Profesorica filozofije,

Community Manager-ka u Agenciji za kreativnu primenu digitalnih tehnologija u marketingu – Homepage

Aktivna u Novosadskom udruženju studenata s invaliditetom, Kamernom pozorištu muzike Ogledalo, Organizaciji za podršku ženama s invaliditetom… IZ KRUGA – VOJVODINA

Tri najvažnije stvari o meni…: Važno mi je da sam kreativna i važno mi je da umem da volim, a duhovitost je na prvom mestu.

Kao devojčica, želela sam da budem… glumica ili pevačica. Uživala sam u imitacijama! A, posle… pa, nije baš da nisam postala Dragana Mirković! (Razumeće oni koji su gledali predstavu U traganju za izgubljenom krletkom.) U svakom slučaju, iskusila sam muzičke i glumačke nastupe u oblicima u kojima nisam ni sanjala, ni pomišljala da će to biti moguće. Nisam zaista pomišljala da ću na scenu izaći sa brushalterima i pričati o neizmerno važnim stvarima, na predstavi koja, sarkastično rečeno, treba da bude zabavnog karaktera. Volim da pevam i žao mi je što nisam pohađala neku muzičku školu, mada sam imala prilike da nastupam. Prvi moj nastup bio je na Jazzin festivalu – bez muzike, što je jedinstveno iskustvo. Pevušim i dalje,  nastupam na karaokama i osvajam nagrade; nisam se u tome isprofilisala, ali – u planu je bend! Pomalo sam nesvrstana, a svesvrstana: glumim, pišem, pevam, crtam…

Oduvek me inspiriše… kada iznova sagledam nešto što sam ranije radila, napisala, iskreirala. Volim da se vratim nekoliko godina unazad i da se prisetim nečega čime sam se ranije bavila. Nekada se to spontano dogodi, a nekada to vrlo svesno uradim da vidim na koji način me sada pobuđuje nešto iz prethodnog životnog perioda. Zanimljiva su mi ta suočavanja sa samom sobom i u tim susretima zna svašta da se desi.

Ljudi me inspirišu, jer su toliko različiti.

Aktivizam… nekome je to život. Uzevši u obzir kako i gde i živimo i uzevši u obzir da ipak nije dovoljno to što dišemo i jedemo, aktivizam je neminovnost. Ranije sam se možda više angažovala i zalagala kroz performanse i akcije, a sada to radim sopstvenim životnim stilom. Ne samo da ukazujem na drugačiju moguću sliku, nego  jesam ta druga slika. Kako kroz performans, tako se i kroz svakodnevicu, u najbukvalnijem smislu, borimo za osnovna egzistencijalna prava osoba sa invaliditetom. Na primer, Siniša Tucić je pesnik – i to je sasvim dovoljno; njegovo zalaganje je jako i verodostojno, već je uradio mnogo za našu zajednicu. Kada je u Novom Sadu tek počelo osvešćivanje o položaju studenata sa invaliditetom i kada je toliko toga poniklo iz Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom, imala sam utisak da wow-efekat izaziva sama činjenica da neka osoba sa invaliditetom slika ili piše, bez obzira na kvalitet toga – što je krajnje licemerno! Ljudi bi to predstavljali kao neko čudo i to je stav koji me je vraćao na priče koje su propratile moje rođenje –  kada su me posmatrali kao egzemplar, retku dijagnozu, čudo koje treba videti. Samim tim što nešto radite, ili što uopšte postojite kao osoba sa invaliditetom – predmet ste nekog opšteg iščuđavanja! Trebalo je da prođu godine i godine, da bismo zaista počeli da razmišljamo o kvalitetu života osoba sa invaliditetom, pa onda i o kvalitetu njihovog stvaralaštva. Siniša Tucić pre svega je prepoznatljiv kao pesnik, a tek onda kao osoba sa invaliditetom. Kada dosegnemo taj nivo percepcije, aktivizam je uspeo.

Kako sam se angažovala u udruženjima… Prvo učlanjenje svakako nije isto što i angažovanje. Dok sam živela u Rumi, nisam poznavala osobe sa invaliditetom, niti sam znala za aktivizam. Razumela sam neke razlike, ali samu terminologiju invalidnosti i vrstu odnosa koju ona sa sobom nosi tek ću kasnije shvatiti. Moji roditelji, pre svega iz finansijskih razloga, tražili su neke olakšice za nastavak mog školovanja i tako su došli do kontakta Milice Mime Ružičić Novković. Moram da priznam da mi je bilo teško što sada odjednom pripadam nekom udruženju – više mi je to bilo nametnuto, nego što sam se stvarno identifikovala sa osobama s invaliditetom. Iz tog razloga u prve dve godine uopšte nisam bila aktivna, niti sam se toliko interesovala o samom radu Udruženja studenata sa invaliditetom. Vremenom mi se šire vidici, slušam i opažam tuđa iskustva, saznajem priče drugih ljudi o tome kako su dospeli tu gde jesu… Konačno sam se identifikovala sa grupom i tu počinje moj aktivizam. Moje angažovanje započeto je pisanjem članaka za Trenutak, časopis Udruženja studenata s invaliditetom. Časopis su uređivali članovi i članice Udruženja, sa idejom da objavljujemo tekstove kojima ćemo izaći iz okvira unutar kojih smo obično predstavljani u društvu. Pisali smo o studentskim temama koje su nas, baš kao i druge mlade ljude, interesovale i u kojima smo učestvovali: kultura i umetnost, ispiti i izlasci… Jedan od presudnih momenata bio je kada me je Svjetlana Timotić pozvala na predavanje na kome je Ivana Inđin predstavljala projekat Osnaživanje kroz umetnost. Dobro je procenila da to jeste moja tema – predavanje me je zaista podstaklo da se angažujem. Koliko god da neka uverenja nisu validna, vrlo su čvrsta, tvrdokorna i ograničavajuća. Sećam se da sam u periodu pre nego što ću upisati fakultet razbijala glavu zahvaljujući vrlo ograničavajućem ubeđenju da treba da se opredelim za profesiju koja mi omogućuje da radim isključivo umom i govorom – bez fizičkog napora. Zato sam jedno vreme mislila da ću postati spikerka, što sam delom i ostvarila volonterskim radom u studiju Udruženja, gde sam čitala literaturu za slepe i slabovide osobe. Veoma interesantno iskustvo, a ujedno i jedan od mojih prvih angažmana u Udruženju. Radom u udruženjima ovog tipa stiče se bogato radno sikustvo iskustvo: od pisanja projekata, preko koordinacionih veština i vođenja radionica, do upravljanja timovima. Kada sam postala aktivna u Udruženju, bilo mi je žao što nisam ranije uvidela značaj toga, jer pruža toliko raznovrsnih mogućnosti.

Najviše sam ponosna… što sam ispala ’vaka! Ponosna sam na roditelje kakve imam, jer su mi omogućili da uradim toliko toga na šta smo sada zajedno ponosni. Ponosna sam što sam stala na scenu. Ponosna sam na to što sam razvila ovakav način razmišljanja, jer nemaju svi privilegiju da tako izlome svoju svest i dopuste joj da sa svih strana sagleda neku pojavu. Ponosna sam na ljude kojima sam okružena.

Najuspešniju saradnju ostvarivala sam sa… Ivanom Inđin, sa kojom mi se desila prekretnica, jer sam počela da osvešćujem šta je zaista aktivizam. To što Ivana radi definitivno je imalo velikog uticaja na mene; verovatno važi i obrnuto. Moja prva reakcija bila je: – Super, biću na pozornici! U tom periodu još uvek nisam razgovarala o svom invaliditetu, čak ni sa bliskim prijateljicama. Nakon par procesa sa Ivanom, počele su promene. Inače smo svi najranjiviji u doba tinejdžerstva, a kod mene je to bilo posebno izraženo. Od tada sam se trudila da prikrijem sve što je na mom telu drugačije, pa sam uvek nosila duge, široke i zvonaste rukave – čak i leti. Leti sam nosila lepršave majice i nikada nisam javno otkrivala telo. Kao takva, upustila sam se u rad na predstavi Zovem se neizgovoreno. U pitanju je antropološki teatar koji polazi od psiholoških radionica i ličnih priča, gde je sve otvoreno. Moj početni stav bio je: – O, ne… Zar moramo da pričamo o invaliditetu i zar ću da glumim sebe? Prihvatila sam to kao cenu svog izlaska na scenu. Vremenom dobijam drugačiju sliku o svemu i razumem koliko je za mene bilo nephodno, a za druge važno da se to dogodi.  Posle te predstave… Mogu samo da kažem da sam radila performanse u majicama na bretele i šortsevima.

Za razliku od muškaraca, žene su u udruženjima… proaktivnije. U Novosadskom udruženju studenata s invaliditetom sigurno je bilo više predsednica nego predsednika. Definitivno su devojke proaktivnije, na aktivističkoj sceni generalno. Uopšte uzevši, do sada nisam sarađivala sa muškarcima sa invaliditetom u umetničkim procesima. Van tog okruženja, pomalo mi je teško da budem realna, jer umem da budem oštra kada primetim samo mrvicu bezobrazluka i nezainteresovanosti prema sebi kao ženi sa invaliditetom. Lako to sankcionišem – valjda sam učila od malena, gledajući svoju majku kako to rešava.

 Od svih mojih osobina, za uspeh je ipak presudno…  to što svaku situaciju umem da  sagledam iz više uglova. Analiza  – ako vas ne ubije, samo vas ojača!

U narednoj godini rešena sam da…  živim normalno. Namerila sam da se više posvetim sebi i svom vereniku. Hoću da putujem i da realizujem makar sve ove ideje koje imam trenutno. Volela bih da okupim bend, da glumim u barem jednoj predstavi i da ostvarim umetničku saradnju sa svojim budućim mužem: da naredne godine imamo zajedničku izložbu ili performans.

 Volela bih da ostanem zapamćena po…  Dvoumim se da li da me pamte ili ne!

Fotografije: lična arhiva Tanje Đurić

Marijana Čanak