Kakva je sad to profesija? Savetodavna ili brakorazvodna?  SOS – kao sačuvaj me bože, kome to treba? Psihološka podrška – to bi već mogla da bude humana stvar! Nasilje se uvek nekoj drugoj desi! Ili svakoj drugoj, pa ponekad dođe red i na mene? Čak i ako žive sa njima, žene ne žele da rađaju nasilnike! Da li je nasilje psihijatrijski dosije? Ne, nasilje je izbor. Kako da raskrinkamo sve te situacije? Ako mi ne veruju oni koji bi trebalo najbolje da me poznaju, zašto da pozovem tamo neku virtualnu neznanku? Ona je plaćena da mi veruje? Solidarnost – šta ti je to, sestro?

Na sve dileme odgovara Ivana Nikolić, koordinatorka SOS službe i ekspertkinja za rodno zasnovano nasilje. Ovo je njen razvojni put: od studentkinje pedagogije, do žene koja će da promeni zakon.

PROFIL SAGOVORNICE: Ivana Nikolić

Profesija naspram zanimanja:  diplomirana pedagoškinja (sa master zvanjem na tо-do listi), u stvarnom svetu: koordinatorka sos službe u Organizaciji …IZ KRUGA – VOJVODINA

Hobiji, interesovanja, opsesivne radnje: •pravljenje spiskova za sve (od onih za kupovinu na pijaci, preko svakodnevne to-do liste, do spiska stvari za spakovati pred put); •domaći filmovi kao razbibriga – citiram sve i jedan, a uvek se pokaže neka prigodna prilika; •proveravanje svega pre nego što napustim prostoriju: utičnice, prekidači, električni uređaji, brave (naravno da se ponekad vratim, jer nisam sve triput proverila); •muzika i pevušenje za svoj groš (zavisno od raspoloženja: rock, chill out, radio)

A pres-kliping crne hronike uz jutarnju kafu u kancelariji?

Da, to je moj svakodnevni ritual, prvo što uradim kad dođem na posao! Kada sam se prijavila da dobijam taj pres-kliping na mejl, zapitala sam se: – Šta ću sad još i s tim? Zašto da sebe bombardujem takvim vestima od ranog jutra? A onda je postalo sve interesantnije za praćenje, jer su ti medijski naslovi neverovatni! Još uvek tapkamo u mestu, iako su novinari navodno obučavani kako da izveštavaju o nasilju. Svakog jutra sam fascinirana izborom najneutralnijih reči: monstruozno, stravično, horor, užas! Pratim kontekst izveštavanja o nasilju i poruka koja stoji u pozadini uvek upućuje na odgovornost same žene, jer ona je već imala određenu reputaciju: bila je udavana ili razvedena, ima vanbračnu decu ili se upuštala u druge podjednako sumnjive radnje… Sredina uvek opravdava nasilnika. Pratim slične televizijske sadržaje – Dosije, svojevremeno Rikošet – i poruka je mahom ista: Inače dobar čovek, pravi domaćin! Šta li mu se desilo? Sećam se, recimo, emisije Pozovite 92 – u to vreme sam slabo šta razumela. Sada sa profesionalne strane pratim takve sadržaje, automatski analizirajući kontekst. Na hiljade aspekata je tu prisutno, zapravo ta presečna tačka između profesije sos konsultantkinje i crne hronike jednog društva nije loše polazište za jedan ozbiljan istraživački rad.

Koja profesija je najzastupljenija u tvojoj (široj) porodici?

Svi se bave različitim stvarima. Definitivno preovladavaju prirodne nauke, tehnički fakulteti i ekonomija. Kad bolje razmislim, ja sam jedina koja je završila na društveno-humanističkim naukama. Nikada nisam volela brojke.

Šta smatraš za svoju najveću slabost?

Uh… to što uvek mislim da mogu i da treba baš sve konce da držim u rukama. Pogrešna procena same sebe. Prevelika ambicija za preuzimanjem tuđih problema. Potreba za kontrolom. Na prvi pogled, to može izgledati kao snaga, a zapravo je slabost. Često mislim kako mogu sve da imam pod kontrolom, a kada mi nešto izmakne – što je neminovno – to me sravni. Takođe mi je teško da razgraničim sebe od drugih, meni bliskih ljudi, doživljavam nas kao jedinstvenu celinu. Njihove poteškoće nisu tuđe, nego moje. To je slabost.

Da li razgraničavaš poslovni od privatnog života?

Sve više, da. Mada još uvek nisam došla u onaj stadijum da jednostavno, kada zatvorim vrata kancelarije, više ne razmišljam o ženi koja me pozvala tog dana. Razmišljam, prođe mi sto puta kroz glavu – što mislim da je ljudski. Ne verujem da bilo ko u sličnom poslu može sebi da kaže: – Osam sati sam bila profesionalna, a sada sve zaboravljam do sutra ujutro. Ali kada se setim sebe od pre pet godina, naravno da sada bolje balansiram. Na početku nisam znala šta ću sa svim tim pričama koje čujem. Za pet godina  radnog iskustva, naučila sam da ne mogu rešavati tuđe probleme, kao što ne mogu – niti treba – da živim tuđe živote. SOS linija nije čarobni štapić za korisnice. Treba sebe da čuvamo, kako od tuđih očekivanja, tako i od lične ambicije. Za nas same neophodno je da se filtriramo, zato su dobri naši međusobni sastanci, takozvani relaks seminari i antistres programi. Pored toga što se tu ispraznimo, uvek je dobro da zajedno radimo na novim nedoumicama i pitanjima. To je realna potreba, a prilično se podcenjuje kod nas.

Stalno pokušavam da te vratim sa profila jedne profesije na tvoj lični profil…: Ko bi od istorijskih ličnosti predstavljao tvoju apsolutnu suprotnost? Neko s kim ne možeš da se identifikuješ, nemate ništa zajedničko, potpuni ste antipodi…?

Možemo li da odložimo ovo pitanje? Da si me pitala koga bih od znamenitih ličnosti volela da upoznam – to je lako – kao mala želela sam da zagrlim Anu Frank. A ko mi je potpuna suprotnost…? Neko ko je drvenast, ozbiljan, namrgođen, ćutljiv i povučen. Ko je takav?

Zvuči kao da si mene opisala, jedino što nisam znamenita.

Ma, daj…! [smeh]

Ako bi se snimao film o tvom životu, kome bi poverila glavnu ulogu?

Prvo mi pada na pamet Milena Dravić, jer ona uvek igra neke otkačene uloge i dešava joj se nešto neočekivano. Uzmimo za primer njen film Nije lako s muškarcima. Šta god da je moglo da pođe po zlu, pošlo je, ali ona svaki peh tako humoristično prikaže – što i ja radim, sve u maniru: Smehom strah pokrije!  Mislim da mi je to zajedničko sa Milenom Dravić.

*   *   *

Kako bi nekome iz srednjeg veka objasnila svoj posao?

To se graniči sa nemogućim – objasniti nekome iz srednjeg veka šta znači baviti se zaštitom žena!? Ne bi to niko razumeo. Pokušala bih da objasnim zašto je važno poštovati suprugu i majku svoje dece. Istakla bih da žena jeste podrška  u zajedničkom životu i pokušala bih da iz tog aspekta porodične uloge ostvarim bolji položaj. Vidiš, odmah sam pomislila da se razjašnjavam sa nekim srednjovekovnim muškarcem. U 21. veku verovatno bih pričala o ekonomskoj moći u kontekstu rodne ravnopravnosti. Srednjovekovnoj ženi objasniti njen podređeni položaj – ne bi ona razumela da to nije život kakav zaslužuje. Rekla bih joj da je podržavam, verujem joj, slušam je. Ja sam joj podrška – kakav god da je život koji ona živi.

Šta ti prvo padne na pamet kada pomisliš na vreme studija?

Nezadovoljstvo. Ne baš na samom početku, jer sam došla prilično entuzijastična i radovala sam se tom prelasku iz manje sredine, izmenjenom tempu života, svim novinama i osvajanju samostalnosti. Ali već na polovini studija shvatila sam da nemamo nikakvog dodira sa realnošću i da nemam pojma šta ću da radim kada izađem odatle. Imali smo jednog profesora koji nas je u par navrata vodio da obiđemo Dom za mlade sa smetnjama u razvoju u Veterniku, pa manastir Kovilj čiji su štićenici na odvikavanju od narkotika i Dečje selo u Kamenici. Te tri posete više su mi značile nego sve četiri godine studiranja, jer smo se konačno izmestili iz učionica u stvarnost, dobili smo neki uvid u praksu. U nekim drugim zemljama student pedagogije imaju tri dana plaćene prakse nedeljno, koja čak ulazi i u radni staž. A mi smo dobro potkovani teorijama Platona i Rusoa – koje su naročito primenljive u realnim situacijama! Izašli smo potpuno nespremni sa fakulteta – ali to nije ništa što je specifično za studije pedagogije, nego važi za većinu fakulteta kod nas. Da sada mogu da se vratim, pitanje je da li bih upisala isto. Studije pedagogije potpuno su usredsređene na rad u školskim ustanovama, a onih socijalnih pitanja koja su mene zanimala bilo je vrlo malo – možda u okviru jednog predmeta. Sve je to izgledalo vrlo pasivno: da sedim u kancelariji čekajući da neko dete nešto skrivi? Nisam sebe zamišljala na tom mestu ni u toj ulozi. Htela sam nešto dinamičnije. Praksu smo imali tek na završnoj godini i to je opet bio rad u školi,  gde sam definitivno utvrdila čime radije ne bih da se bavim u životu.

Kako si tada zamišljala svoje radne dane?

Bila sam ubeđena da neću ni naći posao! Od svih koji su izašli s fakulteta čuješ da su na birou, da volontiraju ili rade neke poslove koji nemaju veze sa strukom – što je zvučalo poražavajuće. Jedva sam čekala da završim fakultet i da postanem nezavisna, a stvarnost nije tekla u tom pravcu. Zamišljati radni dan otprilike se graničilo sa naučnom fantastikom.Spustila sam kriterijume, jedino mi je bilo važno da počnem nešto da radim, nije to morala biti struka. Dok sam tražila posao, konkurisala sam i u razne škole – iako je to bilo nešto što ne želim. Jedino je bilo izvesno da se posle završenih studija ne vraćam kući. U jednom periodu razmišljala sam da odem u inostranstvo i čak sam počela da učim  nemački. Ali, nikada to nije bio realan i konkretan plan – nije čak bilo ni na nivou želje – nego izlaz koji se traži iz nužde. Drago mi je što sam ostala ovde gde jesam!

Gde, kada i kako se dogodio tvoj prvi susret sa idejom SOS-a?

Pošto smo na studijama svi vapili za praksom, došla nam je ekipa iz Volonterskog centra Vojvodine i predočili su nam gde sve možemo da volontiramo. Popunjavali smo upitnik na kome je bio i spisak mesta za volontiranje – mahom škola i vrtića. Svi su se prijavljivali za neku školu, a ja sam zaokružila jedan neodređen natpis: nasilje i diskriminacija. Kao da mi je sinula lampica – tu ima nešto za mene! Gomila popunjenih upitnika nije delovala naročito ohrabrujuće, bilo nas je zaista mnogo u potrazi za praksom. Posle nekih nedelju-dve dana, svi su se hvalili kako su počeli da volontiraju, osim mene. Niko me ne zove! A onda – živo se toga sećam – šetala sam po kiši na Bulevaru oslobođenja kada su me pozvali iz Volonterskog centra: – Jedna organizacija, skoro je otvorena, bavi se temom nasilja i diskriminacije, javiće ti se da zakažu razgovor. Već sutradan su me pozvali iz Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA i zakazali smo sastanak. Bila sam neviđeno srećna i isto toliko dezorijentisana kada je trebalo da nađem njihovu kancelariju! Prostor je tada bio mali, unutra su Svjetlana, Marko i još jedna devojka. Kada mi je Svjetlana pružila ruku, zbunjeno sam je uhvatila pitajući se kako uopšte da se rukujem s njom. Primetila sam da Marko nekako gleda kroz mene. Potpuno nesnađena, tek onda sam shvatila da sam ušla u organizaciju ljudi sa invaliditetom. Bio je to naš prvi blizak susret. Na fakultetu nisam poznavala nikoga ko ima invaliditet; možda sam videla nekoga u kolicima u studentskom gradu i to je bilo sve. Pojam invaliditeta bio mi je potpuno dalek i stran, vezan isključivo za invalidska kolica. Tako da sam bila potpuno izgubljena: Otkud ja ovde i šta ću tu da radim? Kakve ovo veze ima sa nasiljem i diskriminacijom? Ništa mi nije bilo jasno! No, taj osećaj konfuzije nije dugo trajao, jer su ljudi koje sam upoznala bili pristupačni i srdačni. U to vreme pokrenuli su ginekološke preglede za žene s invaliditetom, pa je trebalo raditi ankete na temu: zašto žene ne odlaze na preglede duži niz godina? Počela sam da dolazim u Organizaciju jednom nedeljno i tako su krenule moje lične studije invalidnosti. Učestvovala sam na raznim sastancima, događajima i akcijama, slušala sam i učila.

Kakve si sve obuke prošla da bi postala konsultantkinja za SOS?

Prvi seminar na koji sam išla bio je u Ečkoj, organizovan od strane …IZ KRUGA – BEOGRAD i zvao se Osobe sa invaliditetom – demokratske snage. Obuka je trajala sedam dana i tu smo savladali azbuku invalidnosti: ko su osobe sa invaliditetom, vrste invaliditeta, terminologija invalidnosti. Ako je uopšte i bilo ikakve dileme, na tom seminaru sam prelomila: – Da, ovo je priča kojom želim da se bavim! Posle nekih godinu dana prošla sam instruktažu za rad na SOS telefonu za žene sa invaliditetom. To je takođe bio sedmodnevni seminar, sa prilično napornim programom koji traje od ujutro do uveče. Sve o čemu sam tamo učila bilo je interesantno i privlačno, ali sam se zaista pitala da li ću ja to moći da radim. Želim, a da li sam u stanju da to iznesem? Realna dilema! Vremenom sam sve više čitala o nasilju i prijavljivala se na dodatne obuke koje se time bave.

Ključna je bila Instruktaža  za rad na SOS telefonu namenjena ženama sa traumom muškog nasilja, u organizaciji Autonomnog ženskog centra, koja je trajala nekih šest vikenda i bila je prilično dinamična. Slušale smo o raznim vrstama nasilja, učile tehnike aktivnog slušanja, vežbale kako se vodi razgovor – svakog vikenda sve dublje sam bila u priči. Sećam se da su vežbe simulacije razgovora bile izuzetno stresne. Dve učesnice sede leđima oslonjene jedna na drugu, jedna ima tekst sa situacijom iz koje poziva SOS, a druga je u ulozi konsultantkinje. Vežbale smo sve: od same zvonjave telefona, preko prve rečenice koju izgovaramo, do aktivnog slušanja cele priče. Situacije su bile razne, jer žena može da pozove i da samo ćuti; ili da samo plače; ili da strašno brzo priča i menja tematiku. Šta da radimo u svakoj od tih situacija? Ako ćuti, treba joj dati vremena; ali ne možete ćutati u nedogled! Ako plače, treba je pustiti da se isplače i da joj zbog toga ne bude neprijatno. Ako prebrzo govori – jer konačno ima priliku da izbaci sve iz sebe – treba znati kako da je fokusiraš. Svaka od tih situacija za koje smo se pripremale bila je stresna koliko i diplomski na fakultetu! Vežbe su potpuno odgovarale stvarnosti i tako smo ih i doživljavale – kao da primamo pravi poziv. Nikada neću zaboraviti kada smo još na prvoj Krugovoj SOS instruktaži razrađivale situaciju žene koja posle trideset godina u nasilnom braku jedini izlaz vidi u samoubistvu. Jedna od koleginica uverljivo simulira takav poziv govoreći kako će da se ubije, a druga je sluša, preznojava se i samo ponavlja: – Nemojte; nemojte; nemojte… – E, devojko, ništa ti meni nisi pomogla. Idem da otvorim prozor i skačem! – kaže na kraju. Konsultantkinja je skočila sa stolice, uhvatila ovu drugu za ruku i nastavila da ponavlja: – Nemoj, nemoj! Svi smo prasnuli u smeh, shvatajući da u stvarnoj situaciji ne možeš da uskočiš u slušalicu niti da uhvatiš nekoga za ruku. Bilo je svakakvih scena: od tog skakanja i spasavanja, do potpune pogubljenosti i bespomoćnog pogleda ka predavačici: – Šta sad na ovo da odgovorim? Svima nam je to bilo novo i stresno. Bile su to ozbiljne pripreme za prvi pravi poziv. Stekla sam primenljiva znanja i zanimanje konsultantkinje na SOS telefonu.

Da li je to profesija koja zvanično postoji? U sistemu, u nomenklaturi zanimanja?

Zanimanje konsultantkinje odnosi se na osobu koja radi na SOS telefonu i pruža podršku ženama izloženim nasilju. No, stanje je prilično šaroliko, jer su svojevremeno postavljeni uslovi da to mora biti osoba koja ima određen stepen obrazovanja, unutar društvenih nauka – psihologije, pedagogije, sociologije. Ali takav standard nije odgovarao realnim potrebama, naročito u organizacijama koje pružaju podršku Romkinjama ili ženama s invaliditetom. Ako i sama konsultantkinja dolazi iz diskriminisane grupe, ona savršeno razume situaciju, možda je i sama izašla iz nasilja, a to što nema visoko obrazovanje ne umanjuje njenu sposobnost za ovaj posao. Zato je ustanovljen minimalni standard, koji stavlja akcenat na akreditovane programe i neophodan broj sati na instruktažama za sticanje zvanja konsultantkinje.

Šta je to što radi koordinatorka, a ne i konsultantkinja?

Konsultantkinja  je u direktnom kontaktu sa ženama, vodi razgovore putem telefona ili lično, dok koordinatorka ima malo više obaveza: ažuriranje baza podataka, vođenje evidencija i pisanje izveštaja za donatore, koordinacija sa pravnom podrškom, saradnja sa medijima i PR poslovi. Pored toga držim obuke na temu nasilja, učestvujem na tribinama, uličnim akcijama, protestima, kreiranju i distribuciji info materijala… Prošla sam trening za trenerice, tako da sam kvalifikovana da vodim treninge iz oblasti rodno zasnovanog nasilja i to zaista volim da radim! Već sam vodila obuke za različite grupe: za žene sa invaliditetom iz manjih lokalnih zajednica, poslodavce, za studente i srednjoškolce. Lako je pričati ovu priču unutar kruga koji poznaje tematiku rodnih odnosa, pojmove invalidnosti, vrste nasilja. A kada to treba preneti nekome ko je potpuno izvan i prvi put sluša o nasilju prema ženama – to je uvek veliki izazov!

Navedi nam neke osnovne principe rada na SOS telefonu?

Poverljivost, pre svega. U telefonskom razgovoru nema ličnog kontakta, niti se nas dve vidimo, a treba da izgradimo poverenje. Važno je da žena kroz razgovor to oseti i da zna da sve što kaže ostaje među nama. Drugi princip je poverenje: uvek verujemo ženi i nijedan deo njene priče ne dovodimo u pitanje. Sveprisutan je taj strah da joj se neće verovati, jer kao što sam već rekla na početku razgovora, žena uvek ima reputaciju – razvedena, udavana, samohrana, bez dece – a nasilni muškarci su ugledni. Mi verujemo ženi i svaka je žena jednako važna. Takođe je važno istaći da ne vrednujemo iskustva koja nam žene iznose. Bilo da je u pitanju psihološko nasilje koje traje pola godine ili fizičko nasilje koje traje tri godine – u oba slučaja reč je o nasilju i nijedno iskustvo nije lakše niti teže od drugog.  To su za mene lično ključni principi: poverljivost i verovanje bez vrednovanja. Svakako ih ima još. Uzajamno se podržavamo i osnažujemo zato što smo žene i zato što nasilje može da se desi svakoj od nas – to je princip ženske solidarnosti.

Ti principi demonstriraju se tokom svakog razgovora. Ženi se na početku kaže da je razgovor poverljiv i da ona nije u obavezi da ostavi svoje podatke. Ne mora čak ni da se predstavi ako ne želi, može da govori i pod pseudonimom. Žene mi vrlo često kažu: – Kunem se da je istina sve što sam rekla! Stalno moram da ponavljam kako nemam ni najmanju sumnju i da uopšte ne dovodim u pitanje istinitost njenog iskaza. Ima žena koje mi kažu: – U stanju sam da odem na poligraf i da dokažem da je ovo istina! Očekuju da im se neće verovati i unapred se pitaju kako će dokazati svoje iskustvo. Kada žena prvi put pozove, nikada se ne radi o nasilju koje je počelo sinoć ili jutros, nego o nečemu što traje godinama. Zašto nije pozvala pre deset ili petnaest godina? Verovatno nije ni znala za SOS. Možda je tek juče videla reklamu na televiziji ili je čula od komšinice. U isto vreme se nešto ključno desilo juče ili prekjuče. Konačno je ostala sama u kući, sela da se isplače i ispriča sve o čemu je godinama ćutala.

Da li se sećaš svog prvog razgovora?

