Zabeleške iz karantina Jasne Grizer: Umeće življenja u sadašnjosti

Posted on by Marijana Čanak

Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Jasne Gizer, diplomirane pedagoškinje angažovane na projektima organizacije Caritas, koji su usmereni na pružanje podrške osobama sa vidljivim i nevidljivim invaliditetima, kao i na edukovanje mladih o pitanjima mentalnog zdravlja. Autorka je bloga Mape u mom umu.

Par dana nakon što sam kupila dva para prolećnih cipela i razmišljala o tome koju garderobu mogu da kombinujem s njima dok s prijateljima budem šetala ulicama našeg lepog grada, uvedoše nam vanredno stanje i policijski čas. Razlog: pojava virusa kovid, opasnog za celokupno čovečanstvo. Zatvorene su škole, tržini centri, butici, kafići, biblioteke, bioskopi, pozorište… Zamolili su nas da bez preke potrebe ne izlazimo iz kuće. U Italiji i Španiji dnevno umire stotinu ljudi, a nama preti isti scenario ako se ne budemo ponašali odgovorno.

Tako smo moja porodica i ja postali odgovorni. Deca su potpuno ostala kod kuće, uz poneku kratku šetnju blizu zgrade u kojoj živimo, a ja ujutro izvedem našeg mopsa, odem u nabavku i vratim se kući. Suprugov tata boluje od karcinoma pluća, pa on mora češće da odlazi kod svojih roditelja.
Dan počinjem jutarnjim kafom i to se, otkako sam počela da je pijem, nije menjalo u mom životu. Uz kafu pravim nekakav okvirni plan dana, koji ponekad ne bude onakav kakvim ga ujutru osmislim, što mi se i inače dešava, jer kao što se i sad vidi, nije sve samo do nas, tako da se tu ništa nije promenilo. Aktivnosti kojima se bavim su iste kao i do sada: spremanje, kuvanje, veš, osim što im se pridodao rad od kuće i onlajn učenje, koje kod mlađeg sina predstavlja problem, pa moram da mu budem podrška mnogo više nego kad ide na nastavu u školi. Dosta se bavim kreativnim radom: pisanjem, crtanjem, pravljenjem minijatura u kombinaciji dekupaža i gipsa, čitam… Dan mi je popunjen, kao i obično, uvek mi fali koji sat.

Sa suprugom pričam o svemu, kao i do sad, samo što smo, nažalost, pridodali novu temu, a to su žrtve ove nemile pandemije, respiratori, oboleli, poređenje kako je kod nas, a kako u svetu, kad je policijski čas, kad smemo šetati kucu… Najviše mi nedostaju sve aktivnosti koje su vezane za život izvan našeg stana, jer one čine veliki deo mene: šetnje Štrandom, kejom, centrom i uživanje u suncu, razgovori uz kafu sa mamom, sestrom i prijateljicama, smeh, mnogo smeha, zagrljaj, njihova podrška u svemu što se dešava, sitne kupovine po second-hand šopovima, u Promenadi, na Najlon pijaci. Čujemo se redovno telefonom, ali nije to – to.

Umesto šetnje, uveče radim vežbe uz instruktorku sa CD-a i pretvaram se da idem na aerobik sa prijateljicama. Moja duhovitost i umeće življenja u sadašnjosti olakšavaju mi ove dane, a osmesi moje dece hrane mi dušu i podstiču da ne posustanem. Ponekad plačem, jer mi je žao svega što se dešava. Ne vidim dobru stranu ovoga što nas je snašlo, ni jednu jedinu.

O sebi ništa nisam novo otkrila, ja sam ja, znamo se od pre. Besna sam kao ris na kovid i on me svakodnevno, najlakše razbesni, jer je uneo veliku pometnju u našim životima, kao i u životima svih ljudi. Takođe mi je nelagodno što nam je ograničeno kretanje i što smo socijalno distancirani.
Kad sve ovo prođe, bućnuću se u Dunav i izgrliti sve koje nisam grlila dok ovo stanje traje.

Pišem zato što na taj način postojim: Život sa bipolarnim poremećajem (intervju)

About the Author

2 Comments so far. Feel free to join this conversation.

  1. Verica 29/04/2020 at 1:51 pm - Reply

    Lepo napisano, al tebi nije lako😘

  2. Jasna Grizer 29/04/2020 at 2:25 pm - Reply

    Hvala, ali zašto misliš da mi nije lako, živo me zanima.

Leave A Response