Seksualno i reproduktivno zdravlje i prava mladih žena i devojčica sa invaliditetom

Posted on by Redakcija

Širom sveta, mlade žene i devojčice sa invaliditetom suočavaju se sa velikim ograničenjima u pristupu uslugama i obrazovanju a što je od suštinskog značaja za zdrav život i minimiziranje rizika od rodno zasnovanog nasilja. Zaštita njihovog prava na odlučivanje o vlastitom telu i seksualnosti je od ključnog značaja u globalnoj borbi za zaustavljanje nasilja, eksploatacije i zlostavljanja žena.

Seksualno i reproduktivno zdravlje i prava uključuju, kako mogućnost donošenja odluka o seksualnosti i reprodukciji, tako i pristup objektima i uslugama u vezi sa njima. Međutim, zakoni u velikom broju zemalja – uključujući mnoge potpisnice Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom – omogućuju sudijama, zdravstvenim radnicima, članovima porodica i starateljima da u ime devojčica i mladih žena sa invaliditetom odlučuju o procedurama koje menjaju njihove živote. Na primer, odluku o prisilnoj sterilizaciji može doneti sudija, roditelj ili staratelj po službenoj dužnosti, pod izgovorom da je to radi zaštite od seksualnog nasilja i poboljšanja kvaliteta života. U nekim slučajevima, zakoni mogu odrediti osobe sa invaliditetom kao nesposobne za pristanak na seksualne odnose.

U slučaju da zatrudni, žena sa invaliditetom će se najverovatnije suočiti sa ogromnim pritiskom kako bi održala trudnoću ili rodila bebu, posebno ako živi u ustanovi, jer će nju smatrati nepodobnom za roditeljstvo, a prekid trudnoće kao eksplicitnu primenu politike kontrole rađanja koja ima za cilj smanjenje šansi za više dece sa invaliditetom.

Kombinacija faktora koja dovodi do ovih institucionalnih zloupotreba i diskriminatornih praksi je složena i ne može se shvatiti bez razmatranja rasprostranjenih društvenih mitova i pogrešnih stavova o starosti, rodu i invaliditetu.

Stereotipi, zablude i zlostavljanje

Jedna od uobičajenih zabluda je o seksualnost osoba sa invaliditetom, koja se opaža kao nešto što ne postoji ili problem koji je potrebno kontrolisati. Mlade žene i devojčice sa invaliditetom društvo uglavnom smatra neseksualnim ili hiperseksualnim, a društvene konvencije o lepoti istorijski su ih isključivale i doprinosile da sebe doživljavaju neprivlačnim i bezvrednim. Ovi stavovi, naročito rasprostranjeni kada su u pitanju osobe sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, pokreću začarani krug niskih očekivanja i isključivanja koji imaju duboke i dugotrajne efekte na njihove živote.

U slučaju adolescenata, opšta pretpostavka da im nedostaje sposobnost za donošenja autonomnih odluka, još je jedna barijera za mlade žene sa invaliditetom – ili bez invaliditeta – u pristupu informacijama i uslugama koje su neophodne kako bi se sprečile seksualno prenosive bolesti, neželjene trudnoće, kao i mnogi oblici seksualnog nasilja. Međutim, istraživanja otkrivaju sliku koja se veoma razlikuje od ovih opštih pretpostavki: mladi sa invaliditetom imaju zapravo iste brige i potrebe vezane za seksualnost, odnose i identitet kao njihovi vršnjaci bez invaliditeta. Njihovi obrasci seksualnog ponašanja i aspiracije u pogledu odnosa takođe se ni na koji način ne razlikuju. Zato se moramo zapitati da li su postojeće institucije i pravni okviri, koji se čine zadovoljavajućim kada je u pitanju odgovoranje na potrebe negovatelja, takođe efikasni i kada se bave pitanjima žena i devojčica sa invaliditetom koje bi trebalo da zaštite. Studije zaključuju da ne samo da su neadekvatni, već mnoge rizike koje bi trebalo da ublaže često pojačavaju.

Promena paradigme: od zasnovane na predrasudama do zasnovane na ljudskim pravima

Razlozi ovog neuspeha leže u pogrešnoj paradigmi u okviru koje su ove široko rasprostranjene prakse opravdavane. Zasnovana na pogrešnim shvatanjima i stereotipima o seksualnosti osoba sa invaliditetom, ova paradigma poziva na segregaciju i institucionalizaciju kao na najbolji način za zaštitu, uz uspostavljanje pokroviteljskih šema koje žene i devojke sa invaliditetom pretvaraju u infantilne i nesposobne za samostalan život. Duga istorija ove paradigme dovela nas je do institucija i sistema starateljstva u kojima su žene i devojčice sa invaliditetom izložene nasilju i zlostavljanju, a što je stvorilo i stvara nepopravljivu štetu mnogima širom sveta.

Državni akteri, civilno društvo i međunarodne organizacije bi trebalo da urgentno rešavaju kršenja ljudskih prava nad mladim ženama i devojčicama sa invaliditetom. Možemo da prekinemo krug zabluda, zlostavljanja i nasilja, tako što ćemo im pružiti veće šanse da vode ispunjene živote. Hvatanje u koštac sa duboko ukorenjenom nejednakošću u pogledu roda i invaliditeta, koristiće ne samo ženama i devojčicama koje su kroz čitavu istoriju marginalizovane, već i društvu u celini.

Preporuke specijalne izvestiteljke

U svom izveštaju, specijalna izvestiteljka daje niz preporuka sažetih u narednih osam tačaka:
1. Uspostaviti zakonodavstvo koje će prepoznavati seksualno i reproduktivno zdravlje i prava devojčica i mladih žena sa invaliditetom, zabranjivati štetne prakse, uključujući prisilnu sterilizaciju.
2. Obezbediti da sve informacije o seksualnom i reproduktivnom zdravlju, dobra i usluge budu dostupne i senzitivne na uzrast, rod i invaliditet, i pružiti odgovarajuću obuku za zdravstvene radnike i službenike u oblasti pravosuđa, tužioce i sudije zadužene za pružanje usluga i zaštitu prava devojčica i mladih žena sa invaliditetom;
3. Sprovoditi programe podizanja svesti koji su dizajnirani da promene društvenu percepciju o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima devojčica i mladih žena sa invaliditetom, te da prekinu sve oblike nasilja nad njima, uključujući prisilnu sterilizaciju, prisilni abortus i prisilnu kontracepciju;
4. Podržavati porodice da ojačaju svoju sposobnost da razumeju i bave se seksualnim i reproduktivnim zdravljem i pravima devojčica i mladih žena sa invaliditetom, bez stigme i stereotipa.
5. Prikupljati statističke podatke, uključujući one o štetnim praksama i svim oblicima nasilja razvrstane po polu, starosti i invaliditetu, kako bi se poboljšalo planiranje politika i usluga;
6. Usvojiti strategije za uključivanje devojčica i mladih žena sa invaliditetom u donošenje odluka i razvoj politika u vezi sa ovim pitanjima;
7. Mobilisati resurse u okviru ciljeva održivog razvoja i ulagati u inkluzivne programe koji povećavaju pristup devojčica i mladih žena sa invaliditetom seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima;
8. Unapređivanje seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava mladih žena i devojčica sa invaliditetom uvesti u mejnstrim u agencijama i programima UN-a.

Izvor: Sexual and Reproductive Health of Young Women and Girsl with Disabilities, Unated Nation Special Rapporteur on the rights of persons with disabilities.

Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response