Patrik Balint praktikuje regresnu terapiju više od dvadeset godina. Pre nego što je otkrio ovaj metod, studirao je veštačku inteligenciju i računarstvo u Pragu i Bratislavi, posebno se interesujući za neuronske veze neživih bića. Tokom studija upoznao je Andreja Dragomireckog, regresoterapeuta koji je tu praksu doneo u tadašnju Čehoslovačku. Očaran jednostavnošću regresne terapije, Patrik Balint napušta polje veštačke inteligencije i preusmerava se na rad sa živim ljudima.
– Zašto me regresna terapija toliko privukla? Zato što kopira način na koji inače rešavamo realne životne probleme – objašnjava Balint. – Kad nas u životu snađe problem, iznova i iznova mu se vraćamo, dok god ne rešimo tu situaciju. U budućnosti ćemo kreirati okolnosti koje nas vraćaju na pređašnji problem, kako bismo ga najzad razrešili i otpustili. Kada u detinjstvu doživimo traumu, kasnije kroz život susrećemo ljude ili se upuštamo u poslove koji nam omogućuju da se te traume oslobodimo. Regresna terapija odvija se u suprotnom smeru: kada nas nešto tišti u sadašnjosti, vraćamo se u živu prošlost, kako bismo razrešili problem na samom izvorištu.
Već iz samog termina možemo bar donekle zaključiti o kakvom vidu terapije je ovde reč: regresna + terapija = vraćanje u prošlost psihološkim sredstvima. Vraćamo se samom uzroku i rešavamo problem tamo gde je nastao, čime se osujećuje njegovo ponavljanje u sadašnjosti. Odlazeći u prošlost, mi zapravo uzimamo sadašnjost u sopstvene ruke. Regresna terapija nam to omogućuje, budući da je zasnovana na jasnom i preciznom sistemu.
Kratak istorijat regresoterapije
Regresoterapija doseže do starih civilizacija Egipta i Rima, a njen istorijat možemo pratiti i kroz razvoj same misli o tome da li prošlost utiče na nas ili ne. U novije doba regresna terapija popularizovana je u posleratnim godinama, naročito posle II svetskog rata na području SAD (koje nije zahvaćeno ratnim vihorom). Regresoterapija pokazuje svoju učinkovitost u oslobađanju od ratnih trauma: ispostavilo se da traumu otpušta njeno vođeno (d)oživljavanje. Da bi se klijent vratio u traumu, većina terapeuta tog doba upotrebljavala je hipnozu koja sužava i fokusira svest. Hipnotička regresoterapija razvijala se u akademskim krugovima i danas je to najzastupljeniji oblik regresne terapije.
Pedesetih godina prošlog veka počinju eksperimenti sa nehipnotičkim metodama, koje koriste asocijativnu sposobnost uma da evocira prošlost. To je metod koji je praktikovao Andrej Dragomirecki, pionir nehipnotičke regresije zahvaljujući kome je ovaj metod zaživeo na području Čehoslovačke. Češka i Slovačka danas se smatrtaju baštinom nehipnotičke regresne terapije, a ujedno i zemljama sa najvećim brojem regresoterapeuta po broju stanovnika.
Šezdesetih i sedamdesetih godina, terapijska iskustva klijenata da zađu u prošlost koja doseže dalje od njihovog aktuelnog života objašnjavana su teorijom predaka: – Nije to sećanje na neki prošli život koji smo živeli, nego nasleđe predaka. Iz tih iskustava nastala je kineziologija (koja pokazuje da je istorija naše bolesti često starija od nas samih, da prati liniju predaka).
Vrste regresne terapije i šta sve razrešava ovaj metod
Zavisno od vste problema kojim se bavi, regresna terapija razvijala je dodatne tehnike i različite metode rada. Pokazala se efikasnom u rešavanju psihosomatskih problema, menjanju psiholoških obrazaca i unapređenju odnosa koje sklapamo, kako sa ljudima, tako i prema pojavama i stvarima…
Terapija preživljavanja
Od pedesetih godina razvija se psihosomatski pristup regresnoj terapiji. U terapijskom procesu traži se uzrok telesnog bola i bolesti, a fokus je na ljudskom telu. Regresnoj terapiji mahom su se okretali klijenti za čija oboljenja zvanična medicina nije imala objašnjenje. U posleratnim periodima, mnogi ratni veterani živeli su sa amputacijom, tvrdeći da osećaju boil ili bolest upravo u odstranjenim ekstremitetima. To su situacije u kojima je prirodno tragati za nemedicinskim rešenjima. Regresna terapija tog doba nazvana je terapijom preživljavanja, jer je fokus terapije bio na otklanjanju bola, dakle, onog elementa koji ugrožava preživljavanje. Intenzivan bol može toliko da nam suzi svest, da to prouzrokuje besvesno stanje – stanje koje je blisko samoj smrti.
Terapija obrazaca
Ovaj vid terapije nastaje kao odgovor na nove potrebe klijenata koji primećuju kako im se određene životne situacije neobjašnjivo ponavljaju. Zašto iznova upoznajem iste ili slične ljude? Zašto se ponovo nalazim u sličnim okolnostima? Zašto jedan isti problem opet izranja na površinu? Uočivši određene životne obrasce, klijenti su tražili odgovore i tražili su izlaz iz tih ponavljajućih situacija. Kako za klijente, bio je to izazov i za terapeute, jer je rešavanje obrazaca zahtevalo uvođenje dodatnih terapijskih tehnika. To su okolnosti u kojima Patrik Balint razvija prenatalnu terapiju i terapiju detinjstva. Otkrio je da je u prenatalnom periodu zgusnut ceo naš život. Ako osvestimo to vreme, možemo razumeti i prekinuti ponavljanja unutar svog života. Slično je sa modelima ponašanja koje usvajamo u detinjstvu. Sve ono što su nam roditelji ostavili, ili ono za šta su nas uskratili, ili nešto što kao dete nismo razumeli – ponavlja se u našem životu kao obrazac. Recimo da smo u detinjstvu prinuđeni da prerano odrastemo – usamljeni smo, roditelji nisu u dobrim odnosima, ne brinu o nama, ili, pak, preterano brinu i opterećuju nas raznim aktivnostima i zahtevima – gotovo je izvesno da ćemo se u zrelom dobu ponašati kao dete. Biće nam teško da postanemo autentični, sve dok ne osvestimo uzrok toga.
Terapija odnosa
Odnosi koje uspostavljamo obično nas primoravaju da spoznamo sami sebe. Najviše nas pritiskaju odnosi koji su nam najvažniji, a to su najčešće partnerski odnosi. Regresna terapija u stanju je da sagleda istoriju jednog odnosa od trenutka njegovog sklapanja, kroz sve razvojne situacije, iz čega je onda lako detektovati aktuelni problem, razumeti ga na dubljem nivou i isto tako otpustiti. Jedan od čestih uzroka nefunkcionalnih odnosa koji se pojavljuje u terapijskom radu sa klijentima je gubitak partnera u prošlosti. Rezultat tog iskustva ogleda se u načinu na koji sklapamo nove odnose: strahujemo od bliskosti, da ne bismo opet proživljavali gubitak. Paradoksalno, to i biva uzrok novog gubitka! Ako dođemo do uvida kroz regresnu terapiju, otpustićemo taj strah, tako da se možemo posvetiti odnosu, a ne gubitku.
U razgovoru sa Patrikom Balintom za Portal o invalidnosti donosimo deo iskustva iz njegove bogate terapijske prakse. Bavimo se temama nasleđenih (ženskih) trauma, roditeljstva, muško-ženskih odnosa i mogućih uzroka partnerskog nasilja. Tragamo za poreklom depresije i uzrocima autizma, kako bismo bolje razumeli njihove epidemološke razmere. Da li je naš odnos prema prošlosti odraz jedne svevladajuće demencije? Evidentno je da tražimo utočište u zaboravu. Šta regresna terapija može da pruži osobama sa mentalnim invaliditetom? Nismo li svi traumatizovani činom rađanja, u vreme kada se trudnoća tretira kao bolest? Porođaj blokira deo našeg pamćenja; ali ništa od toga ne mora da bude tako. Razmotrili smo teme invaliditeta, ženstvenost i majčinstvo iz ugla regresne terapije i sa stanovišta jednog nemedicinskog modela za negu majke i deteta. Možete li da zamislite kako bi izgledao svet u kome bismo svi pamtili ličnu istoriju, svoje prenatalne dane i dane pre njih? – To zvuči pomalo opterećujuće! – Tada više ne bismo preživljavali problematičnu prošlost – objašnjava Patrik Balint – nego bi nam se razotkrila sopstvena sadašnjost! Sadašnjost – sve što imamo, a ujedno nam tako olako promiče… Da, regresna terapija je terapija sadašnjosti.
Navedite nam pet najvažnijih stvari koje treba da znamo o Vama?
Bavim se regresoterapijom. Toj praksi pristupam sa stanovišta da je sve međusobno povezano, tako da se spoznaja i rešenja problema često kriju u najjednostavnijim stvarima iz naše neposredne blizine. Otac sam dvoje dece. Živim u Slovačkoj, ali osećam se dobro na celoj planeti. Da se ponovo vratim na posao – pored toga što sam terapeut, ja sam i učitelj, podučavam druge regresoterapiji.
Govorili ste o tome da noviju istoriju regresnih terapija možemo naći u posleratnim periodima kada američki terapeuti koriste hipnoterapiju uz elemente regresije, kao sredstvo isceljivanja traume. Kako regresna terapija može koristiti ženama u procesu oslobađanja od trauma nasilja (fizičkog, psihološkog, seksualnog)?
Prvobitno se regresoterapija bavila pretežno traumama, jer tu pokazuje najbolje efekte. Snaga ove terapije jeste u sposobnosti vraćanja u samu traumu, u sam njen nastanak. Traumu razrešavamo na samom izvorištu. Bez obzira na to da li je trauma u naš život došla spolja, kao posledica pretrpljenog nasilja, ili smo je sami prouzrokovali nekim nesrećnim slučajem (kao što je pad ili saobraćajna nezgoda), u oba slučaja to možemo obraditi u regresnoj terapiji. Jednostavan odgovor je da regresna terapija radi sa svim vidovima trauma i da je učinkovita. Sigurno, kada govorimo o silovanju i nasilju u globalu, možemo reći da je to jedna od najsnažnijih trauma. Nasilje se može definisati kao spoj poniženja i gubitka kontrole. Kada doživimo poniženje, a uz to je neko nad nama izgubio kontrolu ili smo mi sami izgubili kontrolu, to je spoj elemenata iz koga nastaje izrazito snažna trauma. Teme poniženja i gubitka kontrole jesu teme koje posebno pogađaju žene. Žene su osetljivije na te dve teme i više su izložene nasilju nego muškarci. Elementi poniženja i gubitka kontrole takođe čine specifičnim i sam terapijski rad na traumi koja je prouzrokovana nasiljem. Ratna trauma razlikuje se od traume nasilja, pa je i sam terapijski pristup drugačiji. U praksi se pokazalo da se ratna trauma rešava lakše, nego trauma nasilja. Bez obzira na vrstu nasilja – bilo da je to vika, pretnja ili seksualni napad – nasilje nije nešto što se odigrava samo na nivou tela i psihe, nego prodire mnogo dalje, dotiče sam duh. Zato su to snažne i duboke traume, koje se kroz regresnu terapiju mogu otpustiti tamo gde su nastale.
Uopšte, iz ugla regresivne terapije, zašto je toliko nasilja upravo u partnerskim zajednicama i porodicama, koje bi trebalo da se sklapaju na temeljima ljubavi i poštovanja?
Kada imamo telefon koji ne radi onako kako očekujemo, često smo u iskušenju da ga tresnemo o zemlju. Ne samo da tako postupamo sa stvarima koje ne razumemo, nego se na sličan način postavljamo i prema ljudima koje ne razumemo. Čak nam se čini da će tako stvari početi da funkcionišu, a zapravo ih uništavamo. Višestruki su uzroci toga. Možemo otići u daleku prošlost i sagledati njen uticaj na muško-ženske odnose. Muškarci i žene u davnoj prošlosti živeli su razdvojenim životima: muškarci su lovili ili ratovali, dok su žene brinule o deci i domaćinstvu. Bliskost između muškarca i žene nama tradiciju. Danas su muškarci i žene bliski, žive zajedničkim životima i provode mnogo vremena jedni uz druge, zbog čega se pojavljuju problemi kojih ranije nije bilo. Nije ih bilo, jer muškarci i žene naprosto nisu bili zajedno! Muškarci žele od žena da im se one posvećuju onako kako to muškarci čine međusobno, a žene žele od muškaraca da im se posvećuju onako kako to žene čine međusobno, na ženski način. Kada sagledamo blisku prošlost i sadašnjost, nije teško uočiti da je muškarac vođa. U prošlosti je to imalo smisla, kada smo kao civilizacija prevazilazili životne nedaće i kada nam je opstanak bio ugrožen usled nedostatka hrane ili nepovoljnih klimatskih uslova. Sada taj muški princip, koji ima potrebu da spasava, gubi smisao. Otvara se prostor za ženski princip. Muški princip još uvek ne želi da prepusti svoju vladavinu, a ženski princip nastoji da preuzme tu vlast silom – što je, paradoksalno, muški način. Sagledavši samo taj segment prošlosti, uviđamo koliko je napetosti unutar odnosa između muškaraca i žena. Isto pitanje može se sagledati iz ugla vaspitavanja dece, od koje tako mnogo očekujemo. Deca nasleđuju svu napetost našeg odnosa zajedno sa paketom naših očekivanja. Sve će se to ispoljiti u odnosima koje sami budu zasnivali. Ne učimo ih da probleme rešavaju na miran način, nego kroz borbu, jer nekada su stvari tako funkcionisale: ko pobedi u borbi, osvaja pravo odlučivanja. Partnerski odnosi ne funkcionišu tako, to su odnosi koji treba da budu zasnovani na ravnopravnosti. Čim jedan od partnera pobedi, ceo odnos je na gubitku. Princip pobede ne možemo upotrebiti u odnosima. Pošto je taj princip tako često upotrebljavan u prošlosti, on i dalje opstaje kao obrazac ponašanja i parovi ga primenjuju, jer ne znaju za drugačiji način rešavanja partnerskih problema.
Kako biste objasnili epidemiju depresije u savremenom svetu? Znamo li šta je i koliko daleko u prošlost doseže njen koren?
Depresija je smrt duše, a duša umire kada ne zna kako da nastavi dalje. U današnjem svetu, mnoštvo je otvorenih vrata, mnogo je puteva kojima možemo da koračamo, izobilje mogućnosti i izbora. S druge strane, iz prošlosti nosimo mnoštvo trauma koje nas drže na jednom mestu. Depresija je proizvod te dinamike: izobilja mogućnosti (savremenog sveta) i nedostatka snage (koju trošimo na traume iz prošlosti).
Da li ste imali iskustva u radu sa osobama iz spektra autizma?