Nikada u životu to neću zaboraviti! Postoje organizacije koje imaju samo uslugu SOS telefona i kada telefon zazvoni, konsultantkinja nema dilemu zašto zvoni. Kod nas je drugačije! Na istom broju je info centar, zakazivanje ginekoloških pregleda, pružanje besplatne pravne pomoći i SOS. Kada zazvoni telefon, ja ne znam koju će od svih tih usluga neko da traži. Sećam se da sam se veoma opušteno javila – kažem svoje  ime i ime organizacije – uopšte ne očekujući SOS, a sa druge strane čujem ženu koja plače i počinje svašta da mi govori. U momentu sam se preznojala i ruke su počele da mi se tresu, nisam znala šta ću sa sobom od tog talasa treme! Srećom, postoji neka osnovna shema razgovora, kostur sa redosledom pitanja koja treba postaviti tokom razgovora i ja sam ščepala taj papir koji sam imala odštampan negde na stolu. Uhvatila sam se za taj šablon kao za slamku! To me je smirivalo: – Ako se budem držala te forme, neću nigde pogrešiti – mislila sam. Užasno glup rezon, jer ne postoji univerzalna forma, nijedna žena nije ista, pa tako ne postoje ni dva identična poziva. Više sam se usmerila na sva ta ponuđena pitanja koja mogu da postavim, nego na ono što mi je žena zapravo govorila. U stvari, pokušavala sam da radim tri stvari odjednom: gledam u šablon, slušam tu ženu i hvatam beleške – što je bila nemoguća misija!  Trajao je taj razgovor nekih pola sata, žena se isplakala i smirila, a kada sam spustila slušalicu – meni nije bilo dobro! Sela sam i ostatak dana provela kriveći sebe: – Šta sam ja uradila toj ženi? Kako sam loše vodila razgovor... Bilo mi je toliko žao što je od svih SOS konultantkinja baš mene dobila! Očajavala sam u tom svom ubeđenju da se nikako nisam snašla i izazvala sam strašnu glavobolju koja je trajala celo veče. Nisam mogla da spavam, ni da se opustim, nisam mogla ništa osim da mislim na tu ženu! Sutradan na poslu sam molila boga da telefon ne zazvoni, jer – nisam ja dovoljno spremna. Telefon, naravno, zazvoni i – to je ta ista žena, sa potpuno drugačijom bojom glasa, smirena i staložena: – Razmišljam o Vama od juče, koliko ste mi pomogli  i koliko mi je značio taj razgovor, jer me je prvi put u životu neko istinski saslušao! Nisam mogla da verujem šta ona izgovara! Verovatno joj u tom prvom razgovoru nisam ništa veliko rekla – ali ona to nije ni tražila, jednostavno je imala potrebu da je neko čuje. Posle tog prvog razgovora bila sam daleko opuštenija i sigurnija u sebe. Odbacila sam ideju o nekim fatalnim pogreškama koje mogu da napravim. Nezaboravan mi je taj neočekivani preokret:  od krajnjeg razočarenja do ushićenosti! Sa tom svojom prvom korisnicom čula sam se u još nekoliko navrata.

To znači da SOS razgovor može, ali ne mora da rezultira nekom konkretnom promenom? Šta sve mogu da budu ciljevi jednog ili, pak, serije obavljenih razgovora?

Vremenom sam to naučila da razlikujem: da li je ženi potreban samo razgovor, da nešto podeli i da je neko sasluša, ili je razgovor samo uvod za neku konkretnu akciju. Starije žene (60+), koje su već izvele decu na put, možda imaju i unuke, žive u manjoj sredini, godinama trpe nasilje i veruju da je to strašna sramota – neće tako lako pozvati policiju i razmišljati o pokretanju razvoda. Njih kao i svaku drugu ženu možemo da saslušamo i naučimo da se zaštite u tim situacijama sa kojima žive. Kada žene predosete da će doći do nasilja – jer one već toliko dobro poznaju svoje nasilnike da mogu da predvide njihovo ponašanje – one prave sopstvene mehanizme zaštite. Recimo, žena već zna da se nasilne situacije ponavljaju svakog prvog u mesecu, jer se muž napije kad god primi platu ili penziju. Može da zna da li njemu ponovo nailazi problematičan period na poslu, pa će se istresati u kući. Ili im u posetu dolazi njegova majka, brat, prijatelj – posle čega dolazi do nasilja. To su situacije koje se ponavljaju, moguće ih je predvideti i pripremiti sigurnosni plan za ženu. Da li u kući postoji prostorija u koju bi ona mogla da se skloni? Da li uz sebe uvek ima mobilni, za slučaj urgentnog poziva? Za ženu koja je preživela pokušaje davljenja, sigurnosni plan je da više ne nosi ešarpe, velike kragne, ogrlice – ništa što bi moglo da se upotrebi protiv nje.  Razmišljamo o svemu i planiramo svaki detalj!  Dakle, cilj nam je osnaživanje koje omogućuje ženi da bude koliko-toliko spremna da se suočava sa nasilnim situacijama i da zna kako da se zaštiti. Nisu tu samo žene i u mnogobrojnim situacijama važno je da sigurnosni plan štiti i decu. Recimo, ustanovi se neki tajni signal: kada majka izgovori ili uradi to, deca znaju da treba da uđu u sobu ili da odu kod komšinice.  Isto tako žena može da ima tajni signal sa komšinicom – ako upali ili ugasi svetlo, to je znak da se nešto dešava, da treba pozvati policiju ili pokucati na vrata. Ma koliko sve ovo može da deluje banalno, to jesu mehanizmi zaštite, elementi koji ulivaju sigurnost i mogu biti spasonosni za ženu. U krajnjoj liniji, svaka žena koja je dugo u situaciji nasilja spontano izgrađuje neke svoje mehanizne zaštite jer drugačije ne bi preživela. Mi ih samo osvešćujemo i osnažujemo da se još bolje snađu u kriznim situacijama.

S druge strane, postoje žene koje vrlo jasno i nedvosmisleno pitaju: – Kako teče postupak za razvod braka? Šta treba da prikupim od dokumentacije i gde da predam zahtev? Traže konkretne informacije o pravnim procedurama i obraćanju institucijama. Takođe me često pitaju: – Kome da prijavim nasilje? Ali to su uglavnom pozivi trećih osoba: majke zovu za ćerke ili obrnuto. Često žena koja je u situaciji nasilja to negira i neće da sarađuje. To su teški razgovori, jer majka ima potrebu da bude svemoguća i da spasava, a u stvarnosti je nemoćna da promeni ćerkin život. Tada se s majkom pravi neka vrsta plana – za nju samu, koja se oseća loše kao svedok nasilja. Događa se i da neki slučajni prolaznik ili komšija pita šta da radi kao svedok nasilja.

Nema svevažećih pravila,  nema gotovih rešenja, nema davanja saveta… Mada devedeset devet posto žena očekuje upravo to – savet! One pozovu, ispričaju svoju situaciju i onda me pitaju: – Šta ja da radim? To je najčešće postavljeno pitanje! – Šta sad da radim? Onda zajedno tražimo odgovor: – Vi najbolje poznajete svoju situaciju. Hajde da vidimo šta Vam je do sada pomagalo? Šta bi dodatno moglo da bude od koristi? Da li ste razmišljali o … onda navedem nekoliko mogućnosti. Nekim ženama pomaže da se zaključaju u drugu prostoriju: – On neko vreme viče kroz vrata, pa ode iz kuće. U situaciji neke druge žene to može biti kontraproduktivno: – Jednom sam se zaključala, a on je razvalio vrata i prebio me! Zato je važno šta žena govori, ona već zna šta je za nju najbolje i odgovorna je za svoj život. Na meni je da joj ponudim spektar nekih proverenih mogućnosti, koje zajedno preispitujemo imajući na umu da je bezbednost žene uvek na prvom mestu.  Plan nikada ne sme da ugrožava njenu bezbednost. Ako je žena rešila da ode,  pravimo plan da ode na bezbedan način. Institucije nude gotova rešenja: – Nećeš da se razvedeš i nečeš u sigurnu kuću – pa šta onda hoćeš? SOS ima potpuno drugačije pristupe. Žena može da pozove pedeset pet puta u roku od pola godine; ako tek pedeset i šesti put hoće nešto konkretno da preduzme ka promeni – preduzećemo.

Koje su specifičnosti SOS-a za žene sa invaliditetom u odnosu na druge SOS službe?

