Socijalno preduzetništvo

Posted on by Redakcija

 

Socijalna preduzeća (SP) mogu biti različita po organizaciji i strukturi, ali sva imaju vrlo jasnu socijalnu i javnu svrhu, ostvareni profit reinvestiraju i neprofitna su, a koriste se preduzetništvom radi ostvarivanja svog socijalnog cilja.

SocijalnoPreduzetništvoTermini “socijalno preduzetništvo“, „socijalno preduzeće“ i „socijalna kooperativa“ ključni su teorijski termini u području „socijalne  ekonomije“.

Koncept socijalne ekonomije obuhvata različite ekonomske inicijative koje ne teže prevashodno ostvarivanju profita već su usmerene ka ostvarivanju javnog interesa ili interesa određenih socijalno isključenih grupa stanovništva. Socijalna ekonomija, dakle, podrazumeva primat socijalnih ciljeva u odnosu na ekonomske, ali se socijalni ciljevi ostvaruju ekonomskim načinom delanja.

U literaturi je trenutno aktuelna teorijska debata o odnosu trećeg sektora i polja socijalne ekonomije, pri čemu znatan broj autora termin „treći sektor“ smatra sinonimom za socijalnu ekonomiju.


Socijalna preduzeća (SP) mogu biti različita po organizaciji i strukturi, ali sva imaju vrlo jasnu socijalnu i javnu svrhu, ostvareni profit reinvestiraju i neprofitna su, a koriste se preduzetništvom radi ostvarivanja svog socijalnog cilja. Često su socijalna preduzeća usmerena na radnu integraciju i inkluziju neke od ugroženih društvenih grupa, pri čemu ta preduzeća kombinuju poslovni pristup sa obavljanjem funkcije od šireg društvenog značaja. Time savremena socijalna preduzeća predstavljaju odgovor na društvene probleme na koje država nije odgovorila. Oblast delovanja socijalnih preduzeća može biti pružanje socijalnih usluga koje nisu bile adekvatno regulisane od strane javne vlasti ili ponuda određenih proizvoda na tržištu, sa namerom da se ostvareni profit usmeri napostizanje socijalnih ciljeva.Osnovno obeležje socijalnih preduzeća jeste maksimizacija društvenog i javnog učinka, a ne maksimizacija profita. Upravo zbog toga je sistem demokratske strukture odlučivanja i upravljanja prisutan u većini socijalnih preduzeća. Vlasnička stuktura preduzeća je pluralistički zasnovana i naglašen je demokratski koncept upravljanja organizacijom, što podrazumeva da svi koji učestvuju u vlasničkoj strukturi učestvuju i u donošenju upravljačkih odluka, a vrednost glasa ne zavisi od veličine udela u vlasništvu. Vlasništvo kompanije je regulisano „asset lock“ konceptom, koji onemogućava korišćenje ili transfer svojine i profita preduzeća za aktivnosti koje nisu usmerene ka ostvarivanju socijalnih ciljeva radi kojih je preduzeće osnovano

Socijalna preduzeća zbog koristi koju ostvaruju i vrednosti koje stvaraju u društvu imaju određene fiskalne beneficije. Vremenom se u evropskim zemljama razvila praksa „socijalnog računovodstva.“ Uspešnost preduzeća se ne posmatra isključivo na osnovu ekonomskog aspekta, nego se uzima u obzir društveni i ekološki učinak preduzeća, shodno njegovim osnovnim socijalnim ciljevima.

U literaturi se za prepoznavanje socijalnih preduzeća najčešće koriste kriterijumi definisani od strane istraživača sa EMES6 instituta. Po EMES-u, da bi se organizacija mogla smatrati socijalnim preduzećem potrebno je da poseduje devet karakteristika:

1. postoji konstantana delatnost proizvodnje i prodaje robe ili pružanja usluga;

2. preduzeće je autonomno  u odnosu na državni i privatni sektor;

3. preduzeće svesno preduzima ekonomski rizik kako bi ostvarilo sopstvene prihode;

4. preduzeće zapošljava određen, makar minimalni broj plaćenih radnika, mada i volonteri, najčešće, učestvuju u radnim aktivnostima socijalnog preduzeća;

5. postoji jasno preduzimanje poslovnih aktivnosti zarad ostvarivanja socijalnog učinka i koristi za društvo ili određenu marginalizovanu grupaciju;

6. preduzeća je nastalo i deluje kao posledica organizovane i solidarne akcije;

7. upravljanje preduzećem je zasnovano na principu „jedan član – jedan glas“;

8. korisnici participiraju u upravljačkoj strukturi socijalnog preduzeća;

9. postoje jasna pravila i praksa ograničene distribucije profita.

U okviru globalne prakse socijalnog preduzetništva postoji mnogo različitih shvatanja, iskustava i struja. Od Indije do Južne Amerike primenjuju se različiti modeli kojima je često jedino socijalni učinak zajednički imenitelj, dok se pravne forme, struktura i poslovna filozofija tih preduzeća značajno razlikuju. Nama najbliže su tradicije u okviru anglosaksonskog (SAD i Velika Britanija) i evropsko-kontinentalnog miljea.

Po oblastima delovanja, evropsko-kontinentalna socijalna preduzeća možemo razvrstati u tri grupe, iako ovu podelu moramo uzeti sa rezervom zbog postojanja različitih preplitanja usluga i poslova koje SP obavljaju.

1. Socijalna preduzeća koja pružaju socijalne usluge ugroženim kategorijama stanovništva ili usluge od javnog interesa (npr. briga o deci, obuka i briga o osobama sa invaliditetom, centri za dnevne boravke, pomoć u kući, itd). U Italiji ova preduzeća imaju formu socijalne kooperative tipa A.

2. Socijalna preduzeća koja se bave radnom integracijom pripadnika teško zapošljivih i marginalizovanih društvenih grupa (takozvana WISEs – work integration social enterprises). Socijalna preduzeća ovog tipa nude proizvode i usluge na tržištu, a profit usmeravaju na dodatnu obuku svojih članova i poboljšanje njihovog položaja u društvu.

Zapošljavanje može biti srednjoročno i cilj je da se kroz rad u socijalnom preduzeću korisnik osnaži i/ili prekvalifikuje kako bi bio konkurentan na tržištu rada. Radna integracija može imati i svrhu rehabilitacije i ponovne integracije u društvo (npr: bivši ovisnici, pojedinci sa dugogodišnjim asocijalnim ponašanjem, bivši zatvorenici, i sl). U Italiji ova preduzeća imaju formu socijalne kooperative tipa B.

U pravnoj praksi, uglavnom se, kao kriterijum, određuje minimalan broj ljudi iz marginalizovanih grupacija u ukupnom broju zaposlenih da bi organizacija imala status socijalnog preduzeća i u svom poslovanju uživala pogodnost fiskalnih olakšica. U Italiji je taj prag 30%, kao i u većini drugih evropskih zemalja.Međutim, u većini socijalnih preduzeća ovog tipa taj prag je veći od propisanog zakonom.

3. Socijalna preduzeća koja rade u oblastima netradicionalnim za socijalnu ekonomiju (npr. lokalni razvoj, kulturne usluge, zaštita životne sredine, reciklaža i ekološki menadžment). Trend osnivanja socijalnih preduzeća za radnu integraciju koja rade u oblasti zaštite životne sredine (ECO-WISE13) započeo je devedesetih godina. U Italiji je, pak, 2005. godine donešen Zakon o socijalnim preduzećima, kojim je napravljen otklon od dotadašnjih oblasti delovanja socijalnih kooperativa, i omogućeno je da SP pružaju obrazovne i istraživačke usluge, da obavljaju ekološke delatnosti, itd.Takođe, u Velikoj Britaniji je donešen Zakon o preduzećima za zastupanje interesa zajednice. Ovaj tip preduzeća, na nivou lokalne zajednice, pruža širok spektar usluga – od zabavnih i rekreativnih usluga do podrške socijalnom stanovanju.

Trenutno, socijalna preduzeća na nivou Evropske Unije čine skoro 10% svih preduzeća (oko 2 miliona socijalnih preduzeća) i upošljavaju 6% svih zaposlenih u EU. Pored socijalne funkcije koju ostvaruje, ovo čini socijalnu ekonomiju značajnim delom privrednog razvoja Evrope, uprkos činjenici da se forme i delatnosti socijalnih preduzeća razlikuju od zemlje do zemlje.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response