ŽIVOTNA PRIČA OLIVERE ILKIĆ: MOZAIK KOJI GRADIM

Posted on by Marijana Čanak
Olivera Ilkić (1972), Beograd

Olivera Ilkić (1972), Beograd

Profesija / zaposlenje / hobi: Nemam zvanje, a nezvanično sam ekspertkinja za rad sa ženama sa i bez invaliditeta koje su preživele nasilje. Čitam i pišem iz hobija. Do sada sam objavljivala članke u Biltenu Organizacije … IZ KRUGA – BEOGRAD i Studiju slučajeva Žene sa invaliditetom: Nevidljive žrtve nasilja (2008).

U dve reči: optimistična i otvorena.

Ne voli buku i gužvu, a glagol mrzeti  podjednako joj je mrzak u svim oblicima.

DECA, ZAJEDNIŠTVO

Škola je prvo čega se setim kada neko spomene detinjstvo, jer škola mi je bila veoma važna. Setim se različite dece iz dve različite škole koje sam pohađala. Bila sam u školi za decu sa cerebralnom paralizom, gde smo do četvrtog razreda pohađali redovan program. Nakon toga bi svu decu slali u neku vrstu specijalne škole. Mene nisu, jer se moja učiteljica izborila da prođem testiranje i da budem prebačena u Školu Dr Dragan Hercog, za decu sa invaliditetom i decu koja su bila na lečenju. To je škola koja i dan-danas ima ispostave u bolnicama: na Banjici, Institutu Majka i dete, u Tiršovoj. Nakon te škole mogli smo da se upišemo u bilo koju od redovnih srednjih škola. Pamtim kako sam se već u toj školi suočavala sa činjenicom da deca koja su diskriminisana mogu da diskriminišu, što će biti od neizmernog značaja za moj aktivistički rad. Videla sam kako se međusobno diskriminišemo – upravo mi koji smo po različitim osnovama diskriminisani od strane većinske populacije. Ali, to je nešto o čemu se ne govori! U razredu sam bila jedino dete sa cerebralnom paralizom, a to je dijagnoza koja se dovodi u vezu sa mentalnim oštećenjem, jer potiče od različitih povreda mozga. Te povrede mogu biti mehaničke, što znači da mogu, ali ne moraju da izazovu mentalno oštećenje. Moja je bila na centru za ravnotežu i motoristiku. Deca nisu toliko imala problema s tim, koliko samo medicinsko osoblje. Zabranjivali su mi da izlazim iz učionice da se ne bih družila sa decom izvan razreda. Kad se završe časovi, prelazila sam u zgradu za decu sa cerebralnom paralizom, u deo koji je bio zabranjen za decu stariju od jedanaest godina. Krile su me medicinske sestre koje su me znale od ranog detinjstva, jer je to bio jedini način da završim redovnu školu. Odrasla sam u instituciji za rehabilitaciju dece sa cerebralnom paralizom. Neka deca su išla u dnevni boravak i odlazila kući svakog dana. Neka deca bila su u stacionaru, a kod kuće bi provodila samo raspuste i eventualno poneki vikend. Neka deca kući nisu odlazila nikada, jer su ih roditelji tu ostavili. Ja sam bila u dnevnom boravku i svakog dana sam išla kući, ali sam šest meseci bila smeštena u stacionaru, jer moja majka nije imala čime da me dovozi u školu. Spoznala sam kako se u institucijama ponašaju prema deci po koju roditelji retko ili nikada ne dolaze. Razlog što su ostala deca izbegavala druženje sa nama jeste taj što smo bili drugačije tretirani: bili smo u pidžamama za odrasle, mnogi su bili ošišani do glave, a kada bi nas izvodili napolje, strpali bi nas po troje u jedna kolica i samo ostavljali tako. Koliko god da je bilo teško,  bilo je to dragoceno iskustvo, jer smo učili kako da pomažemo jedni drugima. Bilo je dece koja su mogla daleko manje od mene – neke od njih sam hranila i presvlačila, nameštala sam im krevete…  Naučila sam da ne možemo od drugih očekivati pomoć ako se međusobno ne ispomažemo.

PRAVO NA OBRAZOVANJE. UKINUTO

Bila sam uvek među boljim učenicima i volela sam školu. Kada je trebalo da upišem srednju, moja mama je odnela dokumenta u školu koju je pohađala moja starija sestra. Sestra je rođena iste godine kao ja, jer sam ja nedonošče – rođena sam sa šest meseci i stigla sam je. Ona je već upisala prvi srednje kada sam ja završavala osmi razred. Bile smo slične po uspehu, znala sam da mogu da završim školu koju i ona. Ali, direktor je saopštio mojoj mami da ne mogu da se upišem, jer bi u školi uz mene stalno morao da bude još neko.  – To nije problem, starija sestra joj je tu! – mislila je moja mama. – Da, ali one su u različitim smenama, a ona je takođe dete! – direktor je bio izričit. – Uz nju mora da bude neko od odraslih. Nije nam to bilo jasno. – Zašto? Samostalna je, kreće se uz pomoć štaka– Škola ne može da snosi odgovornost ako se njoj nešto desi. Ista priča odvijala se u još dve-tri škole u koje sam htela da se upišem. Dobile smo predlog da se upišem u Školu Petar Leković, koju su tih godina pohađala deca s invaliditetom, uglavnom sa blažim oblicima mentalnog oštećenja, kao i deca sa poremećajima u ponašanju koja su bila u vaspitno-popravnim domovima, zbog čega je u toj školi bilo mnnogo nasilja. Moja mama je bila užasnuta kada je tamo otišla: – To nije škola za tebe! – rekla je, znajući da bih se pobila prvom prilikom, jer nikome nisam oćutala i znala sam već tada da zamahnem štakom. U to vreme nije bilo internatskih škola u Beogradu. Postojala je po jedna takva škola u Zagrebu, Podgorici i Sarajevu. Htela sam da idem u Podgoricu, jer mi je u Crnoj Gori živela tetka, ali mama se plašila da me pusti tako daleko sa svega četrnaest godina. Rano je ostala udovica i sama se starala o sestri, meni, svemu. Doživljavala sam dosta bolnih stvari u životu, ali ovo je bilo najgore – ništa me više nije pogodilo u toj meri. Ova država poslala mi je jasnu poruku: da meni škola ne treba, jer ja neću biti koristan član ovog društva. Danas postoji zakon koji zabranjuje diskriminaciju po ovom osnovu, ali još uvek ima dece koja ne mogu da idu u školu, jer su nepristupačne.  Učila sam iz sestrinih knjiga ono što me je zanimalo i čitala sam mnogo – što i dan-danas radim. Bilo je teško, ali nisam želela da ono što su drugi mislili i govorili o meni sama mislim i govorim o sebi.  Ne identifikujem se s tim, koliko god da sam tužna ili ljuta.

OBLICI LIČNE POBUNE

olja-3Danas često čujem: – Neće žene s invaliditetom da rade, lenje su i neodgovorne, ne možeš se na njih osloniti. Prezaštićene su! Neke jesu prezaštićene i ne znaju drugačije, jer im se stalno govorilo: – Ja ću, brže je / jednostavnije / lakše. Ne znamo da li su lenje, jer nemaju priliku da pokažu kakve su. Na svoju sreću, nisam nikada bila prezaštićena. Mama je uvek govorila da moram da znam više nego moja sestra, jer će mi više trebati, jer ću biti podložnija situacijama gde neko može da me iskoristi. Kada sam dobila prvu priliku, uključila sam se u aktivizam. Nikada neću zaboraviti taj osećaj prve zarade: suma nije bila velika, ali mi je značila kao milion dolara. Radila sam tri meseca, ne znajući da li ću uopšte biti plaćena, niti mi je to bilo važno: – Samo me pustite da nešto radim! – govorila sam. Htela sam samo da pokažem koliko su u pravu što mi daju priliku. Taj osećaj korisnosti koji donosi rad je neprocenjiv! Pisala sam tada članak za Bilten na temu vaspitanja devojčica sa invaliditetom: kućno vaspitanje u odnosu na poruke koje o nama šalje društvo. Roditelji su u teškoj situaciji, jer uče dete onako kako su i sami učeni – nemaju drugu perspektivu – zbog čega su u konfliktu sami sa sobom. Nisam tada mnogo znala o feminizmu, niti sam uopšte imala nekih teorijskih znanja – rukovodila sam se osećajem. Mama me je učila da sam jednako vredna kao i moja sestra, da ne slušam ljude koji mi iza leđa govore da sam bogalj, nego da podignem glavu i da gledam ispred sebe, jer, da bih sačuvala dostojanstvo,  jedino je važno šta radim i kako se ponašam. Uprkos tome, prisutan je strah zato što tvoje dete jeste drugačije: – Šta će biti sa njom kad mene više ne bude?  Taj strah pravi konflikte.

Prvi sukob sa majkom imala sam kada se naše vizije mog života nisu poklopile – odabrala sam nešto i nekoga sa čim ona nije bila saglasna. Pitala sam je: – Zašto sada govoriš tako, kada si stalno govorila da sam jednako vredna, da imam jednaka prava i obaveze kao neko bez invaliditeta? Zašto sada govoriš drugačije? Odgovorila je: – Idi pred ogledalo i pogledaj se. Biće ti jasno. Tog trenutka  sam shvatila da je strah kod nje izuzetno jak! Prvi put se nas dve nismo složile na temu kuda moj život vodi i kako treba da izgleda, jer ona nije odobrila moj izbor partnera. Rekla sam: – Dobro, čak i ako pogrešim, u redu je,  imam pravno na to. Zar ne grešimo svi u životu?Tvoja greška će biti skuplja! – rekla je. Prvi put u životu rekla mi je da ona zna šta je najbolje za mene. Znala sam da to nije tačno, jer sam imala dvadeset sedam godina i već sam bila aktivistkinja za prava žena sa invaliditetom. Donela sam odluku da ću početi da živim sama. Kad-tad! Osamostalila sam se kasnije nego što sam mislila, ali odluka je pala tada. Znala sam da ta odluka nema veze ni sa kim – ni sa momkom s kojim sam tada bila u vezi, niti se njega uopšte tiče, jer to je mogao da bude bilo koji drugi. Ono što je bilo važno: smatrala sam da imam pravo na nešto što mi se uskraćuje. Bila sam zrela žena koja radi i zarađuje, pomaže i pruža podršku. U tu sliku nije se uklapalo da neko drugi odlučuje u moje ime! Samo sam želela svoju slobodu, poštujući sve što je moja majka ikada uradila za mene. Moja majka se razbolela, pa sam odložila odlazak. Ona, koja je bila izuzetno jaka, koja je sve radila sama, koja me je izvela na put – sada je trebala moju pomoć. Jedino što sam želela bilo je da budem uz nju. Rekla sam sebi: – Kad ozdravi, nas dve ćemo da sednemo i da porazgovaramo o svemu. Nastavićemo da se volimo sa različitih adresa… Ali, nije ozdravila.

SAMOSTALNOST

olja-5Jedno vreme sam živela sa sestrom, dok nisam odlučila da svaka treba da ide svojim putem, koliko god da su naši putevi spojeni i isprepleteni. Koliko slobode tražim za sebe, toliko želim da je dam drugome, jer to je jedini način da se čovek razvija. Važno mi je da imam kome da se obratim kada mi zatreba pomoć i znam da uvek mogu da računam na svoju porodicu, ali ne želim to često da koristim. Želim da znam koje su moje granice i da ih pomeram. Zato živim sama, već osam godina unazad. U početku nije bilo jednostavno, jer nisam imala geronto-domaćicu, čiji je posao da ide u nabavku, plaća račune i radi sve ono što su, kad god ja to ne bih mogla – naročito zimi – obavljali moji prijatelji ili porodica. Potpuno je drugačije platiti za neku uslugu, ili zamoliti nekoga i neprestano se osećati dužnom. Uvek će biti situacija kada nam treba usluga prijatelja ili porodice – tako svi funkcionišemo bez obzira na invaliditet – ali je mnogo drugačije ako to nije usled nedostatka izbora. Najružnija od svih činjenica je činjenica da nemaš izbor. Bolje je ne stvarati na taj način odnose.

Pogledaj se, pa ćeš videti zašto! – čak i to sad mogu da razumem. Kroz takve situacije prolaze mnoge žene sa invaliditetom kada se pobune. A najčešće se bunimo protiv majki, jer očevi odu mnogo pre toga. Samhrane majke preopterećene su obavezama, bez ikakve podrške: – Tvoje dete – tvoj problem. Takvo si rodila, to ti je – što ti je! Moja majka imala je podršku svoje porodice, ali ne i podršku porodice mog oca, koja je pravila evidentnu razliku između mene i moje sestre. Ali je naš odnos bio izvan toga – ništa ga nije moglo poremetiti. U periodu od šeste do četrnaeste godine života imala sam osam ili devet operacija, što znači svake godine po dve. Posle nekih operacija nisu znali da li ću se uopšte probuditi. Sestra i ja se nikada nismo poredile i imamo izuzetan odnos. Mnogim našim vršnjacima roditelji su govorili: – Ti treba da paziš na svoju sestru koja ima invaliditet. Nama je mama govorila da treba da pazimo jedna na drugu. Znala sam da se pobijem kada diraju moju sestru; ona za mene takođe. Ponekad joj teško pada što ne može ništa da učini da se moje stanje promeni. Meni ne. Niko ne može da živi moj život, niti da me poštedi nekih stvari…

