Paradoks invalidnosti u raspravama o abortusu

Posted on by Redakcija

Uskraćivanje prava na abortus je pitanje pravde za osobe s invaliditetom, ali ne na način na koji biste možda pomislili.

Istorijski gledano, rasprave o reproduktivnoj autonomiji dovele su do čudnih spojeva kad je reč o invalidnosti. Zagovornici zabrane abortusa često se pozivaju na vrednost života osoba s invaliditetom kad zastupaju zakone o zabrani abortusa na osnovu fetalnih anomalija, pozivajući se na prava osoba s invaliditetom i etičku problematiku takvih abortusa.

Iako zajednica osoba s invaliditetom nije homogena, čak i oni koji podržavaju pravo na abortus iskazuju zabrinutost zbog određenih elemenata reproduktivnih prava, kao što je sve manji broj novorođenčadi sa Daunovim sindromom u zemljama gde je zastupljeno prenatalno genetsko testiranje. Lako je pomisliti da postoji sukob između vrednovanja života osoba s invaliditetom i zahteva za potpunom reproduktivnom autonomijom, ali to je greška. Računica se menja ako prihvatimo da osobe s invaliditetom imaju seksualne odnose i da žene s invaliditetom ostaju trudne, a to je činjenica od koje bi nekim zakonodavcima eksplodirale glave.

Kao naučnica s invaliditetom koja često razmišlja o etici i zdravstvenoj zaštiti osoba s invaliditetom, ne mogu da ne primetim da rasprava o fetalnim anomalijama ne obuhvata ceo spektar zabrinjavajućih pitanja koje delimo u takozvanom reproduktinvom dobu. To je zato što se abortus razmatra samo kroz jednu ograničenu, iako važnu perspektivu: izbor budućih roditelja da li će imati dete s invaliditetom ili ne. Obično se smatra da ti budući roditelji nemaju invaliditet, ili da ta činjenica ne ulazi u razmatranje o tome mogu li se brinuti o detetu s invaliditetom ili ne. Zagovornici zabrane abortusa ukazuju na eugeniku dok, ironično, odbacuju mogućnost da žene s invaliditetom mogu ili treba da ostanu trudne.

S obzirom na to da se procenjuje da osobe s invaliditetom čine više od četvrtine stanovništva u Americi i da će abortus biti zabranjen u otprilike polovini saveznih država, daleko smo od prepoznavanja šta reproduktivna prava zaista znače za žene s invaliditetom. Za mnoge od nas, to znači pristupačne, dostupne i bezbedne abortuse – bilo da želimo decu ili ne.

Invaliditeti su različita ljudska stanja, a mnoge osobe s invaliditetom uspešno zasnivaju biološke porodice koje ruše ejbilističke pretpostavke o tome ko može biti roditelj. U isto vreme, određeni invaliditeti i hronična stanja mogu trudnoću učiniti izuzetno rizičnom i fizički mučnom, što restriktivni državni zakoni obično zanemaruju. Kao što je napisala etičarka Michele DeMarco: ženi sa srčanim oboljenjem bi se moglo reći da je trudnoća ravna samoubistvu, ali time se još uvek ne ispunjava uslov za abortus prema novom talasu zakona u 13 američkih država. Jezik tih zakona toliko je nejasan, da će lekari nesumnjivo izbegavati abortuse koji nisu hitni slučajevi, iz straha od tužbi ili kaznenih mera.

Nije teško zaključiti koliko bi takva oklevanja mogla biti štetna za žene koje žive sa hroničnim stanjima ili invaliditetom. Neke žene sa psihičkim invaliditetima mogu biti u strahu od ponovne pojave simptoma, prouzrokovanih promenom lekova ili hormonalnim fluktacijama koje prate trudnoću. Ženama koje imaju dijabetes trudnoća može pogoršati bolest bubrega i neuropatiju, s čim se već bore. Čak iako se boje za sopstvene živote zbog takvih rizika, u državama koje zabranjuju abortus verovatno neće moći prekinuti trudnoću sve dok im život ne bude ozbiljno ugrožen. Činjenica da bi fizički stres uzrokovan trudnoćom mogao uzeti godine života ženi sa hroničnom bolešću nije ni od kakvog značaja, prema zakonu Misisipija koji navodi izuzetke kad je u pitanju život majke, ali samo u slučaju hitne medicinske pomoći koja iziskuje hitno sprovođenje abortusa.

Iako je još moguće, ali nije lako, doći do tableta za izazivanje pobačaja, čak i u državama koje zabranjuju abortus, ne može svako uzeti te tablete, jer imaju kontraindikativno dejstvo za žene sa određenim jetrenim, bubrežnim i upalnim stanjima, a zbog potrebe za samonadzorom i pridržavanjem uputstava, ne preporučuju se ženama sa kognitivnim invaliditetom.

