Kovid-19 i pravo na život bez nasilja

Posted on by Redakcija

U martu 2020. Women Enabled International (WEI) identifikovao je prazninu u globalnim odgovorima na pandemiju: mnogi su raspravljali o tome kako da uključe žene s invaliditetom, ali je malo inicijativa uzimalo u obzir njihova jedinstvena iskustva i intersekciju roda i invalidnosti. Pandemija je pojačala rizik od nasilja prema ženama s invaliditetom, a ujedno je otežala zadovoljavanje njihovih bazičnih potreba (nabavka hrane i lekova, pristup uslugama i sistemima podrške). U tom kontekstu, WEI pokreće istraživanje radi boljeg razumevanja uticaja pandemije na živote žena, devojčica, nebinarnih i trans osoba s invaliditetom. Putem onlajn upitnika na više jezika, u istraživanju je učestvovalo stotinu ispitanica širom sveta, koje su govorile o zdravstvenoj nezi, nasilju, uslugama podrške, prihodima i obrazovanju u vreme kriznog perioda. Kriza je uticala na njihovo mentalno i fizičko zdravlje, plašile su se uskraćivanja zdravstvene nege u kombinaciji sa diskriminacijom, osećale su da im je bezbednost ugrožena. Sva ta pitanja prisutna su u svakodnevnim životima žena, nebinarnih i trans osoba sa invaliditetom, a pandemija je samo pojačala postojeću stigmu i diskriminaciju.

Proživljavala sam teške krize i nisam imala nikakvu podršku. Mentalno zdravlje nije nalik fizičkom, ne možete ga staviti na čekanje. Morate na njemu raditi dnevno, inače postaje sve gore i oporavak je težak.

Plašila sam se da ću ostati bez hrane. Nisam bila pripremljena za ovo.

Ranije sam imala asistenta koji mi je pomagao da se okupam i presvučem. U ovoj situaciji ta usluga mi nije dostupna i nemoćna sam da vodim računa o higijeni.

Zarobljena sam u kući sa porodicom koja je psihički nasilna.

Žene s invaliditetom slobodne od nasilja

Tokom kovid krize, žene, devojčice, nebinarne i trans osobe s invaliditetom izloženije su nasilju, dom nije sigurno mesto nego mesto straha. Stopa nasilja prema ženama i devojčicama s invaliditetom je barem tri puta veća u odnosu na druge žene. Počinioci su partneri i članovi porodice. U periodu karantina žene su bile izložene nasilnicima 24/7, bez mogućnosti da izađu iz kuće i da potraže podršku. Pod velikim rizikom od nasilja i zlostavljanja su osobe koje žive u institucijama, jer karantin udvostručava izolaciju u kojoj inače žive, onemogućuje posete porodica i monitoring rada ustanove.

Većina ispitanica navodi da nisu osećale da im je bezbednost ugrožena, niti da su izloženije nasilju nego inače, a 22 ispitanice govore o životu u strahu:

Živim u porodici koja je psihički nasilna, zarobljena sam u kući. Pripadam rizičnoj grupi, u opasnosti sam kad god neko izađe napolje. Dodatak svemu je što sam trans, a porodica mi je izuzetno transfobična. Za mene je to izuzetno opasna situacija, mentalno zdravlje mi je ugroženo, što je direktan rezultat pandemije i restriktivnih mera.

(Aleks, osoba sa kombinovanim invaliditetima, SAD)

Trenutno stanujem u kamperu i pokušavam da ostanem bezbedna, jer je većina ljudi u okruženju gde sam prethodno stanovala postala uznemirena i agresivna. Ne mogu da se nosim sa tenzijom drugih oko sebe.

(Lisa, žena s autizmom, Engleska)

Njemu je teško da prihvati to što se dešava, ima probleme s kontrolom i razbesni se kad mora da živi po tuđem rasporedu. (Žena sa psihičkim invaliditetom, SAD)

Sujeverje koje je rezultat stigme i diskriminacije osoba s invaliditetom u nekim kontekstima takođe se pogoršalo usled pandemije, što svakako doprinosi povećanom riziku od nasilja.

Pretpostavljaju da lako mogu da se zarazim zbog nedostatka melanina.

(Anonimno svedočenje)

Ljudi misle da ne treba uopšte da izlazim i da sam nosilac virusa samo zato što imam invaliditet.

(Sabrina, Kolumbija)

Među faktore bezbednosti svakako spada i povećan stepen zavisnosti od drugih radi zadovoljavanja bazičnih potreba, ispunjavanja finansijskih obaveza i nepristupačnosti informacija o krizi.

Gluvim ženama uskraćene su sve informacije, jer nema tumača za znakovni jezik.

Preporuke za zdravstvni sistem:

  • Uključiti žene, nebinarne i trans osobe s invaliditetom u planiranje i implementaciju novih protokola za pružanje zdravstvene nege.
  • Obezbediti pristupačnu podršku za terapijski rad na daljinu, angažovati tumače znakovnog jezika.
  • Dati prioritet marginalizovanim grupama, među kojima su žene, devojčice, nebinarne i trans osobe s invaliditetom, u pružanju svih oblika raspoložive podrške uključujući i brigu za mentalno zdravlje i pristup medikamentima.
  • Prepoznati povećane rizike od nasilja tokom krize i ispitati potencijalne slučajeve nasilja kad se žena obrati za zdravstvenu zaštitu.

Preporuke za pružaoce usluga ženama koje su preživele nasilje

  • Pristupačne komunikacije: obezbediti informacije u različitim formatima, na znakovnom jeziku, Brajvom pismu, pojednostavljenom jeziku, kao i distribuciju informacija različitim kanalima (radio, televizija, štampa, društvene mreže).
  • Preduzeti ciljane mere kako bi se došlo do žena, devojčica, nebinarnih i trans osoba s invaliditetom, uspostaviti saradnju sa drugim pružaocima usluga i organizacijama civilnog sektora koje okupljaju žene s invaliditetom.
  • Voditi računa o pristupačnosti svratišta i sigurnih kuća, kao mesta u kojima se žene s invaliditetom ne osećaju isključeno, nego dobrodošlo i bezbedno.

https://womenenabled.org/

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response