PREDSTAVLJANJE OSOBA SA INVALIDITETOM U MEDIJSKOM DISKURSU SRBIJE Milica Mima Ružičić-Novković

Posted on by Redakcija

Nova knjiga Milice Mime Ružičić-Novković nastala je kao izmenjeno i dopunjeno izdanje njenog magistarskog rada Predstavljanje teme invalidnosti u medijskom diskursu odbranjenog na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu septembra prošle godine. Predmet ovog lingvističkog istraživanja bio je da se utvrdi kako medijski diskurs (štampa na srpskom jeziku), kao  jedan  od  segmenata  javne  upotrebe  jezika,  predstavlja  temu invalidnosti i osobe s invaliditetom. Istraživanjem je obuhvaćena medijska građa (novinski  tekstovi i  transkripti  TV  priloga) objavljena  ili  emitovana  u periodu od 2005. do 2014. godine. U širem smislu, istraživanje daje sveobuhvatan uvid u važnost medijske uloge i načine na koje mediji kreiraju (ili osporavaju) uslove za ravnopravno i puno učešće građana/nki s invaliditetom u životu zajednice, utiču na promenu (ili očuvanje) stavova i modela ponašanja, kao i na uvođenja teme invalidnosti u redovan medijski sistem.


Medijska slika invalidnosti doprinosi sistemskoj diskriminaciji i opštem procesu onesposobljavanja osoba sa invaliditetom. Stavovi medija, kao i društva u celini, vidljivi su u izboru tema, izvora informacija, citata, perspektive, stila, u načinima predstavljanja i leksičko-gramatičkim sredstvima. Kada se izveštava o osobama s invaliditetom, česta je fokusiranost na lične priče, s čim u vezi o(p)staju subjektivnost i senzacionalizam kao osnovne odlike teksta. Isticanjem oštećenja kao uzroka onesposobljenosti, ne prepoznaje se heterogenost grupe, odnosno, različitost invaliditeta. Pisanje na politički korektan način, o temama koje izostaju, doprinelo bi izjednačavanju mogućnosti osoba s invaliditetom.

Istraživanje je potvrdilo polaznu pretpostavku da medijski diskurs doprinosi održavanju distance prema invaliditetima i (p)održava postojeće stereotipne stavove o osobama s invaliditetom, apostrofirajući ih kao objekte dobročinstva, pomoći, terapije / izlečenja, sažaljenja, podsmeha; žrtve nasilja; greške prirode; seksualno abnormalne osobe; teret sebi i svima oko sebe, bez ikakvog doprinosa za zajednicu; uprkos oštećenju uspešne, ali ipak… uz neizostavan apel za pomoć/ solidarnost / prilagođavanje… Tematski okvir i ideološka matrica tekstova u skladu su sa preovlađujućim samarićanskim, karitativnim, etičkim, religijskim i medicinskim modelima invalidnosti. Naslove analiziranih tekstova karakterišu: senzacionalizam i ekskluzivnost; predstavljanje osobe s invaliditetom kao superbogalja / superheroja; podsticanje empatije; direktna kritika odnosa prema osobama s invaliditetom; nedostatak svesti o vrednostima (karakteristika) invalidnosti. Generalizacija i upotreba opšteg enciklopedijskog znanja često formira novinske naslove, pri čemu se osobe s invaliditetom dovode u vezu sa istorijskim ličnostima koje se smatraju nosiocima srodnog (i opštepoznatog) iskustva. Iako je primetna težnja da se fotografijama unutar tekstova afirmišu mogućnosti osoba sa invaliditetom, slike i simboli ostavljaju utisak teskobe i tereta, predstavljaju odraz teške socijalne priče ili izobličenih tela; veoma je čest fokus na (navodnom) naporu koji osoba ulaže da bi pokrenula točak. Svi navedeni mehanizmi depersonalizuju osobu s invaliditetom, a spektar invalidnosti najčešće je naivno sveden na korišćenje kolica. Na nivou stila, retorike i tona naglašava se (spasilačka) uloga dominantne grupe i njen doprinos rešavanju problema, dok je uloga samih osoba s invaliditetom pasivizirana (p)ostavljanjem u (neki) drugi plan. U izboru i poretku aktera u ličnim pričama i drugim novinskim člancima, osobama sa invaliditetom obično se dodeljuje pozicija žrtve (usled lošeg spleta životnih okolnosti) ili superheroja i superbogalja, dok su članovi njihovih porodica (opet) prikazani kao žrtve – samih osoba s invaliditetom. Citiranje na nivou teksta doprinosi atmosferi mučeništva, patnje, strahote i zle sreće; trpljenja; u najblažem smislu – neobičnosti. Znatan deo obrađenog korpusa prenosi informacije o tome koje resurse društvo ulaže i šta čini za osobe sa invaliditetom, gde je dominantan socijalni model pristupa invalidnosti, kao i relevantnost tema. Ipak, evidentan je eho disabilizma, ejblizma, ejdžizma, rasizma, seksizma, homofobije i nacionalizma – uverenje o većoj vrednosti dominantne grupe uporno se održava (kreirajući i ekonomske posledice). Iz svega navedenog, rad  na  promeni perspektive pokazuje se kao ključan za medijske uprave i uredništva.

