U martu 2020. Women Enabled International (WEI) identifikovao je prazninu u globalnim odgovorima na pandemiju: mnogi su raspravljali o tome kako da uključe žene s invaliditetom, ali je malo inicijativa uzimalo u obzir njihova jedinstvena iskustva i intersekciju roda i invalidnosti. Pandemija je pojačala rizik od nasilja prema ženama s invaliditetom, a ujedno je otežala zadovoljavanje njihovih bazičnih potreba (nabavka hrane i lekova, pristup uslugama i sistemima podrške). U tom kontekstu, WEI pokreće istraživanje radi boljeg razumevanja uticaja pandemije na živote žena, devojčica, nebinarnih i trans osoba s invaliditetom. Putem onlajn upitnika na više jezika, u istraživanju je učestvovalo stotinu ispitanica širom sveta, koje su govorile o zdravstvenoj nezi, nasilju, uslugama podrške, prihodima i obrazovanju u vreme kriznog perioda. Kriza je uticala na njihovo mentalno i fizičko zdravlje, plašile su se uskraćivanja zdravstvene nege u kombinaciji sa diskriminacijom, osećale su da im je bezbednost ugrožena. Sva ta pitanja prisutna su u svakodnevnim životima žena, nebinarnih i trans osoba sa invaliditetom, a pandemija je samo pojačala postojeću stigmu i diskriminaciju.
– Proživljavala sam teške krize i nisam imala nikakvu podršku. Mentalno zdravlje nije nalik fizičkom, ne možete ga staviti na čekanje. Morate na njemu raditi dnevno, inače postaje sve gore i oporavak je težak.
– Plašila sam se da ću ostati bez hrane. Nisam bila pripremljena za ovo.
– Ranije sam imala asistenta koji mi je pomagao da se okupam i presvučem. U ovoj situaciji ta usluga mi nije dostupna i nemoćna sam da vodim računa o higijeni.
– Zarobljena sam u kući sa porodicom koja je psihički nasilna.
Žene s invaliditetom slobodne od nasilja
Tokom kovid krize, žene, devojčice, nebinarne i trans osobe s invaliditetom izloženije su nasilju, dom nije sigurno mesto nego mesto straha. Stopa nasilja prema ženama i devojčicama s invaliditetom je barem tri puta veća u odnosu na druge žene. Počinioci su partneri i članovi porodice. U periodu karantina žene su bile izložene nasilnicima 24/7, bez mogućnosti da izađu iz kuće i da potraže podršku. Pod velikim rizikom od nasilja i zlostavljanja su osobe koje žive u institucijama, jer karantin udvostručava izolaciju u kojoj inače žive, onemogućuje posete porodica i monitoring rada ustanove.
Većina ispitanica navodi da nisu osećale da im je bezbednost ugrožena, niti da su izloženije nasilju nego inače, a 22 ispitanice govore o životu u strahu:
– Živim u porodici koja je psihički nasilna, zarobljena sam u kući. Pripadam rizičnoj grupi, u opasnosti sam kad god neko izađe napolje. Dodatak svemu je što sam trans, a porodica mi je izuzetno transfobična. Za mene je to izuzetno opasna situacija, mentalno zdravlje mi je ugroženo, što je direktan rezultat pandemije i restriktivnih mera.
(Aleks, osoba sa kombinovanim invaliditetima, SAD)
– Trenutno stanujem u kamperu i pokušavam da ostanem bezbedna, jer je većina ljudi u okruženju gde sam prethodno stanovala postala uznemirena i agresivna. Ne mogu da se nosim sa tenzijom drugih oko sebe.
(Lisa, žena s autizmom, Engleska)
– Njemu je teško da prihvati to što se dešava, ima probleme s kontrolom i razbesni se kad mora da živi po tuđem rasporedu. (Žena sa psihičkim invaliditetom, SAD)
Sujeverje koje je rezultat stigme i diskriminacije osoba s invaliditetom u nekim kontekstima takođe se pogoršalo usled pandemije, što svakako doprinosi povećanom riziku od nasilja.
– Pretpostavljaju da lako mogu da se zarazim zbog nedostatka melanina.
(Anonimno svedočenje)
– Ljudi misle da ne treba uopšte da izlazim i da sam nosilac virusa samo zato što imam invaliditet.
(Sabrina, Kolumbija)
Među faktore bezbednosti svakako spada i povećan stepen zavisnosti od drugih radi zadovoljavanja bazičnih potreba, ispunjavanja finansijskih obaveza i nepristupačnosti informacija o krizi.
– Gluvim ženama uskraćene su sve informacije, jer nema tumača za znakovni jezik.
Preporuke za zdravstvni sistem:
- Uključiti žene, nebinarne i trans osobe s invaliditetom u planiranje i implementaciju novih protokola za pružanje zdravstvene nege.
- Obezbediti pristupačnu podršku za terapijski rad na daljinu, angažovati tumače znakovnog jezika.
- Dati prioritet marginalizovanim grupama, među kojima su žene, devojčice, nebinarne i trans osobe s invaliditetom, u pružanju svih oblika raspoložive podrške uključujući i brigu za mentalno zdravlje i pristup medikamentima.
- Prepoznati povećane rizike od nasilja tokom krize i ispitati potencijalne slučajeve nasilja kad se žena obrati za zdravstvenu zaštitu.
Preporuke za pružaoce usluga ženama koje su preživele nasilje
- Pristupačne komunikacije: obezbediti informacije u različitim formatima, na znakovnom jeziku, Brajevom pismu, pojednostavljenom jeziku, kao i distribuciju informacija različitim kanalima (radio, televizija, štampa, društvene mreže).
- Preduzeti ciljane mere kako bi se došlo do žena, devojčica, nebinarnih i trans osoba s invaliditetom, uspostaviti saradnju sa drugim pružaocima usluga i organizacijama civilnog sektora koje okupljaju žene s invaliditetom.
- Voditi računa o pristupačnosti svratišta i sigurnih kuća, kao mesta u kojima se žene s invaliditetom ne osećaju isključeno, nego dobrodošlo i bezbedno.