SLABOST JAKIH ŽENA

Oca ne pamtim, umro je kada sam imala tri godine. Pamtim očuha, koji je umeo da bude nasilan prema majci. Dvaput ju je udario, a drugi put je dobio nazad. Tada nije postojao zakon o nasilju u porodici kao krivičnom delu, nego se to svrstavalo pod kršenje javnog reda i mira. Sećam se policajca koji pita: – Ko je zvao?Ja sam! – javila sam se. – Ako treći put budem došao na ovu adresu, ja ću te privesti!– rekao je mom očuhu koji od tada više nije bio fizički nasilan, ali jeste verbalno. Znala sam da ne treba da se dešava to što se dešavalo (imala sam tada oko šesnaest godina). Jedino što nisam mogla da razumem zašto moja mama – koja je jaka, zaposlena, nije udata, niti ima dece s njim – njega trpi. Godinama kasnije shvatila sam kolike su dubine patrijarhata i kako je teško osloboditi se emotivne zavisnosti. Možda je sve to doprinelo narušavanju majčinog zdravlja. Ubedio ju je da je ljubomora ljubav i da on sve to radi samo zato što je voli. Bilo je lako ubediti je u to, jer je ona njega volela. Tek kada je shvatila da se ta ljubav razvija na njenu štetu, odlučila je da to prekine… ali predugo je trajalo. Platila je zdravljem. A bila je od onih osoba koje ne umeju da traže pomoć, jer njoj su svi i stalno govorili da sve može sama. Važno je govoriti ženama da to što su donele jedan pogrešan izbor u životu nije zločin. Nasilje nad ženama jeste. U tome je velika razlika. Moja majka kao da je sebe kažnjavala zbog pogrešnog izbora. Da je bilo nekoga da joj kaže kako to nije njena krivica, možda bi mnogo toga bilo drugačije.

olja-6

KAKO SAM POSTALA AKTIVISTKINJA

Pre osamnaest godina otišla sam na prvu radionicu Organizacije …IZ KRUGA – BEOGRAD.  Sasvim slučajno – mada ništa u životu nije slučajno – jedna poznanica došla je u instituciju za rehabilitaciju (koja se samo tako zove, a zapravo niko nije radio sa nama) i pitala je: – Ko hoće da ide sa mnom? Po prirodi sam radoznala, a kada sam videla temu: odnos majka-ćerka i nasilje nad ženama – jasno je bilo da idem. Organizacija … IZ KRUGA – BEOGRAD koristila je u to vreme prostor Autonomnog ženskog centra, gde sam upoznala Lepojku Čarević Mitanovski, Vesnu Draženović, Stojanku Ivanović, Draganu Milinković i Lepu Mlađenović. Sve te žene na mene su neizmerno uticale. Već na toj prvoj radionici dogodilo se nešto neobično: na vratima se čula silna lupnjava, a kada su Lepa i Lepojka otvorile vrata, ušla je žena koja je tog trenutka doživljavala nasilje. Njih dve raspravljale su se sa nasilnikom pred vratima, a moja refleksna reakcija bila je da priđem ženi: – Da li joj je hladno, da li joj treba vode, da li bilo šta mogu da uradim za nju? Bila sam uz nju sve vreme, sve do dolaska policije, a onda sam pomislila: – Ovo je mesto za mene, tu želim da budem!  U naredne tri godine pokušavala sam da prođem instruktažu za rad na SOS telefonu. Prvi put (1998)  nisam uspela, jer nije bilo dozvoljeno odsustvovati ni sa jedne sesije – a pao je sneg! Tada sam upoznala Ljilju Bogavac i Dušicu Popadić iz Incest-trauma centra od kojih sam zaista mnogo naučila. Instruktažu sam konačno sa uspehom završila pet godina kasnije (2003). Punih dvanaest godina radila sam na SOS telefonu. Ljilja Bogavac mi je pružala veliku podršku u pisanju Studije slučajeva – sama ideja zapravo je proistekla iz njihove studije slučajeva o nasilju nad decom. Ideju o nastanku knjige podržala je i Lepojka Čarević-Mitanovski. Slušala sam mnogo priča i nijednu nisam zaboravila, jer su važne: važno je da društvo vidi šta se dešava iza zatvorenih vrata. Mama je razumela moj aktivizam. Znala je šta radim i sve moje razloge. Ni sa kim nije htela o tome da priča, jer to je bila sramota, još veća zato što je važila za jaku: – Kako to da jedna jaka žena to sebi dopusti? Eto, može. Mogu i jake žene da trpe nasilje. To mi je pomoglo da bolje razumem žene sa kojima sam radila na SOS-u, kad kažu: – Vratila se! Vratiće se opet i opet… Razumela sam, iz iskustva sa svojom majkom. Ali je bila jako ponosna što me je naučila da ne dopustim sebi tako nešto. Sada sam svojevrsni radar – najmanja naznaka da bi neko mogao da bude nasilan me alarmira – odlazim istog sekunda!olja-2