Trebalo mi je jedno opširnije učenje o samom pojmu invalidnosti i vrstama invaliditeta. Ako me pozove žena koja kaže da ima multiple sklerozu, ja ne mogu da joj odgovorim: – A šta Vam je to? Druge konsultantkinje to ne moraju da znaju. Sigurnosni plan koji pravimo prilagođen je potrebama žene sa invaliditetom, zavisno od vrste invaliditeta, stepena njene samostalnosti, pristupačnosti prostora u kome živi ili ustanova u koje treba da uđe. Ukratko, treba da znam koliko žena može da bude samostalna i sa kojim se sve preprekama suočava u okruženju, da bih pružila odgovarajuću podršku za situaciju u kojoj se nalazi. Naše usluge nazivamo SOS služba, jer nekim ženama telefon ne znači ništa. U pitanju je pristupačnost same usluge: žena može doći lično, poslati SMS ili mejl. Kada pravimo informativne materijale, izrađujemo ih i u zvučnom formatu, na Brajevom pismu, sa porukom koja je dovoljno jasna ženi sa mentalnim invaliditetom.

Jedan od mojih najvećih porfesionalnih izazova bio je rad sa ženom koja ima potpuno oštećenje sluha. Prvi dogovori odvijaju se putem SMS-a, pri čemu je njihovo pismeno izražavanje potpuno drugačije od uobičajenog. Komunikacija se odvija zaobilaznim putem i znatno duže traje. Treba da napravimo formu poverljivog razgovora u kome sada učestvuje još jedna osoba – tumačica znakovnog jezika. Bilo je komunikacijskih šumova i nismo se odmah u svemu razumele, trebalo je mnogo toga opisno reći, prilagoditi terminologiju i dati dodatna objašnjenja. U zajednici gluvih svi se međusobno poznaju, pa je žena imala strah da se nešto o njoj ne pročuje: – Da li će sve što kaže zaista ostati između nas tri? Sve su to bili izazovi. Žene obično savetujem da uvek uz sebe imaju telefon, za slučaj akutnog nasilja – što ženi sa oštećenim sluhom nije ni od kakve koristi. Ako nije u situaciji da vikne i pozove pomoć – možda može da izađe, pokuca ili ustanovi neki svetlosni signal koji će komšinica prepoznati. Ne postoji šablon koji odgovara svim ženama oštećenog sluha – situacija svake žene je specifična i zahteva podrobnu analizu.  Ono što traje dva koraka, kod žene sa oštećenim sluhom traje četiri i po koraka! Podrška se odvija ne nekom potpuno drugom nivou.

Šta su najčešći okidači za poziv?

Strah za sopstveni život i za život deteta. Ako je nasilje u bilo kom vidu preusmereno na dete, to je okidač da se prekine ćutanje i da žena pozove SOS. Ako je njen život pod pretnjom ili joj partner sve češće govori ubiću te! – tada će takođe potražiti pomoć.  U poslednje vreme sve češće javljaju se majke muške dece koje kod svojih sinova prepoznaju očeve crte. To je takođe poziv iz straha: – Primećujem da se ponaša kao otac. Neću da dozvolim da i on jednog dana počne da me maltretira! Ili da maltretira svoju ženu kao njegov otac mene! Uslovno rečeno, nekako se nose sa životom u nasilnoj zajednici,  ali – da su same rodile nasilnika!? To ne mogu dozvoliti!

Interesantno je da žene po pravilu ne stavljaju sebe u središte situacije, nego veoma često zovu da bi se raspitale kako da pomognu nasilnom partneru. – Na koju terapiju da ga pošaljem? Kako da on shvati da je loše to što radi? Kada bi on samo otišao kod psihologa ili psihijatra ili… Imaju nesavladivu potrebu da ih promene i često im to i predlažu: – Zašto ne odeš da potražiš pomoć?To opet proizilazi iz predrasude da su nasilnici osobe sa ozbiljnim psihiloškim problemima ili psihijatrijski bolesnici – što zapravo nisu. Neko je samo odabrao da se ponaša na određeni način. Nasilje je izbor: možeš da ga činiš ili ne. Ženama je to teško objasniti. Naročito ako je u prvim godinama braka sve bilo dobro, dok nisu nastupile promene: rađanje deteta, gubitak posla, besparica… To su neki uočeni okidači, ali ne i uzroci nasilja. Mnoge žene ne samo da vide spas u psihoterapiji, nego se dešava da mi kažu: – A da li biste vi mogli sad njega da pozovete i da mu kažete sve to što ste rekli meni? U središtu našeg rada je žena: nju informišemo i osnažujemo, ne prevaspitavamo nasilnike.

Da li se neki elementi ponavljaju u životnim pričama žena koje traže izlaz iz nasilja?

Iskustvo svake žene je jedinstveno, ali je doživljaj nasilja šablonski. Kako žena misli da je okruženje vidi, kako razmišlja o deci, kako okrivljuje sebe, njena želja da nasilnika promeni, pronalaženje uzroka i opravdanja za nasilje (gubitak posla, slaba zarada, alkohol, traumatično detinjstvo) – to su identični elementi u iskustvu svake žene. Nasilje se uvek odvija po ustaljenom ciklusu: faza podizanja tenzije – kada žena predoseća da će se nešto desiti (atmosfera je napeta, on je nervozan); faza akutnog napada – kada se stvarno desi nasilje (šamar, udarac, guranje, davljenje); sutradan ili par dana kasnije se stanje smiruje i dolazi do faze medenog meseca – on se izvinjava, opravdava (bio je izazvan i to se više nikada neće ponoviti). Tu fazu nasilja nijedna žena ne prepoznaje kao nasilje, nego zaista veruju da je to početak promene: – On se pokajao… Čak i zaplakao. Uplatio letovanje. Poslao cveće. Obećao da će otići kod psihologa. Spremio je večeru.Nasilnici su jako kreativni u svom nasilju! Učiniće svašta da bi ženu u poziciji žrtve zadržali uz sebe. Nije lako uvideti da je to samo deo ciklusa koji će da se ponavlja. Vremenom se faze skraćuju, ciklus je sve brži i akutni napadi su sve češći.Završna faza se izgubi, jer – ako ona nije otišla posle pet ili deset godina, više nema potrebe da joj se izvinjava – ostaće još toliko! Ciklus se vremenom svede na podizanje tenzije – nasilje – nasilje – nasilje – nasilje. Zašto bi se trudio da je zadrži, kad je već ubeđen da ona neće otići. Takav je ciklus, žene se u proseku vraćaju od sedam do jedanaest puta. Koliko god puta da se to ponovi, konultantkinja je iznova tu da bude podrška toj istoj ženi, bez razlike.

Zašto žene ostaju u nasilnim vezama?

Deca vole oca. Ona će radije trpeti, nego da ostavi decu. Kuća je na njegovom imenu. Sudski postupci traju predugo. Njeni roditelji to ne bi podneli. Ona je nezaposlena ili radi za minimalac, što je nedovoljno za izdržavanje. Sramota je biti raspuštenica. Izolovana je i bez ikakve podrške. Plaši se da će neko stradati ako obelodani šta joj se dešava. On je ugledan, njoj niko ne veruje. Ona se i dalje nada da će se on promeniti i seća se njegovih dobrih strana. Hiljade i hiljade jakih razloga… Na nivou teorije možemo da ustanovimo da niko ne zaslužuje takav život. Ali ostvariti pravo na dostojanstven život bez nasilja – nije to uopšte lako! Surovo je i istinito da novac zaista igra odlučujuću ulogu i da nedostatak ekonomske moći žene drži zaključanim u krugovima nasilja. Kako da osnažim ženu koja nema šta da jede?

