Invaliditet i rod: manipulacija nečijom nemoći

Posted on by Redakcija

Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.

Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press. U ovom delu govorimo o manipulaciji nečijom nemoći.

Nemoć: uzrok ili posledica opresije?

Podela rada u savremenim društvima počiva na eksploataciji. Jačanje srednje klase, tzv. stručnjaka (ali ne nužno i vlasnika kapitala), dovelo je i do pojave eksploatacije nižih slojeva. Eksploatacija od strane obrazovanijih ili iskusnijih osoba na bolje plaćenim radnim mestima u ovom slučaju predstavlja opresiju čije je oličenje nemoć pripadnica i pripadnika nižih klasa. Suština njihove nemoći leži u tome da im se i iz srednje klase šalje obeshrabrujuća poruka da su njihove potrebe manje važne i da je svaka borba za njihova prava uzaludna u svetu u kom ko je jači – tlači. Profit, povlastice i stvarna društvena moć, međutim, i dalje  ostaju u rukama najviših slojeva.

Nemoć kao oličenje opresije počiva na tome da pojedinci i pojedinke nemaju mogućnosti da na neposredan način učestvuju u odlučivanju, bilo da se radi o njihovim pravima, upravljanju procesima ili raspolaganju (javnim) dobrima. Od osoba koje nemaju moć očekuje se da bez pogovora izvršavaju naređenja, da budu poslušne i korisne. Za kreativne i preduzimljive, osobe od inicijative tu nema mesta. U lični i profesionalni razvoj onih koji nemaju moć ulaže se minimalno ili se uopšte ne ulaže. Iskazivanje njihovih veština poželjno je samo ukoliko će one nekom moćnijem doneti neku korist. To može biti čak i opasno po osobe sa manje moći jer može postati povod njihove dodatne eksploatacije. Na primer, može im se dogoditi da za posao za koji su se tokom godina usavršili uprkos nižem stepenu obrazovanja nastave da dobijaju manju platu od neke fakultetski obrazovane osobe koja se zbog povećanja obima posla upravo zaposlila na istom radnom mestu.

Ukoliko ne dobiju odgovarajuću podršku, osobe koje su dugo bile u ovakvoj situaciji osećaju se nesigurno u situacijama koje zahtevaju više inicijative ili preduzimljivosti. One zaziru od komunikacije sa nadređenima, obraćanja institucijama i javnog iznošenja sopstvenog mišljenja. Naposletku, zbog narušenog samopouzdanja ove osobe mogu da izgube čak i uvažavanje drugih osoba koje suštinski, po svojim pravima, zaslužuju. Njihova nemoć ogleda se i u tome da gube osećaj za to kakva je zapravo njihova uloga i mesto u njihovoj sopstvenoj zajednici.

Odnos porodice prema ženama s invaliditetom, koji je neretko obeležen patrijarhalnim uticajima, presudan je za njihovo poimanje opresije i odnos prema njoj. Žene s invaliditetom često već u svojim porodicama bivaju tretirane kao nemoćne samo zbog toga što im je u određenim situacijama potrebna podrška drugih osoba. Međutim, suština njihove opresije leži u sistemskoj, najčešće prikrivenoj marginalizaciji i diskriminaciji. Arhitektonske barijere i stereotipi otežavaju im pristup obrazovanju, uslugama sistema podrške i tržištu rada. Čak i kada se kao pojedinke izbore za to da završe željeni profil i stepen obrazovanja, mogućnosti profesionalnog razvoja i napredovanja za žene s invaliditetom su mnogo manje u odnosu na osobe bez invaliditeta ili muškarce. Žena s invaliditetom na poziciji upravljanja i odlučivanja po pravilu je izuzetak koji najčešće izaziva čuđenje.

Sve ove okolnosti žene s invaliditetom stalno iznova vraćaju u položaj sa kog teško mogu da utiču na donošenje odluka, čak i onih koje ih se najdirektnije tiču. Samim tim ne iznenađuje to što su žene i u organizacijama osoba s invaliditetom najčešće na izvršnim, a ne pozicijama na kojima se donose odluke. Isto tako, ne iznenađuje ni to što je feministički pristup fenomenu invalidnosti, zasnovan na uvažavanju raznolikosti i ličnom osnaživanju, zastupljen u malom broju organizacija koje se zalažu za prava osoba sa invaliditetom.

Priredila: Ankica Dragin

About the Author

Redakcija: