Mitovi u pozadini nasilja prema ženama s invaliditetom

Posted on by Redakcija

Zašto žene?

Postoje različita objašnjenja o tome zašto su žene izložene nasilju: pripadnost razorenim porodicama, slab razvoj socijalnih i komunikativnih sposobnosti, nedostatak finansijskih sredstava za osamostaljivanje… Iako su ti faktori povezani sa ličnim iskustvom zlostavljanih žena, oni ne objašnjavaju poreklo nasilja – kao efikasnog sredstva za sticanje kontrole nad drugom osobom.

Objašnjenje zašto žene ostaju u nasilju složeno je koliko i uzroci nasilja. Niko, bez obzira na stepen samopouzdanja i broj poruka o tome da ne zaslužuje bolje, da je rođena da služi i slično, ne traži niti želi da ostane u nasilju. Objašnjenje je u stahu, strahu od proganjanja, strahu od gubitka starateljstva nad decom, ekonomskoj zavisnosti…

Tri ključne prepreke s kojima se žena suočava kad odluči da izađe iz nasilja:

1. Nedostatak finansijskih sredstava:
Mnoge žene su finansijski zavisne od nasilnika. Nezaposlene su i(li) trpe ekonomsko nasilje.
Nemaju imovinu.
Nemaju pristup bankovnim računima.
Ideja o napuštanju doma umanjuje njenu sliku o sebi, kao i njenu sliku u očima dece.

2. Neadekvatan odgovor institucija:
Mnogi profesionalci rukovode se tradicionalnim stavom da je primarni cilj sačuvati brak, a ne zaustaviti nasilje.
Policija retko daje podršku ženama. Nasilje vide kao prvatnu stvar, a ne kao krivično delo.
Policija može obeshrabriti ženu da podnese prijavu.
Uobičajene kazne za nasilje su minimalne.
Ne radi se dovoljno na prevenciji nasilja.

3. Tradicionalna uverenja:
Mnoge žene veruju da razvod nije dobra opcija.
Neke veruju da porodica sa jednim roditeljem nije prihvatljivo rešenje, da je volje imati nasilnog oca nego odrastati bez oca.
Ako se brak ne održi, to se smatra neuspehom žene (njena je dužnost da drži porodicu na okupu).
Mnoge žene se udalje od prijatelja i porodice, postanu im strane, bilo zbog partnerove ljubomore, bilo iz potrebe da sakriju znake nasilja. U izolaciji osećaju da im niko ne može pomoći.
Mnoge žene pokušavaju da racionalizuju nasilnikovo ponašanje, opravdavaju ga stersom, alkoholom, problemima na poslu, nezaposlenošću i slično.
Mnoge žene su naučene da njihov identitet zavisi od njihove sposobnosti da nađu muža i zadrže ga uz sebe.
Nasilje se retko dešava 24/7. Tokom perioda u kojima nema nasilja, nasilnik može da bude nežan i brižan. Takvi periodi navode žene da održe vezu.
Društvena prihvatljivost nasilja rezultira nedostatkom kazni koje su srazmerne počinjenom delu.

Specifičnosti nasilja prema ženama s invaliditetom

Pored uobičajenih oblika, žene s invaliditetom izložene su suptilnijim i teže prepoznatljivim oblicima nasilja, koji proizilaze iz diskriminatornih stavova. Diskriminacija je sama po sebi čin nasilja, a žene s invaliditetom trpe intersekcijsku diskriminaciju.

Ukrštanje patrijarhalnih stavova o ženi sa stereotipnim stavovima o invalidnosti doprinosi izloženosti nasilju:
Neke žene sa invaliditetom ne mogu fizički da se odbrane.
Ženama s invaliditetom otežana je mogućnost prijavljivanja nasilja, zbog arhitektonskih i komunikacionih barijera.
Ako internalizuju stereotipe, izgrađuju lošu sliku o sebi i imaju nizak nivo samopouzdanja.
Postoji kontradiktornost između tradicionalnih ženskih uloga i uskraćivanja tih uloga kad su u pitanju žene s invaliditetom.
Oslanjanje na podršku drugih ljudi otežava izlazak iz nasilja.
Neke žene strahuju da će izgubiti asistenciju ako prijave nasilje.
Žive u okruženju koje normalizuje nasilje: institucije, bolnice.
Profesionalci preispituju kredibilitet žena s invaliditetom, ne veruju im.

Društvo žene s invaliditetom doživljava kao nesavršene, zavisne i slabe. Kad se tome pridodaju tabui i motivi koji su isprepleteni, na primer, sa seksualnim zlostavljanjem, dobijamo moćne elemente koji omogućavaju da se nasilje prema ženama nastavi. Ovo su neki od mitova koje društvo gradi oko onih koji se ne uklapaju u ideju normalnog.

Mit o dehumanizaciji prikazuje osobe s invaliditetom kao bića u vegetativnom stanju, a samim tim i kao članove inferiornog društva. Zlostavljanje ili silovanje žene s invaliditetom ne smatra se zločinom iste veličine kao silovanje izvan te dehumanizujuće slike.

Mit o oštećenoj robi u bliskoj je vezi sa konceptom dehumanizacije, jer osobu s invaliditetom smatra neispravnim proizvodom. Argumenti, poput opravdavanja eutanazije ili žrtvovanja osoba s invaliditetom u opštem interesu, zasnovani su na ovom mitu. Život osobe s invaliditetom ne smatra se vrednim življenja, pa se ništa ne gubi njenom smrću. Rukovodeći se ovim mitom, nasilnik / silovatelj smanjuje stepen i osećaj krivice.

Mit o neosetljivosti na bol. Osobe s mentalnim ili psihičkim invaliditetima neretko su opisane kao neosetljive na bol. Iz nekog nezamislivog razloga, nasilnik / silovatelj veruje da, ako žena manje razume, ujedno manje i oseća. Bez obzira na stepen i vrstu invaliditeta, nasilje uvek rezultira emocionalnom traumom.

Mit da invaliditet ugrožava. Neretko se osobe sa fizičkim, senzornim i mentalnim invaliditetom posmatraju kao opasnost i pretnja po društvo. Ovaj mit racionalizuje ponašanje nasilnika i odgovornost za napad prebacuje na žrtvu.

Mit o bespomoćnosti. U središtu mita je percepcija ranjivosti osoba kojima je potrebna asistencija u svakodnevnom životu. Nasilnik zloupotrebljava poziciju osobe s invaliditetom, a to je potkrepljeno viktimizovanom slikom o osobama s invaliditetom koju društvo i mediji promovišu.

https://www.independentliving.org

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response