Da li je nasilje univerzalno žensko iskustvo?

Jeste. Definitivno jeste. Nasilje se dešava svuda. Mislim da ne postoji žena koja nije (bila) izložena nasilju, samo je pitanje da li to prepoznaje i da li to hoće da prizna. Već sama reč nasilje nosi težinu sa kakvom mnoge žene ne mogu da poistovete sopstvena iskustva. – Nasilje? Bože sačuvaj! Meni se to ne dešava! Nasilje ima razne oblike: od uznemiravanja, muškog zviždanja na ulici, slučajnog pipanja u gradskom prevozu, straha od silovanja, ljubomore u vezi… Ako žena ništa od toga ne imenuje kao nasilje, ne znači da se nasilje nije desilo.

Koliko si razgovora obavila do danas?

Preko hiljadu i tri stotine.. Ma, kad god neko traži statistički podatak… razbesnim se! Svaki je razgovor poseban i to može da razume jedino neko ko sedi u istoj ovakvoj stolici. Šta znači kada neko ko ćuti deset ili trideset godina najzad progovori i otvori se baš meni, koju nikada u životu nije videla, nema pojma kako izgledam i da sam verovatno mlađa od nje da mogu ćerka da joj budem. Kad žena skupi toliko hrabrosti, da podeli nešto najintimnije o čemu nikada ni sa kim nije progovorila, onda shvatiš kolika je tvoja odgovornost i koliko si u posebnom položaju u celom tom pocesu. Svakoj ženi to kažem:  da pre svega cenim njenu hrabrost, jer nije lako uzeti slušalicu i tamo nekome potpuno nepoznatom ispričati ono što ti je najteže, čega se stidiš pred prijateljicom ili svim silama kriješ od prve komšinice.  Kada  neka žena izađe iz nasilja i promeni svoj život, a bila sam uz nju tokom celog procesa – to je stvarno neprocenjivo. Nema brojke koja to može izmeriti! Hiljadu puta mi se desilo da mi knedla stoji u grlu dok pričam sa ženom – što nije profesionalno, ali jeste ljudski. Dešavalo mi se da me žena zagrli pred izlazak iz kancelarije i ja se raspadam u tom momentu. Moja uloga je da budem podrška, ne donosim nijednu odluku umesto nje, pa tako nisam ni odgovorna za njen dobar ishod. Mnoge žene to drugačije vide i pripisuju mi velike zasluge, a one same su prelomile i zakoračile u promenu. U svaki razgovor ulazim sa emocijom i radujem se zajedno sa tim ženama kada urade nešto dobro. Ništa od toga ne može se iskazati u brojkama! Ako su na godišnjem nivou tri žene izašle iz situacije nasilja, to zvuči kao zanemarljiv broj. Za nas koje znamo šta zapravo znači izlazak iz nasilja, koliko je to zahtevan proces i koliko nam je svaka žena važna – tri je ogroman broj.

Za žene kojima se pruža konkretna pravna pomoć ti više nisi nepoznata i virtualna na drugom kraju žice, nego se razgovori nastavljaju uživo? Mnoge od korisnica si zapravo i upoznala?

Možda se polovina poziva nastavlja razgovorima uživo. To su žene koje dođu u kancelariju da se dodatno informišu o pravnoj pomoći i spremne su da pokrenu konkretne postupke. Razgovori uživo nekako su ličniji i imaju drugačiji tok. Umesto što samo ponavljam aha da bih ženi stavila do znanja kako je slušam, uživo se to vidi iz govora tela ili pogleda. Više volim razgovore uživo, stvaraju neki posebniji i opipljiv odnos.

Samim tim što si u dodiru sa ženama koje su u situacijama nasilja, koliko si po prirodi svog posla izložena riziku? Da li se osećaš bezbednom?

Dogodilo mi se jednom da žena nije dobro procenila momenat  za poziv. Obično se dogovorimo za sledeći razgovor: – Ja sam tu od devet do četiri, a Vi pozovite…  kada to ne bude sumnjivo / niko ne prisluškuje / ostajete sami... Žena je očigledno pozvala u pogrešnom trenutku i u sred razgovora čula sam kako neko preuzima slušalicu i kaže: – Halo, gospođo, nasilnik ovde! Prestravila sam se! On je samo hteo da je demantuje, a onda joj je vratio slušalicu i izašao iz kuće. Sve se dobro završilo u tom momentu, ali smo pravile dodatni plan kada ona sme da pozove. Stvarno je to bilo strašno za čuti: – Halo, nasilnik ovde. Ali nisam nikada imala neku akutnu situaciju, da se stvarno čuje vikanje ili lomnjava, pa da treba brzo da reagujem. U tim gorućim trenucima, žena će pozvati policiju – ako će uopšte ikoga pozvati.  SOS se zove u trenucima samoće i dubljeg promišljanja cele životne situacije. U nekoliko navrata desilo mi se da budem u kancelariji sa ženom koja ima iskustvo proganjanja. –  Gde ja, tu i on! – kaže mi, osvrće se i gleda kroz prozor. Naravno da se tada i ja osvrćem.  

U poslednje vreme primila sam niz uznemirujućih poziva od istog muškarca koji se različito predstavlja i zove sa različith brojeva. Menja okvir priče, predstavlja se kao svedok ili počinilac seksualnog nasilja i provocira eksplicitnim iznošenjem detalja. Pokušala sam da ga prijavim, ali takve pozive niko ne shvata ozbiljno. Ako bude ozbiljno, moglo bi da bude prekasno! Lako je nešto proglasiti monstruoznim kada se desi – a šta smo uradili da to sprečimo? Naravno da mi zbog takvih poziva nije svejedno! To može biti bilo ko, neko sa drugog kraja grada ili baš iz moje zgrade. Kako to da znam? Nije na meni da ga lociram, ali oni koji bi trebalo time da se bave – to ne rade. U krajnjem slučaju, zakon nije isti za sve. Nisam dovoljno uticajna da pokrenem reakciju sistema. Zašto bi mene iko čuvao, kao i većinu nas običnih žena? Možda taj rizik nije realan, ali to ne znači da se ja u svakom trenutku osećam bezbednom.

Koje lične osobine su poželjne da bi neko obavljao posao koji ti radiš?

Strpljenje i fokus koji te drže da ne odlutaš tokom razgovora. Sve su žene različite: neke viču, druge su tihe, plaču ili ćute, dinamične su, mogu da pričaju tri stvari odjednom – sve te razlike traže strpljenje. Sa svakom od njih treba da uhvatim talasnu dužinu, da bih primila priču i odgovorila na nju. Doza empatije je neophodna – bez toga ne bih razumela kroz šta sve sagovornica prolazi. Nemoguće je ostati miran kao panj, voditi neki hladan i distanciran razgovor i nabrajati taksativne informacije – SOS ne funkcioniše tako. Ali SOS nije ni davanje dušebrižničkih saveta! U hiljadu i jednoj situaciji, ja mislim da bih postupila drugačije nego žena sa kojom pričam, ali ja tu nisam važna. Moji lični stavovi, ubeđenja i odluke koje bih ja donela – sve to treba otkloniti, jer razgovor nije o meni. Ako prepoznam neke delove sebe u njenoj priči, važno je da to zanemarim. Čim bih počela da razmišljam o sebi, izgubila bih nju – što ne sme da se desi. Primetila sam da mi je boja glasa drugačija kada pričam telefonom – imam mirniji ton, usporenija sam, staloženija. Žena mora osetiti moju smirenost i treba da zna da sam joj potpuno posvećena, tako da ništa sa strane ne sme da me ometa. Teorijske osnove o vrstama i ciklusu nasilja svaka konsultantkinja mora da zna, a veštine vođenja razgovora i aktivnog slušanja stiču se kroz praksu. Sigurnost dolazi kroz svakodnevni rad.

Omiljeni projekat ikada?  

Imam dva. Prvi je Prepoznajmo nasilje, kada smo delili plakate po svim organizacijama i institucijama u gradu. Nema gde nisam ušla – Centar za socijalni rad, gerontološki centri, Gradska kuća, policijske stanice, organizacije osoba sa invaliditeta, domovi zdravlja – i svuda sam uspostavila kontakte. Sećam se kako šetam gradom i oduševljena sam što svuda nailazim na naše plakate – koji i dan-danas stoje na mnogim mestima. Tom akcijom razglasili smo postojanje SOS telefona za žene sa invaliditetom. Drugi projekat koji sam volela zvao se Vidljive – žene sa invaliditetom. Organizovale smo ciklus radionica u Subotici i Zrenjaninu, za žene sa različitim vrstama invaliditeta i bavile smo se širokom tematikom: od pola i roda, preko predrasuda i diskriminacije do nasilja. Temu nasilja podrobno smo obradile: koji su oblici i vrste, šta je ciklus nasilja, sistemi podrške, kako izaći. Bila sam aktivna u trenerskom delu – što inače volim da radim – izvidela sam teren u nekim drugim sredinama i upoznala sjajne žene.

Generalno volim ulične akcije, jer one su mi  svojevrsni pokazatelj javnog mnjenja.  Iz reakcija prolaznika na naše informativne brošure mogu da iščitam stavove o rodnim odnosima i nasilju. Najživahnije je bilo kada smo delili materijale na pijacama. Muškarci  koji se bune: – Šta sad te žene više hoće? Žene koje nas oberučke dočekuju i žene koje su ravnodušne. One koje kažu: – Iju, sačuvaj me bože, meni to ne treba! Neki mi priđu i kažu kako je humano to što radim. Ne volim taj izraz humano, jer stavlja žene u poziciju žrtve, a meni daje status neke humane pomagačice ili spasiteljke.To nije ono što radim! Bude i potpuno suprotnih komentara, onih koji jedva čekaju da te nagrde. Ne mogu da zaboravim jednog starijeg čoveka koji se strašno razljutio što smo delili promotivni materijal ispred biblioteke: – Bolje uđi u tu biblioteku da naučiš nešto, nego što šetaš po ulici! – rekao mi je. Od toga pravim anegdote. Najčešće postavljena pitanja su: Ko štiti muškarce? Gde je sigurna muška kuća?

Šta najmanje voliš u svom poslu?

Činjenicu da se neke stvari godinama ne menjaju. Nasilje je ukorenjeno. Poslednjih godinu-dve, možda je pomak u tome što se sve više o tome priča, svuda su akcije, kampanje, nove SOS linije. Generalno se radi na podizanju svesti, ali nasilje se i dalje smatra sastavnim delom života. – On je muško! Uvek se pronalazi opravdanje. Ne volim institucije koje su izgubile svrhu, nisu naklonjene ženama, okrivljuju one koje bi trebalo da štite. Žena najzad smogne snage da prijavi nasilje, pa onda dobije zvaničan odgovor: – Pored tebe takve, nije ni čudo…! Ili joj kažu: – Gospođo, ja nikada nisam video doteraniju žrtvu! Za mene su to strašne stvari. Kako da osnažim ženu da prijavi nasilje, kad znam na šta može da naiđe u policijskim ispostavama? Koliko god se pričalo o raznim oblicima nasilja, još uvek postoje policajci koji ozbiljnost situacije procenjuju po tragovima kose, krvi i ogrebotina. Sve drugo je zanemarljivo: – Eto, sporečkali se! A ja sam, kao u borbi sa vetrenjačama, mapirala razne oblike za koje nema dokaza. Mogu mesecima da osnažujem ženu, a da neko iz državne isntitucije ospori ceo naš rad u sekundi. Taman se nešto pokrene, onda nas vrate dva koraka unazad. Takav je to proces i taj ritam kretanja i zastoja baš iscrpljuje!

Seminar, knjiga ili živa osoba koja je ostavila najviše traga u tvom profesionalnom razvoju?

Prekretnica je sigurno bila instruktaža Autonomnog ženskog centra i svaka od predavačica bila je otkriće. Kada smo se bavile pravnim delom, učile smo od pravnica; kada smo se bavile nasiljem prema ženama iz marginalizovanih grupa, učile smo od njih; kada smo se bavile prepoznavanjem nasilja, učile smo od trenerskog para iz AŽC-a. Svaki put dobijale smo iskustvo iz prakse. Bilo je dosta toga što smo morale lično da proradimo, jer bez toga se ne može raditi ovaj posao – kako bismo inače razumele žene koje pozivaju? Prošle godine učestvovala sam na seminaru koji je organizovala Mreža Žene protiv nasilja, bila je to obuka za rad sa ženama koje su preživele seksualno nasilje. Najmanje je takvih poziva – mogu da ih nabrojim na prste jedne ruke – verovatno zato što se tu žene najmanje osnažuju za poziv, a mi same nedovoljno radimo sa tom vrstom nasilja. Seminar je bio prilično težak, ali naučila sam značajne stvari. Inače uživam na svim tim seminarima, jer spajaju lepo i korisno – volim da otputujem, da stičem nove veštine i da se družim sa koleginicama iz raznih delova zemlje.

Postoji li neka tačka preokreta na tvom dosadašnjem profesionalnom putu? Nešto što ti je u potpunosti izmenilo percepciju, protreslo neka lična uverenja, izmenilo te na bilo koji način…?

Promena je počela samim ulaskom u Organizaciju …IZ KRUGA – VOJVODINA. Ali ne bih izdvojila neku prelomnu tačku, jer se promena odvijala kao proces. Učila sam da radim na sebi i da paralelno razumem druge ljude i drugačije situacije. Izmenila sam i svoje najbliže okruženje – moja porodica i bliski prijatelji sada detektuju oblike nasilja i komentarišu to. Gotovo ništa nisam znala o pojmu invalidnosti i  bila sam stoprocentno u medicinskom modelu. U krajnjoj liniji, na fakultetu sam učila podelu mentalnih invaliditeta na kretene, idiote i debile! Sada sam u stanju da se posvađam zbog terminologije i etikecije invalidnosti! To nije nešto što sam samo usvojila, nego spontano širim tu percepciju i na ljude oko sebe. Svi iz mog najbližeg okruženja sada su uvežbani da primećuju da li je neko mesto arhitektonska barijera ili je pristupačno. Valjda pričam o tome i skeniram rampe kad god ulazim u neku zgradu – to je postalo kao uslovni refleks! Da, mnogo toga se promenilo kod mene: od pogleda na muško-ženske odnose i uloge, stavova prema osobama sa invaliditetom, uočavanja nasilja. Sigurna sam da promena nije nešto što počne i završi se, nego je trajan proces. Nema čoveka  bez predrasuda, samo je pitanje koliko neko radi na njihovom otklanjanju; to je neprekidan rad.

Na šta si najviše ponosna u svom dosadašnjem radu?

