brinuti“. Ispunjenje njegove uloge muškarca neće se u tolikoj meri dovesti u pitanje, ukoliko završi školu i zaposli se.
Devojčica sa invaliditetom se ne ohrabruje da ispuni društvena očekivanja, jer se smatra da ona zbog svog invaliditeta ne može biti majka, dobra domaćica, neko ko porodicu drži na okupu i o njima brine. Ukoliko invaliditet pogađa njen fizički izgled, smatra se onda da ni seksualno nije poželjna, nema prava na ljubav niti na rađanje. Češće ćemo naići na situaciju da je mladić sa invaliditetom oženjen devojkom bez invaliditeta, nego obrnuto. Čak je društveno prihvatljivije ako su oboje sa invaliditetom i to sa istom vrstom invaliditeta, jer su „našli zajednički jezik“.
Kada invalidnost kod žene nastane u toku trajanja zajedničkog života, „ljubav“ obično zameni bes i osećaj nemoći da se suoči sa novonastalim problemom, pa partner napušta porodicu. Vrlo često, on vodi i decu sa sobom, ostavljajući je da se sama snalazi. Ima i onih koji svoju partnerku sa invaliditetom, uz uvrede i poniženja, izbacuju iz stana ili smeštaju u starački dom, bez mogućnosti da viđa svoju decu.
Bez adekvatnog servisa podrške žene sa invaliditetom trpe dugo razne oblike nasilja i diiskriminacije.
Iako zakonska regulativa kaže drugačije ipak društveni kontekst u kome živimo formira naša mišljenja i stavove. Odbacujemo ljude koji se po izgledu i karakteristikama razlikuju od nas, smatramo ih manje vrednim i ne razmišljajući stavljamo ih u podređeni položaj.