Upotreba termina, titula i izraza za identifikaciju osoba s invaliditetom je nedosledna i uslovljena dominantnim stavovima, pri čemu se osoba poistovećuje samo sa jednim od svojih identiteta (termin invalid). U tekstovima su još uvek prisutne odnosne rečenice: osoba koja boluje od… što invalidnost smešta u neodvojivu spregu sa bolešću. Upotreba pokaznih zamenica onakav/a/o; takav/a/o u novinskim tekstovima izražava distancu prema osobama sa invaliditetom.

Shodno modelu predloženom u Terminološkom rečniku invalidnosti – ka jednakosti u javnom govoru (Ružičić  2003), autorka preporučuje sledeće:

1. Ukoliko je potrebno ukazati na ličnu karakteristiku osobe:
a) osoba sa smanjenim fizičkim, intelektualnim… sposobostima, osoba sa smanjenom sposobnošću kretanja, govora i dr, osoba sa fizičkim oštećenjima, deca i odrasle osobe sa urođenim ili stečenim oštećenjima, smanjenjem neke od sposobnosti u razvojnom dobu (umesto termina deca/osobe sa smetnjama u razvoju (i njegovih varijeteta), osoba sa amputiranim delom tela, paraplegijom / kvadriplegijom / povredom kičme, multiplom sklerozom, mišićnom distrofijom / distrofijom mišića, posledicama cerebralne, dečije paralize, sa Daunovim, Aspergerovim sindromom i sl,
b) autistične (jer se autizam razume kao inherentni i neodvojivi deo identiteta), gluve i nagluve osobe, slepe i slabovide osobe, slepogluve osobe;
c) kolica, znakovni jezik, korisnici kolica, korisnici personalne asistencije, govornici, prevodioci znakovnog jezika.

2. Umesto imeničkih konstrukcija i prideva, iskustvo osobe predstaviti glagolom:
on/ona ne hoda, otežano hoda, ne čuje, slabije čuje, ne vidi, slabije vidi, ne govori, otežano govori, koristi kolica, štake (za kretanje), slušni apart, beli  štap, neko drugo pomagalo ili pomoćno tehničko sredstvo… ili odnosnom rečenicom: osoba koja ne hoda, ne čuje, ne vidi, slabije čuje, slabije vidi, koristi kolia, slušni aparat i dr.

3.  Kada treba ukazati na nejednakost  mogućnosti  i prilika zbog društvenog odnosa prema invaliditetu, umesto termina osoba sa invaliditetom (koji određuje osobu, ali ne i njen društveni položaj) i svih  drugih opštih termina (osobe s posebnim potrebama, hendikepirane osobe/osobe s hendikepom), predlaže se upotreba termina onesposobljena osoba, odnosno, da se unutar pokreta postigne dogovor u vezi sa stvaranjem terminološkog niza kojim bi se jasno izrazili postupci nečinjenja, ometanja, uskraćivanja, onesposobljavanja…

Iako ovakav način medijskog izveštavanja ne poštuje princip jezičke ekonomičnosti, omogućuje  da se iskustvo druge osobe prenese na način koji je zasnovan na činjenicama, poštovanju života, uvažavanju, ravnopravnosti, dostojanstvu… što usmerava na preispitivanje, kako sopstvenih, tako i opštih stavova. Recenzenti knjige Milice Mime Ružičić-Novković procenjuju rezultate njenog istraživanja kao ubedljiv i dokumentovan poziv na uzbunu, s ciljem da aktuelni diskriminatorski stil medijske obrade (konačno) napravi zaokret ka objektivnom izveštavanju.

Predstavljanje osoba sa invaliditetom u medijskom diskursu Srbije u celosti je dostupno za preuzimanje na sajtu Centra za samostalan život osoba sa invaliditetom Srbije: http://www.cilsrbija.org/ebib/201501091150170.predstavljanje_osoba_sa_invaliditetom_u_medijskom_diskursu_srbije.pdf.

 Tekst sačinila Marijana Čanak

About the Author

Redakcija: