Postupanje sa ženama sa invaliditetom u centrima za žrtve seksualnog nasilja

Posted on by Marijana Čanak

Traumatična priroda seksualnog nasilja, uključujući silovanje, zahteva posebno osetljiv odgovor obučenog i specijalizovanog osoblja za sve žene koje su preživele seksualno nasilje neovisno o njihovim ličnim karakteristikama. Svakoj ženi izloženoj seksualnom nasilju potrebna je hitna medicinska nega i pravna i psihološka podrška u traumi u kombinaciji sa neposrednim forenzičkim pregledima radi prikupljanja dokaza potrebnih za krivično gonjenje.

Ratifikacijom Istanbulske konvencije obavezali smo se da uspostavimo specijalizovane usluge za postupanje u slučajevima seksualnog nasilja u vidu kriznih ili referalnih centara.

U Vojvodini funkcionišu četiri centra za žrtve seksualnog nasilja: u Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi i Sremskoj Mitrovici. U sva četiri grada, prostorije centra smeštene su u zdravstvenim ustanovama. Prema rečima Danice Todorov, koordinatorke centra, u pitanju su referalni centri:

– Žrtve dolaze u centre uglavnom nakon što su nasilje prijavile policiji, neposredno nakon samog događaja. Ginekološke preglede obavljaju dežurni lekari ili lekarke, obučeni ili neobučeni za rad sa žrtvama seksualnog nasilja. Centri najčešće obezbeđuju intervencije u kriznim situacijama, ali imamo i iskustvo produžene podrške – kaže Danica Todorov i dodaje: – Planirale smo krizne centre, ali za to je potrebno mnogo više resursa nego što smo uspele da obezbedimo.

Tokom osnivačkog procesa realizovane su obuke o multisektorskoj saradnji, na kojima su učestvovali predstavnici zdravstva, policije, pravosudnog sistema, centara za socijalni rad i nevladinih organizacija. Koliko su edukacije doprinele senzibilizaciji, Danica Todorov kaže:

– Naišli smo na inicijalni otpor, u smislu da su već postojale procedure za rad sa žrtvama silovanja i nerazumevanje razlike koje centri uspostavljaju. Sada postoji svest o nasilju prema ženama, o tome da su u središtu potrebe preživele, a ne potrebe ustanove, o načinu razgovora sa preživelom, postupanju sa ženama iz osetljivih grupa, vođenju evidencije, zaštiti podataka – to se promenilo. Ali je potrebno raditi kontinuirane obuke, s obzirom na to da se u svim sistemima menjaju ljudi.

Kao novinu koju centri unose u postojeći sistem podrške ženama koje su preživele seksualno nasilje Danica Todorov ističe važnost psihološke podrške i obavljanja svih pregleda na jednom mestu:

– Najvažnije je to što žene dobijaju psihološku podršku koja je od presudnog značaja za njihov brži oporavak, a to inače u našem sistemu ne postoji. Zdravstvene usluge i sudsko-medicinski pregledi su postojali ranije u sistemu, ali je razlika u tome što žrtve zdravstvene preglede obavljaju na jednom mestu, umesto šetanja kroz sistem. Dobijaju i savete u vezi sa zaštitom seksualnog i reproduktivnog zdravlja, zaštite od seksualno prenosivih bolesti, neželjene trudnoće. Toga ranije nije bilo u sistemu – precizirala je.

Nažalost, obezbeđivanje sigurnog prostora i zbrinjavanje žene na jednom pouzdanom mestu u praksi nije postignuto, jer su usluge po potrebi premeštane u druge prostorije, one koje bi bolnica dodelila.

Psihološku podršku pružaju savetnice obučene za rad sa ženama koje su preživele seksualno nasilje (socijalne radnice i psihološkinje, sa iskustvom rada u centrima za socijalni rad, nevladinim organizacijama, sigurnim ženskim kućama i slično). Najčešće prvi kontakt sa preživelom uspostavljaju pre ili tokom medicinskog pregleda, a naknadno se dogovaraju o mogućnostima produžene psihološke podrške. Usluge centra dostupne su 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, što znači da uvek postoji savetnica na dežurstvu. Neretko preživele pri prvom susretu sa savetnicama odbijaju psihološku podršku, jer su u stanju šoka, izmučene dugim policijskim razgovorima i celokupnom procedurom neprijateljskog sistema.

– Pritisak je izdvojiti se, pokazati ženi da ja nisam samo još jedna u sistemu koja rutinski odrađuje svoj posao – kaže Branislava Golić, savetnica centra iz Sremske Mitrovice. – Sa preživelom stupam u kontakt prilikom procesuiranja slučaja, kada je ona već bila sa predstavnicima policije i zdravstva, pa moram biti izričito jasna da sam tu isključivo da njoj pružim podršku. S obzirom na stanje šoka, diskutabilno je koliko ona uopšte može da primi informacije.

Žene koje su preživele seksualno nasilje i silovanje neretko sa savetnicama dele svoje iskustvo sekundarne viktimizacije kroz sistem. Branislava Golić kaže:

– Kakav će tretman preživela imati u tužilaštvu, policiji ili zdravstvu zavisi isključivo od pojedinaca koji će se tamo zadesiti u datom trenutku. Neki su manje senzibilisani, neki više. U zdravstvenom sitemu posao se rutinski obavlja, nema individualizovanog pristupa, u prvom planu su potrebe institucije, a ne preživele, i zaposleni najčešće nisu motivisani da se bave njenim interesom.

Savetnice centra u Novom Sadu nisu prisutne dok policija uzima izjavu od preživele, pa ne mogu da im pruže podršku tokom neadekvatnog ispitivanja, nego naknadno ublažavaju štetu koju su naneli policijski službenici. Kako kaže savetnica centra iz Novog Sada, Anđelka Vujanić:

– Svim ženama kredibilitet se dovodi u pitanje, bar kad je reč o policiji. Neverovatno je da, u slučaju žene koja je godinama dislocirana zbog seksualnog nasilja koje je preživljavala, postupak nije pokrenut jer nije pružala otpor. Ona se od sebe davno odvojila, naravno da nije pružala otpor! Stičem utisak da je naša policija usmerena na to kako da postupka ne bude, kako da ubede ženu da je na nasilje pristala i da laže.

Branislava Golić ima drugačije iskustvo saradnje sa policijom u Sremskoj Mitrovici. Kako navodi, slučajevi žena s invaliditetom otvorili su put nešto boljem tretmanu svih žena koje su prijavile seksualno nasilje, ali sekundarna traumatizacija i dalje je jaka:

– Ranije bi me policijski službenici udaljavali, ali sada nemaju ništa protiv da prisustvujem davanju izjave, usmereni smo na to kako da celu proceduru olakšamo za preživelu. U principu su shvatili da mogu da im budem od koristi, jer su imali poteškoće u radu sa ženama koje imaju kombinovani ili psihički invaliditet. Ukoliko primetim neadekvatno ophođenje, mogu da intervenišem.

Danica Todorov navodi da je, od osnivanja centara 2017. godine do danas, podršku dobilo približno dve stotine žena među kojima je 30% devojaka mlađih od 15 godina i svega desetak žena s invaliditetom, većinom žena s razvojnim i intelektualnim invaliditetima.

– Od uspostavljanja centara vodilo se računa o tome da centri budu dostupni svim kategorijama žena. Kada je reč o ženama sa invaliditetom, neposredno nakon osnivanja centara, osoblju su distribuirane Smernice za rad sa ženama sa različitim vrstama invaliditeta koje su preživele nasilje, koje je pripremila organizacija IZ KRUGA VOJVODINA, i održavani su edukativni sastanci o specifičnostima položaja žena s invaliditetom i postupanju sa ženama sa različitim vrstama invaliditeta.

Od početka se razmišljalo o tome da prostorije i sva ginekološka oprema budu fizički pristupačne ženama s motornim invaliditetom, ali nije uvek bilo moguće to postići. Kad je reč o gluvim ženama, usluga tumača za znakovni jezik nije obezbeđena, niti osoblje centara zna kome je potrebno da se obrate za takvu vrstu podrške. U radu sa slepim ženama osoblje bi pročitalo sadržinu svih izjava i objašnjenja koja prate celu proceduru, što je inače deo njihove uobičajene prakse sa svim ženama. Ne postoje audio materijali niti materijali na Brajevom pismu. U radu sa ženama s intelektualnim invaliditetima, osoblje prilagođava komunikaciju tako da žena dobije sve potrebne informacije na pojednostavljenom jeziku.

Savetnica Branislava Golić do sada je imala iskustva u radu sa tri žene s različitim vrstama invaliditeta (kombinovani senzorni, intelektualni i psihički).

– Rad sa ženom koja je slepa i nagluva bio mi je najizazovniji, jer nisam imala iskustvo rada sa ženama sa senzornim invaliditetom. Bilo je dosta izazova na planu komunikacije, a pored toga davala sam joj i instrukcije za orijentaciju u nepoznatom prostoru. Razmišljala sam o tome da li govorim dovoljno jasno, da nisam preglasna, a da me ona opet dobro čuje, što znači da sam se bavila sobom dok sam radila s njom, što svakako nije preporučljivo. Ali mislim da je uprkos barijerama dobila sve potrebne informacije i podršku – kaže.

Savetnica Anđelka Vujanić poseduje višegodišnje iskustvo rada u organizacijama osoba s invaliditetom, a u centru se susrela sa dve žene koje imaju intelektualni invaliditet i sa jednom ženom koja ima epilepsiju. Ima iskustvo rada sa nagluvim ženama, sa gluvim ženama koje su verbalne i čitaju s usana, ali procenjuje da nema znanja i kompetencije za rad sa neverbalnim ženama. Smatra da obezbeđivanje usluge tumača znakovnog jezika ne predstavlja adekvatno rešenje za pružanje psihološke podrške gluvim ženama, nego su neophodne savetnice koje koriste znakovni jezik.

– Smatram da je problem komunicirati u savetodavnom procesu putem posrednika. Bilo šta da čujemo, informacija prođe kroz crnu kutiju, pa je opet prezentujemo iz sebe. Naravno, prenosi se ono što ja kažem, ali ne direktno, nego filtrirano kroz nečija iskustva i znanja, pa dolazi do treće osobe. Da bih se usudila da radim sa gluvim ženama, morala bih da znam znakovni jezik, da ostvarim direktnu komunikaciju, jer različiti pojmovi za nas imaju različita značenja – objasnila je.

Savetnice ističu koliko je važno prilagoditi usluge ženama s invaliditetom i svesne su višestrukih rizika i dodatne diskriminacije kojima su ove žene izložene u celokupnom sistemu.

– Postoji narativ da je žena dužna da trpi silovanje svog supruga ili partnera, ili da trpi batine. Ti narativi su duboko ukorenjeni. Iskustva žena s invaliditetom dodatno su obremenjena narativima o invaliditetu, pa su one pod većim rizikom od nasilja. Smanjena im je mogućnost zaposlenja, često su zavisne od drugih osoba, a pod uticajem svih tih narativa samopouzdanje im je smanjeno – kaže Anđelka Vujanić. – Kad je reč o ženama sa intelektualnim invaliditetom, način razumevanja i komunikacije je potpuno drugačiji. Jedna od njih imala je nepunih 15 godina kad smo počele s radom. S obzirom na to da je odrastala u hraniteljskim porodicama, najpre u nasilnoj porodici, potom u ustanovama socijalne zaštite, nije znala jezik emocija. Počele smo da radimo s emotikonima: da objasni kako se oseća u odnosu na neki emotikon, da ga oboji, da opiše šta to za nju znači. Zbog toga, proces je duži. Nužno je prilagoditi komunikaciju, jer stvari koje obično podrazumevamo u ovakvim slučajevima je potrebno utvrditi.

Zbog unapred ustanovljene pretpostavke da njima niko neće verovati, žene s intelektualnim invalditetima su na meti seksualnih nasilnika, a sistem iznova potvrđuje takva uverenja, suštinski dajući dozvolu i odobrenje za nasilje prema njima. Centri za žrtve seksualnog nasilja u Vojvodini svesni su ovog problema, ali kako nemaju mehanizme adekvatne zaštite, niti sposobnost da utiču na promenu u sistemu kad je reč o ženama opšte populacije, žene s invaliditetom, pogotovo ako je invaliditet intelektualni, ostaju na margini margine:

– Situacije sa ženama koje imaju intelektualni invaliditet su teške, jer im policija mahom ne veruje, a često je u te slučajeve upletena i procena psihijatrije. Na primer, u Zrenjaninu tužilac obavezno traži da svaka žrtva prođe razgovor sa psihijatrom. U slučaju žena sa intelektualnim invaliditetom, u pozadini je procena njenog kredibiliteta, da li je pouzdano to što ona govori. Tužioci žele čvrste materijalne dokaze, to je nekakva garancija da će mišljenje biti kredibilno tokom pokretanja postupka, iako ima slučajeva da su tužioci uvažavali iskaze savetnica o tome šta se događalo i kako se preživela osećala. Kad žena govori o svom iskustvu ili ne može da opiše šta se dogodilo, psihijatri se uključuju da bi ostalima u sistemu razjasnili šta misle da se događa, što najčešće ide u smeru diskreditacije ženinog iskustva. Pripisuje joj se da izmišlja ili da nije dovoljno sposobna da objasni takvo iskustvo. Ukoliko preživela ima staratelja, neretko i on potkrepljuje to mišljenje. Generalno je sam način istrage i postavljanja pitanja neprijatan, izgleda kao da se žrtva lovi na nedoslednostima, da bi se slučaj odbacio, a to je naročito izraženo u iskustvima žena sa intelektualnim invaliditetom – kaže Danica Todorov. – Jedan od ključnih problema je što policija i tužilaštvo još uvek ne prepoznaju važnost rada centara, ne razumeju potrebe žrtve, niti komuniciraju sa osobljem koje je angažovano u pružanju zdravstvene i psihološke podrške.

Danica Todorov dodaje da, bez obzira na to što ima manjkavosti u doslednoj realizaciji koncepta i svrhe centara za žrtve seksualnog nasilja, što šira javnost nije dovoljno informisana o tome da centri postoje u Vojvodini i o tome šta rade, dosadašnja iskustva jesu dobra i ukazuju na potrebu za ovom vrstom usluge, za njenom promocijom, kao i na potrebu za unapređivanjem znanja i iskustva svih koji su angažovani u tom procesu.

– Psihosocijalna podrška finansira se iz donatorskih sredstava, a ne iz budžeta Republike Srbije ili lokalnih samouprava, tako da usluga zavisi od toga da li sredstva obezbeđena ili ne. Činjenica da usluga nije prepoznata u sistemu utiče na to da je odnos svih onih koji su uključeni u proces zaštite i podrške promenljiv – zaključila je.

Branislava Golić potvrđuje da postojanje centra, kao i sama važnost rada savetnica, nisu prepoznati u dovoljnoj meri:

– Povratnu informaciju dobijamo od samih žena, koje kažu da su im naše usluge od znatne pomoći, ali još uvek smo daleko od toga da centri budu pozicionirani u sistemu i da druge relevantne institucije sarađuju sa nama – rekla je.

Ostaje pitanje da li je tako nešto uopšte moguće realizovati u doglednoj budućnosti. Čini se da pet godina nije bilo dovoljno da se ostvari promena u sistemu podrške ženama koje su preživele seksualno nasilje i da se one zaštite od sekundarne traumatizacije. Umesto toga centri su se prilagodili rigidnom sistemu i nastavili da koriste postojeće resurse (nesenzibilisano medicinsko osoblje, policijski službenici koji za nasilje okrivljuju žrtvu, primarni interesi tužilaštva…). U suštini, jedino što centri zaista uspevaju, jeste da obezbede savetnice za terenski rad u bilo koje doba dana i noći, s verom u to da one mogu amortizovati dodatno nasilje kojem će preživela biti izložena u takozvanom sistemu sveobuhvatne podrške. Savetnice obavljaju nemoguću misiju. Od prvobitne zamisli centara za žrtve seksualnog nasilja u Vojvodini, za sada postoje samo savetnice; ono što je oduvek postojalo: žene koje pružaju podršku ženama, u svim mogućim i nemogućim uslovima.

Foto: Pexels

Medijski prilog je nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorki i redakciji Portala o invalidnosti, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

About the Author