Primamljivo je tešiti se idejom da žene mogu napustiti svoju državu kako bi obavile abortus ako im je stvarno potreban. Ali ta opcija postoji samo za one koje se osećaju dovoljno dobro da putuju, mogu da priušte prevoz i vreme izostanka s posla. Osobe s invaliditetom žive u siromaštvu u dvostruko većoj meri u odnosu na opštu populaciju.

Čak i kada neko može da priušti putovanje, izlaže se nepristupačnosti i drugim rizicima. U proseku se u avionskom prevozu polomi ili izgubi 29 invalidskih kolica dnevno, a njihovim korisnicima nude se neadekvatne alternative dok čekaju nadoknadu. Prošle godine, aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom, Engracia Figueroa, umrla je od komplikacija rana koje su se razvile kao posledica toga što joj je United Airlines slomio kolica od 30 000 dolara. Poveravanja pomagala neodgovornim korporacijama jednako je kockanje kao i visokorizična trudnoća.

Ako žena izađe iz aviona bez ikakvog incidenta, pronalaženje pristupačne medicinske ustanove izazov je sam po sebi. Uprkos Zakonu o osobama s invaliditeotom u Americi, koji nalaže da zdravstvene ustanove obezbede pristupačne preglede za osobe s invaliditetom, mnogima nedostaje odgovarajuća oprema kao što su hidraulični stolovi. Uz sve to, osobe s invaliditetom često se susreću sa stigmatizujućim pretpostavkama i stavovima medicinskih radnika koji ih procenjuju kao seksualno neaktivne ili hiperseksualne. Kontinuirano smanjivanje pružalaca usluge abortusa dodatno će otežati ženama s invaliditetom mogućnost da obave abortus u ustanovi koja odgovara njihovim potrebama i u kojoj će se prema njoj ophoditi s poštovanjem.

Naravno, zabrana abortusa ne ugrožava samo žene koje ne žele da budu trudne. Mnoge žene koje žele biološku decu takođe imaju stanja koja ih izlažu većem riziku od neželjenih ishoda i pobačaja, kao što su intelektualni i razvojni invaliditeti, poremećaji štitne žlezde, hormonska stanja i dijabetes. Kako su lekovi i intervencije koje se koriste za tretiranje pobačaja identični onima koji se koriste za abortus, iz straha od zakonskih posledica lekari često primoravaju trudnice da nastave da nose neodrživ fetus, dovodeći ih pod fizičke i psihičke rizike, o čemu svedoče smrti žena u Irskoj, Italiji i Poljskoj, koje su dobile sepsu nakon što im je uskraćena medicinska nega usled pobačaja.

Nedostatak pristupačne ginekološke nege nesrazmerno će ugroziti žene koje su zbog svojih hroničnih stanja i invalditeteta izložene većem riziku od pobačaja, pogotovo ako su marginalizovane i na druge načine (rasna i druge diskriminacije). Pristup bezbednoj i pravovremenoj zdravstvenoj nezi usled pobačaja je intersekcijsko pitanje i pitanje pravde za žene s invaliditetom. Ako je cilj zakonodavstva protiv abortusa očuvanje života osoba s invaliditetom, onda nema smisla ugrožavati živote žena s invaliditetom koje žele decu.

Posebno užasan ishod zabrane abortusa je činjenica da će u mnogim državama slučajevi žena koje dožive pobačaj ili rode mrtvo dete biti procesuirani. Sprovođenje zakona već targetira žene čiji su pobačaji navodno povezani sa upotrebom droga. Ježim se od pomisli na to kako bi se ova praksa mogla odraziti na žene s invaliditetom koje su prisiljene na trudnoću uprkos činjenici da moraju koristiti lekove čije dejstvo na fetus nije dovoljno istraženo ili se pokazalo da predstavlja rizik.

Poslednih 30 godina aktivizam osoba s invaliditetom rukovodi se parolom: Ništa nama bez nas. Kad je razgovor o invalidnosti i abortusu ograničen na interese fetusa, nama i nas je ograničeno na entitete koji ne mogu učestvovati u raspravi. Kad zakonodavci prihvataju invaliditet da bi zabranili abortus, istovremeno zanemaruju različite potrebe i želje žena s invaliditetom, ugrožavajući autonomiju naših tela nakon decenijske borbe da je zadobijemo. Žene sa svim vrstama invaliditeta treba da imaju pravo da zasnivaju porodice po sopstvenom izboru, što znači da se ne suočavamo sa stigmom zbog želje da rađamo decu, da nam se pruži odgovarajuća podrška tokom visokorizičnih trudnoća, da budemo ozbiljno shvaćene u vezi sa sopstvenim procenama rizika i da imamo jednak pristup uslugama i procedurama koje su nam potrebne da ostanemo bezbedne.

Lako je izjaviti da brinemo o životima osoba s invaliditetom u matericama. Vreme je da se čuje šta nam je potrebno izvan materice.

Liz Bowen

About the Author

Redakcija: