ŽIVOTNA PRIČA OLIVERE ILKIĆ: MOZAIK KOJI GRADIM

Posted on by Marijana Čanak
Olivera Ilkić (1972), Beograd

Olivera Ilkić (1972), Beograd

Profesija / zaposlenje / hobi: Nemam zvanje, a nezvanično sam ekspertkinja za rad sa ženama sa i bez invaliditeta koje su preživele nasilje. Čitam i pišem iz hobija. Do sada sam objavljivala članke u Biltenu Organizacije … IZ KRUGA – BEOGRAD i Studiju slučajeva Žene sa invaliditetom: Nevidljive žrtve nasilja (2008).

U dve reči: optimistična i otvorena.

Ne voli buku i gužvu, a glagol mrzeti  podjednako joj je mrzak u svim oblicima.

DECA, ZAJEDNIŠTVO

Škola je prvo čega se setim kada neko spomene detinjstvo, jer škola mi je bila veoma važna. Setim se različite dece iz dve različite škole koje sam pohađala. Bila sam u školi za decu sa cerebralnom paralizom, gde smo do četvrtog razreda pohađali redovan program. Nakon toga bi svu decu slali u neku vrstu specijalne škole. Mene nisu, jer se moja učiteljica izborila da prođem testiranje i da budem prebačena u Školu Dr Dragan Hercog, za decu sa invaliditetom i decu koja su bila na lečenju. To je škola koja i dan-danas ima ispostave u bolnicama: na Banjici, Institutu Majka i dete, u Tiršovoj. Nakon te škole mogli smo da se upišemo u bilo koju od redovnih srednjih škola. Pamtim kako sam se već u toj školi suočavala sa činjenicom da deca koja su diskriminisana mogu da diskriminišu, što će biti od neizmernog značaja za moj aktivistički rad. Videla sam kako se međusobno diskriminišemo – upravo mi koji smo po različitim osnovama diskriminisani od strane većinske populacije. Ali, to je nešto o čemu se ne govori! U razredu sam bila jedino dete sa cerebralnom paralizom, a to je dijagnoza koja se dovodi u vezu sa mentalnim oštećenjem, jer potiče od različitih povreda mozga. Te povrede mogu biti mehaničke, što znači da mogu, ali ne moraju da izazovu mentalno oštećenje. Moja je bila na centru za ravnotežu i motoristiku. Deca nisu toliko imala problema s tim, koliko samo medicinsko osoblje. Zabranjivali su mi da izlazim iz učionice da se ne bih družila sa decom izvan razreda. Kad se završe časovi, prelazila sam u zgradu za decu sa cerebralnom paralizom, u deo koji je bio zabranjen za decu stariju od jedanaest godina. Krile su me medicinske sestre koje su me znale od ranog detinjstva, jer je to bio jedini način da završim redovnu školu. Odrasla sam u instituciji za rehabilitaciju dece sa cerebralnom paralizom. Neka deca su išla u dnevni boravak i odlazila kući svakog dana. Neka deca bila su u stacionaru, a kod kuće bi provodila samo raspuste i eventualno poneki vikend. Neka deca kući nisu odlazila nikada, jer su ih roditelji tu ostavili. Ja sam bila u dnevnom boravku i svakog dana sam išla kući, ali sam šest meseci bila smeštena u stacionaru, jer moja majka nije imala čime da me dovozi u školu. Spoznala sam kako se u institucijama ponašaju prema deci po koju roditelji retko ili nikada ne dolaze. Razlog što su ostala deca izbegavala druženje sa nama jeste taj što smo bili drugačije tretirani: bili smo u pidžamama za odrasle, mnogi su bili ošišani do glave, a kada bi nas izvodili napolje, strpali bi nas po troje u jedna kolica i samo ostavljali tako. Koliko god da je bilo teško,  bilo je to dragoceno iskustvo, jer smo učili kako da pomažemo jedni drugima. Bilo je dece koja su mogla daleko manje od mene – neke od njih sam hranila i presvlačila, nameštala sam im krevete…  Naučila sam da ne možemo od drugih očekivati pomoć ako se međusobno ne ispomažemo.

PRAVO NA OBRAZOVANJE. UKINUTO

Bila sam uvek među boljim učenicima i volela sam školu. Kada je trebalo da upišem srednju, moja mama je odnela dokumenta u školu koju je pohađala moja starija sestra. Sestra je rođena iste godine kao ja, jer sam ja nedonošče – rođena sam sa šest meseci i stigla sam je. Ona je već upisala prvi srednje kada sam ja završavala osmi razred. Bile smo slične po uspehu, znala sam da mogu da završim školu koju i ona. Ali, direktor je saopštio mojoj mami da ne mogu da se upišem, jer bi u školi uz mene stalno morao da bude još neko.  – To nije problem, starija sestra joj je tu! – mislila je moja mama. – Da, ali one su u različitim smenama, a ona je takođe dete! – direktor je bio izričit. – Uz nju mora da bude neko od odraslih. Nije nam to bilo jasno. – Zašto? Samostalna je, kreće se uz pomoć štaka– Škola ne može da snosi odgovornost ako se njoj nešto desi. Ista priča odvijala se u još dve-tri škole u koje sam htela da se upišem. Dobile smo predlog da se upišem u Školu Petar Leković, koju su tih godina pohađala deca s invaliditetom, uglavnom sa blažim oblicima mentalnog oštećenja, kao i deca sa poremećajima u ponašanju koja su bila u vaspitno-popravnim domovima, zbog čega je u toj školi bilo mnnogo nasilja. Moja mama je bila užasnuta kada je tamo otišla: – To nije škola za tebe! – rekla je, znajući da bih se p