Teško pitanje za samokritičnu osobu kao što sam ja. Mogu da budem ponosna na to gde sam sada i na svoj doprinos celoj ovoj priči. Na svim seminarima i treninzima dugo sam bila najmlađa, pa je ponekad bilo teško izboriti se za sopstveno mesto. Da, ponosna sam što sam uopšte tu i što se opasno borim za promene. Ovo jeste posao za koji sam plaćena, ali je i mnogo više od toga – jer ja u ovo verujem i tu se ne radi o delimičnom zalaganju koje traje koliko i radno vreme. Ne, ja sam potpuno i uvek u tome, jer svoje lične stavove projektujem kroz posao. Kako mi je drago što se nisam zaposlila u školi!

Jednom si mi rekla da ovaj posao niko ne može raditi duže od deset godina. Ti si tačno na polovini… Šta očekuješ od sebe u narednih pet?

Ako bi trebalo da nešto promenim, ne znam šta bi to bilo. Volim direktan rad sa korisnicama SOS-a, volim da budem trenerica i da informišem o nasilju – čak i na medijskim nastupima imam sve manju tremu. Volela bih da nadograđujem svaki od tih segmenata svog rada. Ako bi trebalo nešto da ukinem, to bi bila statisktika i pisanje izveštaja! Administracija, baze podataka, brojke – to stvarno ubija, strašno je ogoljeno i bezlično, čak i obesmišljava ovaj posao. Kada u nekom izveštaju napišem da sam ove nedelje imala pet žena sa kojima sam obavila deset konsultacija – to je tako hladno i šturo. U realnom susretu: žena se otvorila, možda je plakala ili se kolebala, prorađivale smo njena emotivna stanja, zagrlile smo se. Izluđuje me kada se tako nešto svede na krutu formu i isprazan broj. Ukratko: očekujem ličnu sekretaricu koja će se baviti administracijom i statističkim sravnjivanjem. 

A kad istekne decenija? Gde bi najradije zamislila sebe?

Mogu da maštam… : da svi ovi problemi sa kojima se sada suočavamo više nisu aktuelni, više ne vodimo bitke sa vetrenjačama, smanjena je stopa nasilja… Znam da je to jedna utopistička vizija. Verovatno će biti nekog pomaka, ali svesna sam da se ništa drastično neće promeniti. Ostala bih i dalje u okviru ove priče, jer nasilje se neće iskoreniti ni za deset ni za sto godina, samo će poprimati nove oblike. Nasilje se transformiše prateći razvoj modernih tehnologija. Danas postoji elektronsko nasilje: kompromitovanje na društvenim mrežama, uhođenje putem mejlova, on-lajn pretnje, proganjanje putem vajbera i mesindžera. Dostupne smo i lako nas je locirati zahvaljujući novim tehnologijama, što ranije nije bilo moguće. Ništa od toga nije lako dokazati, a veliki broj ubistava ima istoriju proganjanja – koju niko nije uzimao za ozbiljno. Potrebe za ovom vrstom posla će uvek biti, to nije diskutabilno. Posle deset godina, možda ću se povući iz direktnog rada sa ženama i više se fokusirati na predavački rad.

Pošto svet bez nasilja nije moguć, šta je onda ostvariv cilj rada i aktivističkog zalaganja u pozadini SOS službi?

Realan cilj je poštovanje zakona i jasna poruka da država ne toleriše rodno zasnovano nasilje. Konvencija saveta Evrope usvojena je 2013. ali se ne primenjuje: nasilnici se ne iseljavaju iz kuće na četrnaest dana, proganjanje se ne smatra krivičnim delom, ne izdaju se hitne mere zaštite, niti postoje strožije kazne za nasilnike. Takva kaznena politika znak je da se na suzbijanju nasilja zapravo ne radi. Zakonska regulativa je osnova svega i to jeste realan i merljiv cilj. Takođe je realno raditi na edukaciji od najranijih dana, u okvirima zvaničnih obrazovnih sistema. Tinejdžeri stupaju u prve veze bez ikakvih znanja o odnosu moći u muško-ženskim odnosima. Devojke to iskustveno uče: da li da stupi u seksualni odnos pod pritiskom, da li je u redu što joj on kontroliše Fejsbuk, da li da toleriše ispade ljubomore, hoće li joj on zameriti zbog prekratke suknje…? Niko ih tome ne uči. Još kao vrlo mlade devojke usvajaju određenu sliku o sebi i prihvataju podređeno mesto. Ne volim frazu podizanje svesti, ali treba govoriti o odnosima moći i proglasiti nasilje apsolutno neprihvatljivim.

Ako bi trebalo da zaposliš nekoga da te zameni na tvom radnom mestu, šta bi prvo pitala tu osobu?

Tražila bih razlog. – Zašto si ovde? Zašto želiš baš ovaj posao? Iz prve rečenice možeš svašta saznati. Mene samu često pitaju otkud ja ovde gde jesam. Kada se spomenu žene sa invaliditetom, čude se jer nemam vidljivi invaliditet; kada se spomene nasilje, pitaju me da li sam ga proživljavala i u tome traže uzroke moje profesionalne orijentacije. Šta god da bi mi rekla ta osoba koja je došla da me zameni, nijedan odgovor ne može biti pogrešan. Već sama činjenica da je došla i to što se interesuje za ovakav posao dovoljno govori o njoj. Lični razlozi ne moraju da budu presudni. Ako bi trebalo da napravim selekciju između više kandidatkinja, već iz boje glasa, stava i načina na koji govori o nasilju videlo bi se koliko joj odgovara ovakav posao. Ima nešto u ličnosti, što čak ne umem ni da imenujem, niti postoji obuka na kojoj se stiče to svojstvo. To je kao vrsta nadarenosti koja kombinuje otvorenost i razumevanje, solidarnost i saosećajnost. Konsultantkinje to međusobno prepoznaju. Jer za ovaj posao nije dovoljan samo hladan intelekt niti bilo koja diploma, u pitanju je trojako davanje: glavom, srcem i dušom.

Anegdote koje ćeš dugo pamtiti i prepričavati?

Dešavalo mi se da dohvatim privatni telefon i kažem: – Ivana IZ KRUGA, izvolite.
Pošto su kod nas u kancelariji SOS i info centar na istom broju, nikada ne znam kakvu će informaciju neko tražiti od mene. – Dobar dan, je l’ to za invalide? – Organizacija za podršku ženama s invalidtetom, izvolite? – Je l’ možete da mi nađete broj odžačara?  – Odžačara? – Pa da, bilo kog, najbližeg odžačara. Nemam običaj da odbijam usluge. Ako treba odžačar – šta ću – ja nađem broj odžačara. Trebalo bi da popisujem sve to, za rubriku smeh kao lek!

Jednom je žena zvala da pita da li njena snaja može da tuži njenog brata za prevaru. Rekle smo da ne može da ga tuži po toj osnovi, može samo da se razvede. Onda je stigao drugi poziv:  – ‘Alo, dobro veče, ja sam čuo da se kod vas razvodi? – A, ne, mi samo informišemo o proceduri i potrebnoj dokumentaciji za razvod. – A ti papiri se predaju kod vas ili u sudu? Odžačari, tužbe za preljube, razvodi izvan suda… bude i pitanja na koja nemam odgovor. Žena sa kojom sam neko vreme vodila razgovore i radile smo na ciklusu nasilja, jednom je pozvala da mi sa ushićenjem saopšti: – Ivana, ja znam da je on ponovo u mesečevoj meni!  Kako god ona to zvala, bila sam srećna što više ne naseda na fazu medenog meseca, nego ima realan uvid u situaciju i zna kako da se postavi.

Omakne se i poneki pogrešan broj. – SOS telefon? – Iju, daleko bilo! – kažu kao u samoodbrani.

Marijana Čanak