Leana Lizatović: Igra nadilazi stvarnost

Posted on by Marijana Čanak

Leana Lizatović (1989), Novosađanka poznata širom planete pod gejmerskim pseudonimom FedPoro. Nakon neočekivano brzog proboja u svetu kompjuterskih igara, gde žene ne zalaze često, danas razvija uspešnu karijeru u IT sektoru, na poziciji softver testerke. Uz sve to, neprekidno testira sopstvene potencijale multimedijalne umetnice: crta, piše priče, poeziju i tekstove za muziku, iza sebe ima neobjavljen roman (žanr: epska fantastika), a oprobala se i u pevanju. Voli zmajeve, rizične poteze i crni humor.

Rečenica koja te najbolje opisuje?

Uporna. Neko ko misli da ništa nije nemoguće. Svesna ljudi oko sebe i onoga što osećaju, ali nije mi naročito stalo; rekla bih da sam pomalo sebična.

Kako si dobila ime?

Od tate. Čuo je kako neka žena doziva svoje dete: – Leona! Dopalo mu se to ime, ali nije hteo da bude baš isto, pa mi je dao ime Leana. Svi me pitaju da li mi je to pravo ime. Zašto bih se predstavljala lažnim imenom!? Kad god se upoznajem sa nekim, čuju nešto drugo: Lana, Ana, Leona… Onda samo kažem Lea, jednostavnije je.

U kojim aktivnostima si najbliža sebi?

Kažem za sebe da sam svaštara, isprobaću sve što mogu, naročito u umetnosti. Od malena crtam i pišem. Volim japansku kulturu, čitam mange i često crtam po tim motivima. Inspirišu me epske fantazije i društvene igre. Pišem poeziju i priče, a kao mala sam napisala roman po motivima kompjuterske igre Diablo. Vodim dnevnike u vidu malih metaforičnih priča koje možda zvuče kao priče za decu, ali ispod je dublje značenje. U tinejdžerskim danima sam pisala za bend u kome sam i pevala. Imala sam najpiskaviji glas, kao malu zvali su me Vrištalina, prozori bi pucali od mog glasa, dok nisam počela da pušim. Prestala sam da pevam, ali sam ostala tekstopisac. Zvali smo se Avangardia, posle je iz toga nastao Nasty Michelle. Kad samo sedim, pijem kafu i razmišljam, tad sam baš ja.

Čega se prvo setiš kad se spomene detinjstvo?

Sankanja. Živeli smo na Satelitu i još uvek se sećam zimskih scena odatle: sankanje, figure od snega, dečje igre. Bio je to najlepši period, bezbrižan, sve do moje osme godine. Nedostaje mi društvo iz tog vremena; igranje; brat, koji danas živi u Švedskoj, a nerazdvojni smo bili…

Šta se promenilo polaskom u školu?

Prvo uopšte nisu hteli da me prime u redovnu školu, nego su me slali u Školu za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović. Moja mama je smatrala da meni tamo nije mesto i izborila se za moje obrazovanje. Od svoje četvrte godine crtam, jedem, češljam se, sve radim nogama. Prošla sam test za upis: mogu da držim olovku i papir, da pišem kao i sva druga deca. Nije mi bila potrebna naročita podrška, osim da me neko obuče, stavi ili skine torbu. Nisam koristila nikakvu asistivnu tehnologiju, niti posebnu opremu, osim visoke stolice, kako bih sedela u ravni sa stolom. Za to smo morali sami da se pobrinemo, finansijsku podršku nikada nisam imala. Mama je obišla nekoliko škola, dok me nisu primili u Osnovnu školu Miloš Crnjanski. Bio je to jedan od najgorih perioda, nisam se uklapala. Redari su bili zaduženi da mi pružaju podršku i uglavnom su to doživljavali kao naredbu. Učiteljica je stalno pokušavala da me se reši, govorila je drugoj deci da me izbegavaju i davala im jedinice ako se druže sa mnom. Svim silama se trudila da padnem godinu i da ne budem više u njenom razredu. Naknadno sam dokazivala da su moji odgovori ispravni na kontrolnim zadacima, ona je to menjala i nije priznavala. Moja mama stalno se svađala s njom, ali učiteljicu je podržavala cela škola, od direktora do psihologa. Te četiri godine nisu bile lepe, ali ipak sam se družila sa nekom decom.  U višim razredima bilo je mnogo bolje, mada sam se mahom družila sa decom iz kraja, ne iz škole, jer sam se tamo osećala nepoželjnom. Neki ljudi su stvarno đubrad. Ako je moja učiteljica još živa i čita ovo, nadam se da se oseća loše.

Da li je u gimnaziji bilo drugačije?

Ljudima nije lako da prihvate različitost kao nešto što je normalno. Koliko god da sam normalna osoba, vizualno sam drugačija, što je dovoljno da me gledaju sa predrasudama. Nerazumevanje drugačijih kao da je u samoj ljudskoj prirodi. Radim sve isto, samo na drugačiji način, ali ljudi to ne razumeju tako. U gimnaziji sam imala profesorku fizike koja se gadila stopala. Iznela je to javno, kao mentalni problem za koji, navodno, ima i lekarski izveštaj. Zbog toga je redovno koristila rukavice kad treba da uzme moj kontrolini zadatak. Kada je pregledala moje zadatke, neko od đaka bi držao papir i čitao joj pitanja. Izbegavala je da uopšte radim pismene radove i nametala mi je više usmenih odgovaranja nego drugima. Pobunila sam se, jer sam htela da pravila koja važe za druge važe i za mene. Tražila sam da me prebace u neki drugi razred ili da dobijemo drugu profesorku fizike. Đaci iz cele škole bili su na mojoj strani, ali profesori i direktor nisu. Ništa nije moglo da se promeni do naredne školske godine. Ne znam ni kako bih to prokomentarisala, jer to je period kada sam počela da gledam samo sebe, da budem racionalna i da rešavam stvari bez konflikta. Profesorka je ispričala svoju tužnu priču očekujući razumevanje, a razumevanja sam imala za samu sebe. Nije mi ona ni mama, ni tetka, da bi me zanimali njeni lični problemi. Volela bih da igram košarku, ali ne mogu, jer nemam ruke. Zašto ona može da bude profesorka, kada nije u stanju da obavlja svoj posao? Hoću da budem ocenjivana na isti način kao i svi drugi, da imam ista prava. Ništa više.

Kako si već u tim ranim godinama izgradila tako jasan i odlučan stav?

Jednostavno moraš, nema druge opcije! Kad god sam mekana, napravim sebi problem u životu. Kad pokušam da razumem i oprostim, da se prilagodim tuđim potrebama, zanemarim svoje. Ako želiš da se izboriš za nešto, moraš oštro, inače te niko ne čuje. Ne slažem se s tim da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Pokušala sam, nije vodilo nikud. Oduvek sam imala podršku u porodici, verovatno je to doprinelo da izgradim ovakav karakter. Meni je moj život lep, ali ne i životi ljudi do kojih mi je stalo i žao mi je zbog toga. Moja mama se razbolela u vreme bombardovanja – ima šizofreniju, paranoju, tešku depresiju sa pokušajem samoubistva iz sebe – više nije svesna ko je. Do tada je sama podizala brata i mene, radeći dva-tri posla istovremeno. Divim joj se, jer treba izgurati dete s invaliditetom, kao samohrana majka dvoje dece, bez ikakve podrške. Neminovno je da se sve to odrazi na nečiji život, a kod nje se odigralo bukvalno preko noći. U jednom trenutku je bila zmaj, u drugom je nije bilo. Kad se mama razbolela (tome ima već 14 godina), tata se vratio da brine o nama. Trenutno mi je on velika podrška i znam da bi sve uradio za mene, ali imam osećaj da neće da me pusti iz tog mehura od sapunice. Misli da mnogo toga postižem na lepe oči i na varanja, ne želeći da dublje zađe u to što znam i umem.

Da li si oduvek videla sebe u IT svetu?

Razmišljala sam o poslu koji ima veze s umetnošću, a da je isplativ i da ujedno ima veze s kompjuterima, jer su u tome poslovi budućnosti. Videla sam smer za web i grafičke dizajnere na Višoj tehničkoj školi i delovalo mi je zanimljivo i izazovno. Ali, po završetku školovanja, na praksi se pokazalo da taj posao baš i nije za mene. Ako mi klijentov zahtev deluje glupo, ne mogu to da prihvatim, niti da odobrim da se takav sajt pojavi na internetu. Na praksi sam naučila mnogo, a onda je usledio period bezuspešnog traženja posla. Odbili su me barem pedeset puta, u najvećem broju slučajeva zbog invaliditeta. Razlog? Nemamo uslova za zapošljavanje osobe sa invaliditetom. Nisu mi potrebni nikakvi posebni uslovi za rad, ni oprema, niti asistencija. U radnoj biografiji u početku nisam navodila da imam invaliditet i  stalno su me pozivali na razgovore, ali kada me vide, kažu mi do viđenja. Onda sam počela da navodim da imam invaliditet i više me uopšte nisu pozivali na razgovore. Niko mi nije naveo razlog zašto nisam primljena, osim: – Ne tražimo nekoga kao što ste vi; ili: – Nemamo uslove da zaposlimo osobu s invaliditetom. Jasno je da se radi o otvorenoj diskriminaciji.

Onda si postala gejmerka?

Da, gejmerka je više hobi, a strimerka je pravi posao. Uz brata i njegovo društvo počela sam da igram kompjuterske igre. Igrala sam onlajn i upoznala sam ljude iz različitih delova sveta: Danske, Izraela, Amerike… Jedan drugar iz Izraela spomenuo mi je stream na Twitch-u. Tad još nisam znala da je to platforma koja uživo prenosi multimedijalne sadržaje, pa i video igrice. Igrali smo u timovima, a na Twitch-u to ljudi prate kao što bi pratili direktan prenos neke utakmice. Bilo im je zanimljivo da me gledaju, jer igram nogama i devojka sam. Uz to treba imati priču, biti zanimljiv za gledatelje, nuditi nešto novo – zašto bi inače dolazili? Moj kanal je buknuo neočekivnano brzo, već za nekoliko dana imala sam posete širom sveta. Zarada zavisi od broja subskripcija, a uz to postoje i donacije. Donatori i subskriberi ostvaruju neke privilegije u gejming svetu: dodam ih u igricu ili zajedno pravimo timove. Sećam se jednog lika iz Saudijske Arabije koji je ostavljao donacije u iznosima od deset-dvadeset hiljada dolara. Nažalost, nisam bila te sreće,  ali zarađivala sam dobro. Strimovanje mi je jedno od najvećih životnih iskustava. Tad se pročulo za mene, dospela sam u medije, prodavnice kompjutera donirale su mi nešto od opreme – sjajno je bilo! Dogodilo se da mi najbolja firma na Balkanu koja se bavi kreiranjem HOPA igrica (tipa hidden objects, puzzle) ponudi posao, jer nema sumnje da je najbolji tester igrica neko ko ih igra. Mogla sam da biram da li ću da budem artist za karaktere ili da testiram igre. Privlačilo me je i jedno i drugo, ali sam odabrala da budem testerka, jer volim da crtam za sebe, bez ičijih zahteva i sugestija kako i šta bi bilo dobro da promenim. Bio je to moj prvi pravi posao i posao snova, životni preokret. Prestala sam da strimujem, jer nije bilo vremena. Provela sam tri godine u toj firmi, a onda je došlo vreme da idem dalje, jer više nisam videla sebe u igricama. To je uobičajeno u IT sektoru: inovacije, novi alati, konstantne promene i napredovanje. Htela sam da budem softver testerka, da se bavim mobilnim i web aplikacijama, machine learning-om, instrumentima, softverima, proizvodima… Poslala sam mnoštvo prijava i svi su mi odgovorili. Iako sam dobila mnogo ponuda, zacrtala sam koja kompanija je moj prvi izbor i čekala sam odgovor od njih, odbijajući druge ponude, što je bilo rizično, ali se isplatilo. Navikla sam da rizikujem i do sada mi se svaki rizik isplatio. Sada je osam meseci kako radim u toj firmi i naučila sam mnogo: od pisanja dokumentacije, preko organizacionih veština i sastanaka, do profesionalnog engleskog. Odrasla sam, takoreći.

Kako bi objasnila posao softver testerke nekome iz 15. veka?

Moj posao je da testiram aplikaciju pre nego što izađe na tržište. Aham, u 15. veku ne znaju šta je aplikacija… Dobro, uzmimo za primer pećnicu. Treba proveriti da li ona obavlja posao kome je namenjena: da li greje i na koliko stepeni. Da to utvrdim, treba da ispečem nešto u toj pećnici, uz opasnost da eksplodiram s njom. Ako pećnica treba da greje 250 stepeni, a ja izmerim svega 50, to je greška koju treba prijaviti njenom tvorcu, da to popravi. Posle ponovo testiram. Kada pećnica ispuni sve uslove, može da ide u prodaju. Ponekad je problem u uputstvu za upotrebu, a ne u samoj pećnici.

Pored profesionalnog znanja, koje lične karakteristike su važne da bi dobro obavljala takav posao?

Strpljenje. Treba promišljati šta bi bilo kad bi bilo, smišljati nepostojeć scenarije i i ispitati šta bi sve moglo da krene po zlu. Treba postaviti na hiljade šta ako i razmišljati izvan kutije. Treba da znaš da sjebeš stvari i kako nešto funkcioniše.

Watch live video from FedPoro on www.twitch.tv

Navela si da su dve stvari privlačile gledaoce na tvoj kanal: to što si devojka i što igraš nogama. To znači da žene generalno nisu zastupljene u svetu kompjuterskih igara?

Malo je žena u gejmingu, možda se stanje menja u poslednjih godinu dana. Kompjuterske igre su tabu za žene, ne znam zašto. Verovatno sve počinje od malih nogu: dečaci su za kompjutere, a devojčice za barbike i pomaganje u kuhinji. Prisutan je taj stereotip i u samom kreiranju igara: igre u kojima ima nasilja i surovosti namenjene su muškarcima, a za žene su duge i jednorozi. Dok sam igrala, znala sam za još jednu devojku iz Zagreba, svi ostali su bili muškarci. Kada sam počela da strimujem, pronašlo me je još nekoliko devojaka. Iako se nikada nismo upoznale lično, napravile smo tim X-Lions Ladies. Nisam ozbiljno razmišljala da se  dublje upuštam u to, nalazile smo se da vežbamo i da igramo zajedno, a pokazalo se da je lakše igrati s muškarcima. Pet žena u jednom timu – to je nepojmljivo, jer smo jako emotivne, pogotovo kad gubimo. Muškarci su opušteniji po tom pitanju. Kada se uspaničim, muški deo tima me smiri. Kada krene panika unutar ženskog tima, ide kao lančana reakcija, do kuršlusa! Svađale smo se mnogo, da bi se tim na kraju raspao, pre nekih pet godina.

Kakav je uticaj kompjuterskih igara na društvo u kome živimo?

Nisam nikada volela da igram ratne igre u kojima se ljudi uzajamno ubijaju. Neki u tome pronalaze zadovoljstvo. Možda je to način da se kanališe bes ili da se na bezbedan način ispolji agresija. Da ne igraju te igre, možda bi prebijali ljude uživo?  Rekla bih da su igre odličan hobi u kome ne treba preterivati. Za mene je to vrsta sporta ili zabave. Omogućuje mi interakciju sa drugima, upoznavanje ljudi širom sveta. Nema veze što je sve onlajn, komunikacija je najvažnija. Stekla sam mnoga prijateljstva, putovali smo jedni kod drugih, razmenjivali iskustva, družili se. Kad si otvorenog uma, sve je moguće. Ako obaveze ne ispaštaju u gejmingu, što da ne! Ne volim da osuđujem stvari. Svojevremeno sam htela da igram šah, ali je klub izgledao kao kafana i svi su bili matorci. Poenta igara je da se izgubiš, da pobegneš iz stvarnosti u neki svet fantazije i magije, da budeš uvučen u priču i da ne misliš ni na šta drugo, jer si stvarno tamo. To mi je pomoglo da prevaziđem neke teške periode. Posle raskida jedeš čokoladu, gledaš tužne filmove i slušaš pesme koje te podsećaju na bivšeg? Ne! Ja uzmem igricu koja nema veze ni sa čim, tamo se istutnjam, nema me, a posle toga se osećam sjajno. Neko voli da uključi stendap komediju na jutjubu, ja gledam gejmere na Twitch-u.  Sve je individualno, kako se ko zabavlja ili leči.

Šta ti dopušta taj alternativni svet, za razliku od realnog? I obrnuto: šta iz fantastike možeš da umestiš u svakodnevicu? 

Volim igre sa zanimljivom pričom, u kojima se rešava neka misterija, kao i kompetitivne igre. Jedva čekam da sve to bude u virtualnoj realnosti – mislim da neću izlaziti. Igranje igre je sve u jedan: istovremeno čitaš roman, gledaš film i učestvuješ u njemu. Tamo doživljavam više izazova drugih vrsta, koristim magiju, susrećem drugačija stvorenja, druge rase ljudi… Fantazija je za mene vrsta avanture. Kad počneš da igraš kompetitivne igrice, shvatiš ko si u stvari. Spoznaš najružniju stranu sebe, kroz to kako se nosiš sa izgubljenim partijama. Uhvatim sebe da sam neraspoložena kad izađem iz igrice u kojoj sam izgubila i treba mi vremena da se zapravo vratim u realnost: – Čekaj, to je samo igra! Ali, time takođe naučiš da istreniraš mozak na gubitke i da ih prihvatiš, što se nekad isplati i u pravim životnim situacijama. Više me nerviraju situacije u igricama, nego u realnom životu. U stvarnosti sam smirenija, lakše podnosim sve.

Kao poznavalac epske fantastike, navedi nam 5 naslova koji su na must read listi?

U poslednje vreme više sam naklonjena fikciji i naučnoj fantastici, sa mešavinom epske fantazije. Na must read  listi su: Gospodar prstenova (Tolkin), Igra prestola (Džordž R.R. Martin), Hari Poter (Džoana K. Rouling), To (Stiven King), Zmajeva krv (Lindsi Buroker). Volela bih da zmajevi postoje… Poslednja knjiga koju sam čitala je romantična fikcija o odnosu žene i zmaja. Naizgled nemoguće, a u stvari, nikad ne znaš.  Možda u tim romanima otkrivam različitosti, jer se i sama osećam drugačijom, pa kroz to tražim neku vrstu validacije. Sve je to duboko iz nesvesnog… Divim se piscima fikcije, verujem da im je život prelep. Taj osećaj – kakvo gledanje filmova, čitanje ili igranje igara – kad pišeš, tu se stvarno izgubiš. Krajnje je opsesivno.

U jednom periodu odbijala si da daješ intervjue. Iz kojih razloga?

Bilo ih je jako mnogo, a da ništa nisam dobila povodom toga. Začuđuje me ljudska radoznalost. Ljudi će pročitati intervju i nastaće neka mišljenja: nekoga će priča inspirisati, neko će me žaliti, neko će mi se diviti – ljudska radoznalost biće nahranjena, a onda će se sve to zaboraviti. Nemam ništa ni od žaljenja, niti od divljenja. Dešava mi se da me nepoznati ljudi zaustavljaju na ulici i pitaju šta mi se desilo. Mogu da razumem radoznalost, ljudi se čude i pitaju – ali nije u redu da to rade tek tako! Nekada se osećam kao vanzemaljac.

Kako komentarišeš dosadašnja medijska izveštavanja o tebi, naročito vest o tvom zaposlenju?

Jedini intervju u kome nisu izvrnuli moje reči radila sam sa novinarkom Gordanom Ćosić, ne sećam se za koji list. Ljudi hoće drame: Kakva milosrdna kompanija, dala je posao devojci koja, jadna, nema ruke! To su političke igre o kojima ne bih da pričam. Redovno su izvrtali moje iskaze, što je jedan od velikih razloga da odbijam intervjue. Zvali su me da gostujem u televizijskim emisijama i umesto pripremnih pitanja, dobila sam celu skriptu sa pitanjima i odgovorima. – Nema veze što to nije tako, publika traži da bude što emotivnije i dramatičnije, najbolje ako zaplačeš! To su medijske igre u kojima odbijam da učestvujem. Važno mi je da budem iskrena. Ako je nešto loše, reći ću da je loše. Mediji žele da nas iskoriste, zato sam sve to odbijala.

Šta te još izluđuje u interakciji s drugima?

Zapitkivanja. U redu je da mi neko postavi suštinsko pitanje, bez zadiranja u detalje, ukoliko me ne poznaje. Uvežbala sam da budem gruba na pažljiv način, kada treba da odbijem da ispričam nešto o sebi. Ljudi hoće da im ispričaš priču, jer me vide kao super osobu sa zanimljivom pričom. Prvo što vide kod mene je moj invaliditet, prvo će me o tome pitati, prvo će me zbog toga prihvatiti ili odbiti – to je po pravilu prvo i na top listi svega. A to nisam ja. Najviše me nervira što ljudi tome daju prioritet. Ako preko toga uspeju da pređu, onda me upoznaju izvan invaliditeta.

Da li si članica neke organizacije za prava osoba s invaliditetom? Ili si na bilo koji način angažovana na tom polju?

Divim se ljudima koji to rade, ali nisam imala potrebu da se angažujem na taj način. Kao mlađa nastojala sam da me prihvate kao osobu bez invaliditeta, a u međuvremenu sam shvatila da je to nemoguće, jer ljudi ne razmišljaju tako. Mogla sam da iskoristim svoje noge i da unovčim sve što radim njima. Htela sam da uspem u nečemu u životu što nema veze sa mojim invaliditetom, da ne zavisim od toga. Oduvek me je zanimao IT svet i svima bih savetovala da rade ono što vole da rade. Ako bi trebalo da pričam o invaliditetu, pričala bih o nekoj smešnoj strani invalidnosti, jer volim da se šalim na svoj račun i volim crni humor. Ništa me u tom kontekstu ne može uvrediti.

Kao ženi sa invaliditetom, šta ti je pomoglo da izgradiš zdravu sliku tela?

Dok sam bila mlađa, imala sam kompleks i sakrivala ramena, jer to nije proporcionalno. Sve su druge devojke lepe i zgodne, ja sam drugačija. U tinejdžerskom periodu me je to najviše pogađalo, a onda sam prelomila: – Skini se, idi u kupaćem, šta te briga! Dozlogrdilo mi je da idem na more u kupaćem sa rukavima, posebno pravljenom po mojoj meri. Nekako je to došlo s godinama. Ranije mi je smetalo što svi na plaži bulje u mene. Bulje i danas – deca prilaze, zapitkuju, pipkaju – nemam mira. Više mi je smetalo što nemam slobodu, nego to što sam drugačija. Niko ne voli kada mu se narušava privatnost. Onda mi je postalo svejedno, više ne vidim ljude koji me gledaju, kao da su postali nevidljivi. Trenutno mi je veći problem što sam se ugojila, nego što imam invaliditet.

Kakav savet bi dala mlađoj sebi?

Ti si najbitnija. Nemoj da te pogađa ono što drugi misle, nego prvo misli na sebe. Briga te ako  nekome možda izgledaš smešno kad podigneš nogu i vidi ti se dupe!

Kada bi ti neko dao 30 sekundi da se obratiš celom svetu, šta bi rekla?

Razlike su dobre. Samo zato što je neko fizički drugačiji ili na drugačiji način radi istu stvar, ne znači da se ne oseća isto kao ti. Svi smo samo ljudi, potičemo iz istog gnezda i to nikada ne treba zaboraviti. Telo je samo pakovanje, bitno je šta je unutra.

Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati…?

Ništa mi nije teško da uradim i to smatram svojom najvećom vrlinom. – Izlazim večeras – kažem tati, a on me pita kako ću ući, zbog brave. – Ne znam, snaći ću se! Po njegovoj logici, trebalo bi da prvo proverim vrata, pa da onda odlučim da li da idem ili ne. Ne funkcionišem tako, jer znam da ću se snaći. To mi je moto: u kakvoj god da sam situaciji, znam da ću se snaći. Ne znam kako, ali znam da hoću. U privatnom životu ne razmišljam unapred na temu šta ako, niti imam plan a i b. Ništa nije u našoj kontroli, niti pod našim uticajem. Ko zna šta će ti sledeći sekund odneti u životu – prepusti se!

About the Author

Leave A Response