Invaliditet, materinstvo i reproduktivne mikroagresije

Posted on by Redakcija

Malo je istraživanja koja se bave trudnoćom, porođajem i materinstvom  žena s invaliditetom. Dok se većina žena suočava sa mnoštvom socijalnih pritisaka da treba da ima decu, istraživanja pokazuju su žene s invaliditetom često pod pritiskom da nemaju decu. Mnoge od žena prolaze kroz trening protiv materinstva čim dobiju dijagnozu. Uprkos svim tim pritiscima, žene sa fizičkim invaliditetom ostvaruju se u roditeljskoj ulozi.

Među mnoštvom zabluda o ženama sa fizičkim invaliditetom je i ta da one ne treba da budu majke, zbog čega su žene sa invaliditetom izložene mikroagresiji na području roditeljstva. Mikroagresija se odnosi na uobičajene i svakodnevne pogrdne i uvredljive poruke koje okruženje svakodnevno usmerava na određenu populaciju, verbalno ili obrascima ponašanja, namerno ili nenamerno. Mikroagresija usmerena prema osobama s invaliditetom ima oblik isključivanja, upućivanja poruka o  nepoželjnosti i teretu koji predstavljaju za porodicu i društvo; tu spadaju i sažaljenje i divljenje prema osobama s invaliditetom (kada urade nešto uobičajeno za osobe bez invaliditeta, npr. završe školu, zaposle se, rode dete).

Za žene s invaliditetom koje su trudne ili su rodile dete, takva uverenja i obrasci ponašanja često su sjedinjena sa takozvanim reproduktivnim mikroagresijama. Primer direktne mikroagresije je uskraćivanje privatnosti raspitivanjem o tome kada će žena imati bebu, a indirektna mikroagresija može da se izražava u vidu zahvalnosti za zdravo dete. U osnovi mnogih reproduktivnih mikroagresija je reproduktivna privilegija (tradicionalni ideal po kome bele žene srednje klase, heteroseksualne i bez invaliditeta treba da budu majke, uz ideal da je materinstvo najuzvišeniji vid ženskog identiteta).

Mikroagresije na preseku invalidnosti i reprodukcije mogu imati oblik poricanja identiteta, kada se ženi bez invaliditeta postavi pitanje: – Da li je to tvoje dete? Ili, kada se žene s invaliditetom deseksualizuju komentarima poput: – Ne mogu da verujem da imaš bebu! Mikroagresije nekada imaju patronizirajući ton, kada su ljudi inspirisani time što je žena s invaliditetom odlučila da ima dete. Pretpostavke o bespomoćnosti i opaske kojima se majka smešta u infantilnu poziciju takođe su oblik mikroagresije: – Treba li ti pomoć oko deteta? Realno, kome ne treba? Bez obzira na invaliditet, svima je s vremena na vreme potrebna asistencija i retko kada neko podiže dete bez apsolutno ikakve podrške.

Često se pretpostavlja da žene s invaliditetom mogu da rode jedino carskim rezom, što je zabluda. Istraživanja pokazuju da, kada su plodnost i porođaj u pitanju, nema razlike između žena sa i bez invaliditeta. Istraživanja o tome kako žene sa fizičkim invaliditetom doživljavaju vreme trudnoće podstiče samoispitivanje i preispitivanje pojmova normalnog, pristupačnosti i samostalnosti.

Roditelji sa invaliditetom, kao i svi roditelji, kreativni su i prilagodljivi. U većini slučajeva, izvori informacija i servisi podrške nisu im ni dostupni, niti pristupačni. Mnoge majke brinu o tome kako će dete biti tretirano u školi kada druga deca saznaju da ona ima invaliditet, odnosno, da li će trpeti sekundarnu diskriminaciju,  zbog čega im je važno da deca razumeju kako smo svi različiti. Roditeljska iskustva žena s fizičkim invaliditetom otvaraju mogućnosti za učenje svim porodicama sa decom.

IZVOR:  http://vanierinstitute.ca

 

Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response