Iskustva konsultantkinja SOS službi u pružanju usluga ženama s invaliditetom sa iskustvom nasilja

Posted on by Marijana Čanak

Koliko su usluge SOS službi dostupne ženama s invaliditetom i kako to vide konsultantkinje koje im pružaju podršku u situacijama nasilja? Pet konsultantkinja ženskih organizacija iz Zrenjanina, Sombora, Kikinde, Novog Sada i Užica prenosi konkretna iskustva iz prakse i sopstvena zapažanja u radu sa ženama s invaliditetom.

Koliko često SOS službe uopšte primaju pozive žena s invaliditetom? Koji su vodeći izazovi po prijemu poziva? Koji sve faktori otežavaju rad sa ženama s invaliditetom i kako ih prevazići? Gde konsultantkinje mogu da se informišu i edukuju o pitanjima žena s invaliditetom (kao što su modeli invalidnosti, intersekcijska diskriminacija, nevidljivi invaliditeti, pristupačnost, specifični oblici nasilja)…? Po čemu se izrada bezbednosnog plana razlikuje u slučaju žene s invaliditetom? Koliko su nevidljivi invaliditeti prepoznatljivi i kako to utiče na pružanje usluge?

Žene s invaliditetom kao korisnice SOS-a

Poziva je nesrazmerno malo u odnosu na stvarnu problematiku. – Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

Prema aktuelnim evidencijama, žene s invaliditetom retko se obraćaju SOS službama. U proseku, za godinu dana rada, SOS službama se obrate dve do četiri žene s invaliditetom. Ovaj podatak ne ukazuje na nisku stopu nasilja, naprotiv: samo potkrepljuje činjenicu o nevidljivosti žena s invaliditetom, kao i o neprepoznavanju nasilja prema njima. Ako se uzme u obzir da žena koja traži podršku putem SOS-a ne mora da kaže da li ima invaliditet ili ne, kao i to da mnogi invaliditeti nisu vidljivi, poziva je i dalje nesrazmerno malo u odnosu na stanje stvarnosti s kojim se žene s invaliditetom suočavaju. Žene s invaliditetom dvostruko su marginalizovane i izloženije su nasilju nego žene bez invaliditeta, s tim da zona nevidljivosti u koju su izmeštene usložnjava njihovu situaciju i otežava proces izlaska iz nasilja, od samog inicijalnog koraka kao  što je obraćanje telefonskim službama podrške.

Svedoci smo da žene s invaliditetom u praksi veoma često ostaju izvan sistema podrške. – Ivana Perić, SOS ženski centar

Izazovi konsultantkinja u pružanju podrške ženama s invaliditetom

Pristupam jednako kao i prema bilo kojoj drugoj ženi u situaciji nasilja, sa poštovanjem i empatijom, pokušavajući da razumem jedinstveni kontekst u kom se žena s invaliditetom nalazi. Ali, nemam dovoljno iskustva niti specifičnih znanja. – Jovana Popovac, Zrenjaninski edukativni centar

 Za potrebe individualnih konsultacija sa ženama izloženim nasilju, prostori SOS službi mahom su arhitektonski nepristupačni za žene s motornim invaliditetom, a informacije o mogućnostima podrške retko su dostupne u pristupačnim formatima za žene sa senzornim i mentalnim invaliditetima. Telefonski razgovori, kao i usmena komunikacija uopšte, za žene sa govornim invaliditetom često je frustrirajuća i ne rezultira razumevanjem. U nekim slučajevima problem nepristupačnosti rešava se terenskim radom sa ženama (u kućnim ili bolničkim uslovima), što nije uvek moguće. Zbog malog broja poziva žena s invaliditetom i nedostatka iskustva u radu sa njima, volonterke SOS službi često se ne osećaju dovoljno kompetentnim za pružanje odgovarajuće podrške. Upoznavanje kompleksnog konteksta nasilne situacije u kojoj se nalazi žena s invaliditetom neretko je obeshrabrujuće i emotivno iscrpljujuće za same volonterke, koje se osećaju nemoćnim pred barijerama koji su za ženu s invaliditetom svakodnevica. Zbog svih tih izazova, SOS ženski centar iz Novog Sada često upućuje žene s invaliditetom na Organizaciju …IZ KRUGA – VOJVODINA, koja je pristupačna i specijalizovana za pružanje podrške ženama s različitim vrstama invaliditeta. Prema navodima konsultantkinja, žene s invaliditetom u većoj meri normalizuju nasilje nego žene bez invaliditeta, smatrajući da invaliditet prouzrokuje situaciju u kojoj se nalaze:

Žene s invaliditetom su u tolikoj meri navikle na odricanje od prava i mogućnosti, te je potrebno da razvijaju svest o svim aspektima sopstvenog položaja i da imenuju problem pravim imenom. Otežavajuća okolnost je što  imaju vrlo malu socijalnu mrežu ličnih oslonaca. – Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

Slojevite tačke spoticanja

Kada  je nejednakost najsistematičnije i najtemeljnije ugrađena u zajednicu u koju živimo, žena s invaliditetom je obeshrabrena na milion načina. – Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

Žene s invaliditetom nemaju podršku sopstvenih zajednica (često ni porodica) da potraže izlaz iz nasilnih situacija, oslonjene su na sopstvene resurse, koji su oslabljeni internalizovanim stereotipima i  diskriminatornim porukama koje im društvo upućuje od najranijih dana. Bez osnovnih uslova za samostalan život, u nepristupačnim sredinama, gde je socijalna distanca prema osobama s invaliditetom deo tradicije, ženi s invaliditetom nije nimalo jednostavno da (ni iz čega) izgradi sistem podrške.

Žene s invaliditetom koje traže podršku SOS službi prijavljuju da su izložene nasilju unutar najužeg okruženja, najčešće od strane člana porodice ili bliske osobe koja joj ujedno pruža asistenciju u svakodnevnom životu, ugrožavajući je fizički, ekonomski, psihološki, zdravstveno, seksualno.

Svaki slučaj je jedinstven i veoma kompleksan, susrećemo se sa različitim problemima unutar jednog:   egzistencijalni, stambeni, emotivni, komunikacijski, zdravstveni… Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

Prema iskustvima konsultantkinja SOS službi, ekonomski faktor je presudan za izlazak žene iz situacije nasilja, a ujedno i prepreka koju je najteže prevazići. Žene s invaliditetom su pod većim rizikom od siromaštva, teško ostvaruju pravo na rad (što nije samo posledica uskraćenog prava na obrazovanje, nego i posledica otvorene diskriminacije, jer poslodavci nisu usredsređeni na njene kompetencije, nego na invaliditet). Neretko se dešava da žene s invaliditetom zbog nedovoljne informisanosti ne ostvaruju prava na materijalnu podršku (kao što je tuđa nega i pomoć i sl). U mnogobrojnim slučajevima, žene s invaliditetom u potpunosti su ekonomski zavisne od svojih nasilnih partnera (sinova, braće), pa iz egzistencijalnog straha ne prijavljuju počinioce. Ženski centar Užice znatan deo svog rada usmerava upravo na rešavanje ekonomskog statusa žena s invaliditetom:

Najviše se trudimo da ih informišemo o njihovim pravim i mogućnostima za lečenje i za ostvarivanje prava na rad. Naša organizacija zapošljava žene sa invaliditetom, među kojima ima i žrtava nasilja. S obzirom na to da dugi niz godina pratimo programe Nacionalne službe za zapošljavanje, dobro smo upućene u mogućnosti za zapošljavanje, pa tako lobiramo da se žene s invaliditetom zapošljavaju. Imamo uspešne primere zapošljavanje mladih devojaka sa invaliditetom,  kroz programe javnih radova. Neke od njih su ostvarile blizu tri godine radnog staža .

Kako unaprediti podršku

Vrlo su skromni naši dometi u radu sa ženama sa invaliditetom, ali su dragoceni, jer smo usamljene u tom svom radu i nastojanjima da pružimo pomoć i podršku. Kakvi mogu biti dometi malih udruženja žena koje se svake godine i same bore za opstanak tih udruženja? Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

 Radi pružanja efikasnije podrške ženama s invaliditetom, konsultantkinje SOS službi uviđaju niz neophodnih promena, počevši od globalnog uticaja na svest građana, preko negovanja kulture volonterizma i inkluzije, kako bi se smanjile postojeće predrasude i socijalna distanca prema ženama s invaliditetom.

Potrebno je stvoriti preduslove, što se može uraditi sistemski i samo sistemski. Pod tim podrazumevam povezanost svih unutar zajednice:   udruženja osoba sa invaliditetom, službe podrške, SOS telefoni, studentske i druge građanske organizacije… Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

 Na nivou samog pružanja usluga, evidentna je potreba za razvijanjem različitih oblika rada sa porodicama žena s invaliditetom, u smislu izgradnje mreže podrške.

U nekim slučajevima, članovi porodice su bili podrška i dolazili su dok su pisani pravni akti. U jednom slučaju smo dugo radili sa majkom, da je ohrabrimo da podrži svoju kćer kako bi otišla na procenu invaliditeta. – Ženski centar Užice

Materijalnih, kao ni ljudskih resursa, po pravilu nema dovoljno, što odlaže rad na prilagođavanju prostora centara i otežava nabavku vozila za terenski rad. Dodatne obuke o specifičnim oblicima nasilja prema ženama s invaliditetom, kao i smernice za rad sa njima, od značaja su za stručno usavršavanje konsultantkinja i volonterki.  Mnoge od njih učestvovale su na obuci Sprečavanje nasilja nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim ustanovama, organizovanoj od strane Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, kao i na radionicama Etikecija invalidnosti: Preporuke za interakciju sa ženama sa invaliditetom (voditeljka Svjetlana Timotić) i Seksualno nasilje i uznemiravanje žena sa invaliditetom u porodici i/ili institucijama (voditeljka Olivera Ilkić) u organizaciji Mreže žene protiv nasilja i Organizacije … IZ KRUGA VOJVODINA. Dodatno se o ovim temama informišu putem mejling lista (Grupa žena protiv nasilja), njuzletera, društvenih mreža i direktno konsultujući Organizaciju … IZ KRUGA – VOJVODINA, kao i na sastancima Mreže žene protiv nasilja. Pored toga,  Ženska alternativa Sombor ima dugogodišnju saradnju sa udruženjima osoba s invaliditetom, uzajamno organizujući edukacije na razne teme:  zapošljavanje i samozapošljavanje osoba s invaliditetom, zakonodavstvo i informisanje, prevencija diskriminacije, prevencija sagorevanja personalnih asistenata i porodica osoba s invaliditetom,  psihološka stanja i fizičko zdravlje, škola emocija i škola samopouzdanja za žene sa invaliditetom, reproduktivno zdravlje žena s invaliditetom…

Bezbednosni plan za žene s invaliditetom

Efikasan rad na pravljenju bezbednosnog plana nameće potrebu specijalizovanih , ali širokih i interdisciplinarnih znanja  i obučenost osobe koja pruža pomoć. Jadranka Radojčić, Ženska alternativa Sombor

U pružanju podrške važan je individualni pristup, uz pažljivo razmatranje svih elemenata konteksta  situacije u kojoj se žena nalazi. Bez razumevanja šireg konteksta i uvažavanja svih specifičnosti situacije, nemoguće je izraditi funkcionalan bezbednosni plan. Zavisno od stepena samostalnosti žene, nekada je potrebno da se bezbednosni plan pravi zajedno sa osobom koja će da joj asistira. S obzirom na to da su prema ženama s invaliditetom često nasilni upravo oni koji im pružaju podršku, a neretko su to i staratelji, ženi treba omogućiti da pokrene postupak protiv toga.

Najveći izazov u pravljenju bezbednosnog plana je taj što žena nije u mogućnosti da pobegne iz prostorije / kuće i da se skloni kada dođe do eskalacije nasilja. S obzirom na ograničene mogućnosti, ono što ona može da učini da se zaštiti od napada sina je da izbegava komunikaciju sa njim kada je pijan ili da se pravi da spava (tada je ne dira). – Jovana Popovac, Zrenjaninski edukativni centar

Za izradu bezbednostnog plana važno je razumevanje samog invaliditeta, kao i njegovog uticaja na svakodnevno funkcionisanje žene. Pružanje podrške slabovidoj ženi razlikuje se od pružanja podrške ženi sa, recimo, poodmaklim stadijumom Parkinsonove bolesti. Zato je važan udruženi rad psihološkog, socijalnog, pravnog i zdravstvenog aspekta. U slučajevima žena s invaliditetom, u bezbednosni plan važno je uključiti i ostvarivanje novčane pomoći, besplatne pravne pomoći, prava na personalnu asistenciju i slično.

Nevidljivi invaliditeti

Kada je ženi potrebna psihoterapija u užem smislu, nema mogućnosti da joj to ponudimo. – Milica Kucalović, Centar za podršku ženama, Kikinda

Sve konsultantkinje SOS službi redovno se susreću sa depresijom kod žena ili sa posttraumatskim stresnim poremećajem, što nije iznenađujuće, jer su ova stanja čest rezultat traume nasilja koju je žena preživela.

Imale smo nekoliko žena na ivici suicida, što je posebno teško iskustvo, ali su se razgovori završili uspešno, a žene su nastavile da zovu povremeno, kada im je potrebna podrška. – Ženski centar Užice

Za podršku se SOS službama obraćaju i žene sa psihičkim invaliditetima, pri čemu je rad konsultantkinja ograničen na bihevioralne smernice, koje mogu da smire akutnu situaciju, bez dugoročnih rešenja. Konsultantkinje mahom nemaju potpuno poverenje u profesionalce iz institucija, kao ni pružaoce proširenih usluga socijalne zaštite, svesne da su žene sa kojima rade dodatno izložene riziku od institucionalnog nasilja.

Pružanje podrške ženama koje imaju paranoju kao psihozu prevazilazi domen mog znanja. U tim slučajevima mogu da im obezbedim siguran prostor, da ih saslušam i normalizujem akutna osećanja. Iako znam koliko su institucionalni pristupi neosetljivi prema invaliditetima, nemam drugu opciju osim da ih naknadno uputim na domove zdravlja i druge centre gde mogu dobiti stručniju pomoć, ali nemam povratne informacije kako se to nadalje odvija. – Ivana Perić, SOS ženski centar

 


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Leave A Response