Autizam jeste spektar, a po nekoj klasičnoj definiciji, osoba sa autizmom živi u jednom drugačijem, svom specifičnom svetu. Možemo reći da je u današnjem svetu mnogo ljudi u tom autističnom stanju, upravo zbog izobilja mogućnosti koje nam se danas pružaju. Mnogo je ljudi koji se trude da iskoriste te mogućnosti i da budu jedinstveni u svetu. Ali, ovaj svet počiva na sistemu koji teži da nas ujednači i da sravni razlike. Za sistem je to najjednostavnije, ali naša psiha i naša duša žele da budemo jedinstveni! Kao i depresija, autizam je takođe u porastu. U ovom slučaju, osoba ne zna kako da se vrati iz svog sveta u ovaj svet. Regresoterapijski rad sa osobama sa autizmom usmeren je ka tome da klijent shvati gde se nalazi. Najčešće radimo sa okruženjem, prvenstveno sa roditeljma, da bi kroz terapijski proces shvatili kako da stvore uslove koji će detetu s autizmom olakšati povratak i bivanje u ovom svetu ili, pak, pronašli odgovarajući način komunikacije sa detetovim svetom.
Možete li ovo da ilustrujete nekim konkretnim primerom iz prakse?
Sećam se jedne klijentkinje, bila je to majka deteta sa autizmom koja se trudila da njen sin bude kao sav normalan svet. On je živeo u svom svetu. Cela terapija odvijala se ka njenom uvidu da treba da se poveže sa svojim detetom, umesto da ga vraća u svoj svet normalnosti. Shvatila je da, kad god pokušava da ga vrati, njegovo se stanje zapravo pogoršava. Počela je da radi na tome kako da s njim uspostavi komunikaciju i kako da shvati njegov svet. Čim je majka napravila takav zaokret, stanje deteta rapidno se poboljšalo.
Došli smo do nekih srodnih tačaka između depresije i autizma. Depresija je stanje u kome ne znamo kako dalje, a iz autizma ne znamo kako nazad. U oba slučaja, nema čvrstog uporišta u sadašnjosti i oba ova stanja su u primetnom porastu. Da li je uzrok tome zajednički? S tim da depresija više pogađa žene, a autizam je sve zastupljeniji među decom muškog pola.
Možemo govoriti o zajedničkom uzroku. Nalazimo se na raskršću vremena: između starog, minulog veka i novog, nadolazećeg doba – što je zajednički imenitelj poteškoća. Razlika je u tome što je depresija u jačoj sprezi sa traumama, dok je autizam povezan sa principom same promene na tom raskršću svetova. Depresija je zastupljenija među ženama, jer je žensko iskustvo iz starog sveta opterećeno traumama, a u novom svetu žene još uvek nisu pronašle svoje mesto u društvu, osim rađanja i brige o porodici. Sve je više dece s autizmom, jer ona nose poruku nadolazeće društvene promene i novog vremena. Uopšte, deca su vesnici i nosioci promene, a svet se kreće od uniformnosti ka jedinstvenosti. Taj put do jedinstvenosti svakako nije lak i ima svoje izazove.
Činjenica je da većina nas slabo pamti istoriju i da se ne sećamo ili u potpunosti negiramo svoje prošle živote. Da li je to svojevrsni vid globalne demencije?
Mogli bismo to tako nazvati. Iako postoje delovi planete gde ljudi nemaju problem da se sećaju svoje prošlosti, to su ipak male izolovane oblasti. Kada sagledamo način na koji vaspitavamo decu, vidimo vaspitanje koje je usmereno ka budućnosti, iz čega proizilazi da nas prošlost naročito i ne zanima. Kada bismo kod dece razvijali tu sposobnost, kada ne bismo blokirali sećanja koja se pojavljuju, moguće je da više ne bismo zaboravljali prošlost na nivou celokupne kulture. Uz sve ovo, porođaj je jedna velika trauma koja kao da onemogućuje da vidimo sve ono što se dogodilo pre. Kada bismo stvorili uslove u kojima porođaj nije toliko traumatičan, verovatno bismo mogli sagledati svu našu prošlost na potpuno prirodan način.
Kako bi se to odrazilo na naše živote? Da li bi nas ta sećanja opteretila?
Što smo svesniji prošlosti, imamo manje problema u sadašnjosti. Što bolje poznajemo svoju prošlost, time smo bolje pripremljeni za budućnost. Dok god zaboravljamo prošlost, primorani smo da je ponavljamo.
Kako regresivna terapija objašnjava Alchajmerovu bolest?
Zaboravljanje je najsnažniji simptom te bolesti. Problem je ujedno i neurološke prirode, a znamo da nervni sistem ima suštinsku važnost za mnogobrojne funkcije našeg organizma. To je naš najhranjeniji deo. Sa psihosomatskog stanovišta, rekli bismo da je neko ko ima Alchajmera napustio ono što je najvažnije u njegovom životu, da je nastala rezignacija na život sam. To se događa kada neko odjednom shvati da nije živeo život koji je trebalo da živi. Pošto ne zna kako da preusmeri i promeni ceo svoj život, radije će početi da ga zaboravlja. Napad će usmeriti upravo na ono što bi trebalo najviše da čuva – a to je nervni sistem. Veoma je mnogu ljudi koji odustaju od sopstvenog života ili žive nekim nametnutim životima, zbog čega je danas daleko više osoba sa Alchajmerom nego pre. Danas je toliko privlačnih stvari kao što su dobra zarada, luksuzna kuća ili prestižan automobil, a ujedno smo pod pritiskom tako mnogo očekivanja – svojih ili tuđih – koja ispunjavamo, da bismo odjednom shvatili kako zapravo nismo živeli svoj život. Ponekad je jednostavnije samo zaboraviti na to!
Ko se onda upućuje na terapiju: osoba koja je već zaboravila na svoj život ili neko iz njenog najbližeg okruženja?
To zavisi od stadijuma Alchajmera. Regresivna terapija je terapija rečju, tako da se sprovodi samo sa osobama koje razumeju reči i mogu verbalno da se izraze. U prvim stadijumima Alchajmera je to moguće, dok se u kasnijim stadijumima radi sa okruženjem. Ako u tom prvom stadijumu dopremo do onoga što klijent želi da zaboravi, onda smo na domak rešenja. Takođe je važno da li je klijent u stanju da sagleda svoj život iz drugog ugla. To su elementi od kojih zavisi koliko će regresna terapija biti uspešna i da li će usporiti napredak Alchjamera.
Da li je regresivna terapija efikasna kod opsesivno kompulsivnih poremećaja?
Regresivna terapija ne radi sa dijagnozama, nego sa ljudima, zbog čega i jeste efikasna. Naravno, u radu sam se susretao i sa temom opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Praksa je i ovde pokazala da, ako uspemo da otkrijemo uzrok, u ovom slučaju: zašto je nekome potrebno da ponavlja određenu radnju, problem je rešen. Kod opsesivno-kompulsivnog poremećaja osoba ne zna zašto nešto ponavlja. Kroz to ponavljanje, osoba se vraća onome što nije spoznala, nečemu čega nije svesna i nečemu što je brine. Oslobađa se te zabrinutosti ponavljanjem neke potpuno nevezane radnje. Kada dopremo do tog nesvesnog sadržaja i kada otkrijemo pravi uzrok ponavljajuće radnje, otklanja se potreba za tim opsesivnim ponavljanjem i poremećaj nestaje.
Neki primer iz prakse?
Imao sam klijenta koji je, svaki put kada bi izlazio iz kuće, nekoliko puta proveravao da li je negde u kući puštena voda. Tokom terapije vratio se u detinjstvo i uvideo koliko je njegova majka bila uplašena svaki put kada bi otac trebalo da se vrati kući. Nikada nije znala u kakvom će stanju doći, jer je bio alkoholičar. Očekivala ga je u neizvesnosti i sa strepnjom da će možda morati da beži iz kuće. Moj klijent je nedostatak majčine kontrole nad očevim pijanstvom nadomestio tako što je kontrolisao vrata i vodu u kući.To mu je pomagalo da se opusti. Čim je uvideo da je to majčin strah, a potom je kroz terapiju obradio i sopstveni strah iz detinjstva, više nije bilo potrebe da proverava vrata i vodu. On se, naravno, sećao svog detinjstva, ali nije povezivao te traumatične elemente sa opsesivno-kompulsivnim ponašanjem. Tokom terapije osvestio je te veze, a samim tim je mogao i da ih otpusti.
Razvili ste prenatalnu regresivnu terapju. Možete li nam kroz nekoliko primera objasniti kako prenatalni period utiče na budućnost deteta?
Razmotrimo kako se dete razvija u utrobi. Znamo da u osmoj nedelji počinje da se stvara pankreas. Ako posmatramo deset trudnih žena, uočićemo da njih osam u tom periodu rešava neko pitanje koje se tiče ljubavi. Neke od njih će se posvađati sa mužem. Druge će se pitati da li su voljene u svojim brakovima. Neke će razmišljati o značenju ljubavi uopšte. To je iskustvo iz moje prakse: kao da pankreas želi da spozna ljubav! Ljudi koji imaju zdravstveni problem sa pankreasom gotovo sigurno će uzrok tome pronaći u osmoj nedelji prenatalnog perioda. Dakle, na formiranje pankreasa kod deteta uticalo je nešto što se odigralo između oca i majke. U dvadeset četvrtoj nedelji kod bebe se razvijaju znojne žlezde. U tom periodu, osam od dest trudnica počne intenzivno da se znoji. Na taj način one pokazuju bebi kako da stvori znojne žlezde. Važno je da se majka znoji s ljubavlju u tom periodu, kako bi se znojne žlezde kod deteta dobro formirale. U suprotnom, nastaće problemi sa znojnim žlezdama, najčešće u detetovoj sedmoj ili petnaestoj godini, ili kasnije tokom života. Mnoštvo je događaja unutar prenatalnog perioda i taj razvoj može da bude buran. Sve ono što majka preživljava, otac takođe, a potom i okolina u kojoj se porodica nalazi – zapisuje se u razvoj bebe i manifestovaće se kroz njen život. Svi ti uticaji su prisutni, s tom razlikom da neki imaju veći, a neki manji domet. Tokom tih devet meseci formira se i detetova ličnost, pod uticajem svih informacija koje ono prima i preživljava.
Autor ste sistema za negu majke i deteta tokom trudnoće, koji pruža sveobuhvatnu pripremu za porođaj i roditeljstvo. Recite nam nešto više o tome i da li biste izdvojili neku preporuku za buduće majke sa invaliditetom?
U globalu možemo reći da smo već pripremani na sve što nas čeka – iz čega proizilazi taj pretporođajni program. Kada žena zna da će roditi dete, nema sumnje da će ga roditi i da je na to pripremana mnogo ranije. Svaka menstruacija je mali porođaj. Kada žena rađa prvo dete, do tada je već imala približno stotinjak malih porođaja. Svi hormoni koji na nju deluju tokom mensturacije, prisutni su tokom porođaja, samo u većoj meri. Žena je time već pripremana za porođaj. Tokom trudnoće, sve što preživljavaju majka i porodica, takođe priprema tu majku na porođaj. Usmeravanje pažnje na ono što majka preživljava poboljšava njeno iskustvo trudnoće i priprema je na rođenje deteta. Kada je reč o majci sa invaliditetom, opet je važno šta ona preživljava. Ako ona sama doživljava invaliditet kao teškoću, dete će osetiti tu težinu unutar nje. Ako, pak, ona ispoljava svoja osećanja i govori o njima, dete ima sopstveni prostor u stomaku i invaliditet majke nije deo detetovog doživljajnog iskustva. Ako je majka u stanju da ispoljava sopstvena osećanja i ono što proživljava, ne vidim razliku između majke sa i bez invaliditeta. Kada invaliditet utiče na fizičku dimenziju da se iznese sam čin porođaja, to više nije pitanje psihe deteta, nego stvaranja uslova za lakši porođaj.
To znači da porođaj ne mora da bude traumatičan?
Ne mora. Nekada sam mislio da je porođaj sam po sebi traumatičan, jer sam se kroz praksu susretao sa samim porođajnim traumama. Kasnije sam kroz terapije ipak naišao na porođajna iskustva koja nisu bila traumatična i uvideo da trauma ne dolazi iz same prirode porođaja. Kada je majka stvarno pripremljena i opuštena, a ujedno nema nikakvih vanjskih intervencija tokom rađanja, tada je porođaj bezbolan – kako za dete, tako i za majku.
Često se suočavamo sa stereotipom da je invalidnost kazna ili svojevrsna naplata za (ne)dela iz prošlih života. Šta biste rekli na tu temu?
Da, susrećem se sa ovakvim shvatanjem, međutim, u praksi mi se to nikada nije potvrdilo. Uopšte, takva uzročno-posledična veza nije pravilo u regresivnoj terapiji. Neki ljudi trpe zbog nečega iz prošlosti, neki ne – bez obzira na invaliditet. Sećam se jednog klijenta koji mi je posle terapije rekao: – To je iskustvo koje mi treba. Potrebno mi je da shvatim šta znači živeti život osobe sa invaliditetom. Invalidnost nije dolazila iz prošlosti, nego kao potreba aktuelnog života i sticanja iskustva. Bilo je klijenata koji nisu prevazišli određene poteškoće iz prošlosti, pa se invaliditet javio kao rezultat toga – ne zato što je urađeno nešto loše, nego zato što je nešto ostalo nerazrešeno. Ali ni to nije opšte mesto.
Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati? U kontekstima invaliditeta i ženstvenosti, majčinstva, ženske istorije…?
Žena sa invaliditetom dvostruko je diskriminisana – kao žena, ona već nosi traumu potlačenosti u svojoj istoriji, a invaliditet je dodatni element diskriminacije. Muškarac sa invaliditetom nema tu traumu iz prošlosti. Kada smo potlačeni, zatvaramo se; kada smo dvostruko potlačeni, u nama se javlja težnja za otvaranjem. Primećujem u svojoj praksi takvu tendenciju kod žena sa invaliditetom. Taj položaj dvostruke diskriminacije kao da traži drugačije odgovore, drugačija rešenja i traži otvaranje. Ali rešenja nikada ne dolaze izvan.
Imao sam jednu klijentkinju koja je otežano govorila i otežano se kretala. Nailazila je na nepovoljne reakcije okruženja kad god bi pokušala da se iskaže. Ona u sopstvenom ponašanju nije videla ništa neobično, a okolina joj je neprestano govorila kako je nju teško i gledati i slušati. Ljudi su je lako napuštali i izbegavali su njeno prisustvo. Bila je ljuta zbog takvog socijalnog života. Kada je došla na regresivnu terapiju, uvidela je kako je u detinjstvu stalno morala da se bori za pažnju, jer dete sa invaliditetom okolina drugačije tretira. Ili postoji sažaljenje, koje kod deteta stvara osećaj da mora da se dokazuje i da radi više, ili u samoj okolini vlada osećaj da za to dete mora da se čini više. U oba slučaja, menjaju se vrednosti socijalnog statusa. Kada je moja klijentkinja to uvidela, mogla je da otpusti taj obrazac iz prošlosti. Čim je prestala da se bori za njihovu pažnju, ljudi su došli u njen život.
Prva škola regresne terapije koju će Patrik Balint voditi u Srbiji zakazana je za kraj septembra 2016. godine. Prvi blok od osam susreta trajaće od 29. septembra do 2. oktobra. Za više informacije posetite Fejsbuk grupu Regresoterapija u Srbiji. Kontakt osoba za prijave i dodatna pitanja: [email protected]
Komunikaciju prevodila: Ana Bažova Grnja, psihološkinja i regresoterapeutkinja