SIMPATIJE, IZBORI I PARTNERSKE VEZE

Bio je mlađi od mene, sav nekako mio… Bio je dobro i poslušno dete, daleko od nestašnog dečaka. Primetila sam da je to nešto što bi mogla da bude simpatija. Bila sam tada prvi ili drugi razred osnovne škole, a onda dugo nisam razmišljala na tu temu. Uopšte. Čak ni u pubertetu. Nikada nisam ulazila u avanture, jer to nije deo moje prirode. Potrebna mi je određena doza emotivne i intelektualne bliskosti. Emotivno ogoljavanje mnogo je kompleksnije od fizičkog. Upravo zato su mi veze koje sam imala veoma važne: bile su višeslojne, niko tu nije bio slučajan i usputan, iza svega je bilo veoma velikih razloga. Čak i kada su veze prestale, osobe sa kojima sam bila ostale su mi važne. Jedna velika ljubav se rasturila zato što u tom trenutku nisam mogla da se odlučim na samostalnost. Nisam bila spremna na neke situacije, trebalo mi je vremena, a emocije i vreme nisu uvek kompatibilni. Nekada vreme može da izbledi emocije, a za neke stvari prosto ne možeš da tražiš vreme, jer život je takav – nosi! Druga velika ljubav se završila njegovom smrću. Ne znam kako bi naša veza izgledala danas, da je on još uvek tu. Sada sam sama i dobro mi je. Ako se dogodi nešto vredno da se u to upustim, upustiću se. Ali ništa ispod onoga što sam već osećala, jer tu nemam kompromis sa sobom. Umem da pravim granice, ali se dajem i izgrađujem duboke odnose…

Bila sam u vezama samo sa muškarcima koji imaju invaliditet – što je moja svesna odluka. Ne tvrdim da je neopoziva i nepromenljiva. Mogu da poverujem da se sviđam nekom muškarcu, bez obzira na to da li on ima ili nema invaliditet. Ali, kada muškarac bez invaliditeta i žena sa invaliditetom treba da izađu u društvo, da međusobno upoznaju porodice i prijatelje – sve se usložnjava. Nažalost, nisam upoznala muškarca koji je dovoljno jak da brani svoj izbor u životu – ne mene, nego svoj izbor. Vaspitani smo tako da žena treba da brine, a da muškarac odlučuje. Pretpostavka je da žena s invaliditetom ne može da ispuni ulogu negovateljice, niti mame, a uz to je neseksualna, pa ne može da bude ni ljubavnica. Ne želim nikome da dokazujem da sam jednako dobra, niti da se ikome pravdam. Ako bi me neko stavio u poziciju da treba da se dokazujem, bojim se da to ne bi bilo prijatno – ni za njega ni za mene. Kažu: – Treba pomoći nekome ko je s tobom u vezi da prihvati tvoj invaliditet. Pitam se: – Zašto ja? Ne mogu ja da mu pomognem u tome! Ako on ima problem sa tim, neka pronađe pomoć na nekoj drugoj strani, jer ja tu ne vidim problem. Moj invaliditet nije moj problem. Mogu da savladavam probleme u svakodnevnom funkcionisanju i suočavanju sa barijerama: kako fizičkim, tako i mentalnim. Invaliditet je deo mene – samo jedan deo, jer ja nisam samo to. Nisam ga birala, kao što nisam birala boju kose ili očiju. Birala sam da budem feministkinja, birala sam da budem solidarna prijateljica, podržavajuća sestra – to uvek biram. Sebe sam prihvatala takvom kakva jesam, ne mislim da sam išta bolja niti lošija od drugih.

DISKRIMINISANI, A DISKRIMINIŠU

Sedela sam u klupi sa devojčicom s invaliditetom koja je Romkinja i bile smo jako bliske. Kada sam prvi put upoznala ženu koja je za sebe rekla da je lezbejka, bila sam u šoku. Bilo je to na Konferenciji Žene s invaliditetom i nasilje (2000) – mojoj prvoj konferenciji gde je prisustvovalo dvadeset pet žena sa različitim vrstama invaliditeta, iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Jedna od nas koje smo učestvovale na radionici različitosti rekla je da je lezbejka. Već sam imala izgrađen odnos sa njom, volele smo se. Sedela sam u čudu i pomislila: – Šta sad? Pogledala sam je i rekla sebi: – Pa, čekaj, kakve sad to veze ima, i dalje je to ona! Devojka koja mi je mnogo draga…  Nastavila sam da se ponašam prema njoj isto kao i pet minuta ranije, ali sam primetila veliku razliku kod nekih žena, što me je strašno naljutilo. Na radionici smo pisale šta mislimo o…: ženi s invaliditetom, Romkinji, lezbejki, fudbalerki, Albanki… Za sve te žene, žene s invaliditetom imale su da kažu neku lošu reč, osim o sebi samima. Kako? Zašto? Kako očekuješ da tebe drugi ne diskriminiše, ako sama to radiš? S kojim pravom očekuješ nešto što ne možeš da daš? Zašto misliš da si bolja ili da je tvoj problem veći? Mene na ulici neće ubosti nožem zato što hodam ovako kako hodam; moju drugaricu koja je lezbejka – hoće. Možda je strah od različitog intenzivniji kod nas, jer nemamo prilike da saznamo. Da nisam bila u prilici da čujem tu ženu koja je imala dovoljno hrabrosti i poverenja da istupi, ne bih znala sopstvenu reakciju, niti bih radila na sebi. Možda bih nastavila da mislim pogrešno, a potpuno pogrešno mislimo o nekim ljudima samo zato što ih uopšte ne znamo. Ono što nas spaja važno je za razumevanje onoga što nas razdvaja. Ne moram da budem Romkinja da bih pokušala da razumem Romkinju. Važno mi je da pokušam da razumem drugu ženu – što ne ide bez učenja i rada na sebi. Opasna je zamka misliti da sve znaš i da je u životu baš tebi najteže. Ne kažem da mi je lako, ali mi nije teže zato što je nekom drugom dobro… Svako ima pravo da živi slobodno, bez mržnje i nasilja. U feminizmu sam otkrila da postoji način da se međusobno razumemo bez povređivanja, da učimo jedni od drugih, da se razvijamo i da budemo ono što jesmo. Ne možeš biti srećan bez slobode; niti možeš imati dobar život bez sreće.

… IZ KRUGA – BEOGRAD

Rad na SOS-u je nešto što najviše od svega volim da radim. Veoma je ispunjavajuće videti da si nešto konkretno uradila za nekoga. Nije mrtvo slovo na papiru, nego postoje žive žene koje su uz moju podršku donele neke životne odluke i izborile se za sebe. Svaka od tih žena bila mi je važna. Znala sam da ipak nečemu doprinosim i da se lokalno nešto pomera: kroz jednu po jednu ženu. Prvi put sam iz Organizacije otišla kada smo bili uslovljeni da psiholog za podršku ženama koje su preživele nasilje bude – muškarac. Razumela sam da smo finansijski uslovljeni. Nisam mogla da stanem iza toga, jer je trebalo da kažem ženi nešto u šta suštinski ne verujem. Ja ne bih mogla da kažem muškarcu da sam preživela seksualno zlostavljanje, da me je neko silovao, tukao, maltretirao… ne bih mogla, jer to je teško reći i drugoj ženi. Pošla sam od toga: – Kako da od druge žene očekujem nešto što je meni samoj teško? Verujem da sa ženama koje su preživele nasilje treba da rade žene koje su edukovane za rad sa ženama koje su preživele nasilje. Verujem i da postoje senzibilisani muškarci za pitanja nasilja nad ženama. Moje mišljenje je da bi oni trebalo da rade sa muškarcima koji su nasilni. Vrlo je lična stvar reći nekome sve ono što su te žene govorile meni. Potrebno je veliko poverenje – koje se gradi, gaji i čuva. Ostala sam u Organizaciji dok mi nisu našli zamenu. Kada je na mesto psihologa došla žena, Organizacija je ostala bez volonterki, pa sam se vratila.  Odlazila sam i vraćala se u nekoliko navrata, verujući da moje iskustvo u aktivnizmu za prava žena sa invaliditetom, kao i za prava žena uopšte, može dati svoj doprinos.

olja-7

Organizaciju sam uvek prvenstveno videla kao žensku. Koliko god da je bilo nesporazuma – primera radi, da se zakaže neki seminar na nepristupačnoj lokaciji, iako Organizacija …IZ KRUGABEOGRAD dvadeset godina unazad priča o tome – čini mi se da je ženski pokret daleko više uradio za žene sa invaliditetom nego pokret osoba sa invaliditetom. Pokret za prava osoba sa invaliditetom tek poslednjih par godina pokazuje interesovanje za prava žena sa invaliditetom – postoji blaga tendencija ka tome, i to u netradicionalnim organizacijama. Jedino se Organizacija …IZ KRUGA bavila pravima žena sa invaliditetom, a sada se time pomalo bavi Centar za samostalni život invalida. Važno je zapamtiti da su feministkinje prve time pozabavile. Kada su grešile – to je zato što su nešto radile. Feministkinje su se prve bavile onim što nam je zajedničko, a to je da smo žene i da zbog toga preživljavamo nasilje. Možda nekada Romkinja preživi nasilje zato što je Romkinja, ali prvo zato što je žena; možda zato što je lezbejka, ali prvo zato što je žena. Isto važi i za žene sa invaliditetom. Naravno, žene sa invaliditetom koje su Romkinje i /ili drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, diskriminisane su višestruko. Feministkinje su nam prve otvorile vrata gde smo mogle da tražimo mesto za sebe, gde smo bile prihvaćene i prepoznate.

Kada sam odlazila iz Organizacije, smatrala sam da se ne razvija u pravcu u kome sam mogla da zamislim sebe. Što je u redu: ne mislim da je bilo ko od nas nezamenljiv. Važno je i potrebno da postoje organizacije koje se bave pravima žena sa invaliditetom, koje trpe nasilje i diskriminiaciju svakodnevno, na svakom mestu i svih oblika. Za proteklih dvadeset godina, Organizacija …IZ KRUGA – BEOGRAD, sve žene koje su u njoj bile i(li) jesu aktivne, uradila je mnogo. Zahvalna sam što sam bila deo te priče. Šta ja u tome mogu još da doprinesem? Trenutno mislim da ne mogu više od onoga što već jesam, na način sa kojim sam saglasna. Koliko sam mogla, doprinela sam podizanju svesti o višestrukoj diskriminaciji i nasilju koje doživljavaju žene s invaliditetom. Često me pitaju kako žene koje nemaju invaliditet mogu da rade na telefonu za žene sa invaliditetom koje su preživele nasilje. Mogu, jer im je zajedničko to što su žene i da kao žene mogu biti u situaciji nasilja. Naravno, veoma je važno da u timu koji radi sa ženama sa invaliditetom koje su preživele nasilje zajedno rade žene sa i bez invaliditeta, jer iskustvo života sa invaliditetom daje potpuniju sliku o položaju žene koja poziva SOS. Prvo o čemu treba razmišljati je: – Šta je nama zajedničko? Time se rukovodim. Prvo se bavim tačkom koja spaja, a tek onda dolaze na red naše različitosti.

olja-1

O NASILJU U MEDIJIMA

Vidim da se sve više priča o nasilju nad ženama, ali ne na najbolji način. Naprotiv: često se tome pribegava da bi se  podigao rejting nekoj emisiji, pa se od žene traži da javno ispriča svoju priču, bez upozorenja da ona time prolazi kroz dodatno nasilje… Bez odgovornosti i svesti o tome kakvu štetu to može da nanese – bolje je ni ne pričati o nasilju! Naravno da je važno govoriti o nasilju, ali ne ako to pogoršava situaciju. Treba da se zna da mnogo žena sa invaliditetom preživljava nasilje. Organizacija … IZ KRUGA – BEOGRAD  nikada nije iskoristila nijednu u smislu: – Ona je proživela nasilje, o tome će da priča, kako bi tim iskustvom pomogla nekoj drugoj ženi! Ne. Bitno je da se o tome priča, ali kada žena više nije u situaciji nasilja, niti može biti ugrožena na bilo koji način. O tome sama žena donosi odluku i vrlo je svesna kako i zbog čega to radi, ali ne zato što ikome išta duguje! Mediji veoma često koriste žene sa invaliditetom, jer to je senzacija. Ne poštuju kodeks o zaštiti poverljivosti. Ako je žena primorana da do tančina ispriča šta joj se sve događalo – to je ponovljeno nasilje. Ničim to ne mogu da opravdam, pa ni dobrom namerom. Dok nije izašla iz te situacije, žena nije dovoljno osnažena da kroz sve to ponovo prođe bez posledica. Kako će onda njeno iskustvo bilo kome da pomogne? Kada ostavi iza sebe deo te priče, onda odlučuje da li će, sa kim i kako podeliti svoje iskustvo. Ne zato što je uslovljena. Neko je u poziciji da kaže: – Potrudiću se da ti nađem posao, da smestim tvoje dete u vrtić ili… bilo šta! – Za uzvrat ćeš da mi ispričaš svoju priču. Zašto žene na to pristaju? Zato što mediji zloupotrebljavaju moć. Umesto da pozovu one koji su propustili da obave svoj posao i da ih pritiskaj da kažu zašto, pritiskaju ženu da ispriča svoju priču.

NAJTEŽE PARČE SLOBODE

Sećam se jedne žene čiji se invaliditet završio smrtnim ishodom u veoma kratkom vremenskom roku od uspostavljanja dijagnoze. Imala je ALS[1]. Bila sam sama u kancelariji i primila sam je na razgovor. Preživela je sve moguće vrste nasilja: od ponižavanje, preko uskraćivanje pomoći, hrane, kontakta, pomagala, do seksualnog nasilja i silovanja u braku. Ekonomski je potpuno bila zavisna od svog supruga koji je bio moćnik u gradu gde su živeli. Ona je imala uspone i padove u telesnoj snazi: dešavalo se da može da hoda, a onda ne bi mogla ni da ustane iz kreveta. Ispričala mi je kako je on nekoliko puta pokušao da je ubije. Kada je rešila da pobegne, sa sobom nije ima ni ličnu kartu – imala je samo zdravstvenu knjižicu i još neki medicinski dokument. Dok je pokušavala da dođe do nas, ljudi su joj se podsmevali, jer je posrtala i padala, pa su mislili da je pod dejstvom alkohola. Bila je beskućnica neko vreme i veoma svesna da joj vreme ističe. Rekla mi je: – Hoću da se razvedem. Angažovale smo advokata. Na ročište je išla je sama, jer u Organizaciji nije bilo žene bez invaliditeta koja bi mogla da je prati. Bila sam uz nju putem telefona, tokom celog procesa. Muž joj je na suđenju rekao da živa neće dočekati njegovu alimentaciju. Razvedena je po kratkom postupku. Zdravstveno stanje joj se pogoršavalo. Od alimentacije je odustala, zato što je bivši muž pretio da će nauditi njenoj porodici. Pozvala je telefonom da mi to saopšti i dodala: – Žao mi je ako sam vas razočarala. Jasno se sećam tog momenta. Odgovorila sam joj: – Ne možete nikada da me razočarate! Ono što ste vi uspeli, ničim ne može da se meri! Nas dve imale smo dogovor da se čujemo na nekoliko dana, da proverim kako joj je. U jednom trenutku više se nije javila na telefon i – mogla sam da pretpostavim šta je bio razlog… Bilo mi je teško, mislila da smo za nju mogle da uradimo više, da nije bilo dovoljno. A onda mi je Lepa Mlađenović rekla nešto ključno: Ako je njoj bilo dovoljno, mora da bude dovoljno i tebi. U svakoj od nas čuči neka spasiteljka koja želi da uradi više. Zapravo je ta žena živela dovoljno dugo da se oslobodi i verujem da je upravo iz te želje da bude slobodna crpela snagu. Pamtim je po dostojanstvu koje je imala i kada joj je sve drugo bilo uzeto. Živela je na ivici siromaštva, niko joj ni u šta nije verovao: – Je l’ vi meni verujete da je on sve to uradio? Kad čuješ šta je sve uradio, prvo pomisliš: – Nemoguće! Nemoguće da je jedno ljudsko biće u stanju da uradi tako nešto drugom ljudskom biću! E, moguće je! Sve što kaže, koliko god da je strašno – a strašno je – veruješ. To je prvo što je potrebno da bi žena uzela parčence svoje slobode. Uradila je šta je želela, uz užasno mnogo hrabrosti. Nikada neću zaboraviti tu ženu. Znala je da joj se bliži kraj i da je to neizbežno, a uprkos svim bolovima, smogla je snage da izađe pred nasilnika i da kaže: – Ti si to što jesi, a ne ono što pričaš drugima! Prema svakoj od tih žena imam dozu divljenja i poštovanja, jer su uspele da se izbore za sebe. Neprocenjivo je boriti se za sebe. Onog momenta kad kažeš: – Ja na to ne pristajem! – pomeraju se planine ako treba. Koliko god da ti je u životu teško, pa čak i ako zavisiš od drugih ljudi, nisi bespomoćna – dok god si živa!

olja-4

NASTAVIĆE SE…

U planu mi je da naučim da šijem, jer volim da radim rukama. Videćemo šta život nosi, možda ću postati šnajderka – koja više krpi nego što šije. Možda ću nekada napisati knjigu o tome kako je biti žena s invaliditetom u Srbiji. Još uvek nemam koncept, ali znam da će knjiga obilovati dozom samoironije. Nakon svega, da mogu da sretnem dvadesetogodišnju sebe, rekla bih joj:Život je jedno veliko čudo, mnogo toga tek te čeka. Sjajno je to, ponekad teško, ali opet sjajno. Mnogo te radosti čeka u životu, neverovatnih stvari za koje nisi ni pomišljala da su moguće…

[1] ALS – amiotrofična lateralna skleroza.

About the Author

Leave A Response