Invaliditet i rod: opresija nasiljem

Posted on by Redakcija

Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.

Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press. U ovom, poslednjem tekstu govorimo o opresiji nasiljem.

Nasilje: incident ili sistemska pojava?

Mnogobrojne društvene grupe opresiju doživljavaju u vidu sistemskog nasilja. To ide čak dotle da ugnjetene osobe žive sa saznanjem da u svakom trenutku njihova imovina, porodica i prijatelji ili one same mogu postati meta napada čiji je cilj ponižavanje, ugnjetavanje i, naposletku, uništenje. Pojavni oblici vidljivog nasilja dele se načelno u tri grupe. Prvo je verbalno: ismevanje, ruganje, pogrdno obraćanje ili pretnje. Drugo je donekle indirektno, ali znatno vidljivije budući da se radi o oštećivanju imovine pisanjem pretećih ili uvredljivih grafita, razbijanjem prozora, rušenjem spomenika ili paljenjem. Po ljudski život najpogubniji su, dakako, pojedinačni i grupni fizički napadi, koji se kreću od u guranja, šamaranja, nanošenja lakih i teških telesnih povreda, pa do silovanja i ubistva.

Nasilje je najčešće upereno ka pojedinim osobama zbog njihove pripadnosti određenoj, manje moćnoj društvenoj grupi. Samim tim ono neupućenima izgleda kao incident između pojedinaca, gotovo po pravilu muškaraca. Štaviše, i u medijima se ono najčešće tako predstavlja. (Izuzetak ume da bude jedino nasilje u porodici, koje mediji umeju da predstave kao nesporazum ili svađu između njega i nje, a koja je sasvim slučajno eskalirala u nasilje.) Šta onda nasilje, ali i njegovo predstavljanje na iskrivljeni, neistinit način, čini opresijom?

Nasilje prema manje moćnim grupama – ženama, deci, Romima, starijim osobama, osobama sa invaliditetom, itd. – sistemskim čini to što nadležni organi najčešće neadekvatno reaguju na njega i njegove posledice. Nasilje se može nazvati sistemskim kada mu je neka grupa stalno izložena, a policija, pravosuđe, socijalne i zdravstvene ustanove propuštaju da učine dve ključne stvari. Prva je to da se žrtvama nasilja blagovremeno pruži odgovarajuća zaštita i podrška u skladu sa njihovim potrebama. Druga je to da se počinioci nasilja onemoguće da ga dalje čine, a potom i kazne primereno onome što su učinili. Nereagovanje ili reagovanje na nasilje tek nakon što se ono dogodilo doprinosi opštem osećaju nebezbednosti u jednom društvu, kojim su naročito pogođene grupe sa manje društvene moći. Sistemsko nasilje posebno opasnim čini određivanje minimalnih propisanih kazni za počinioce ili njihovo umanjivanje pod izgovorom da su i počinioci samo ljudi. Time se žrtvama ponovo šalje poruka da su one manje ljudi, tim pre jer im se društvo za pretrpljene posledice iskustva nasilja nikada ne može odužiti. Za opresiju sistemskim nasiljem tipično je da društvo to ni ne želi, uprkos tome što žrtve nasilja najčešće ostaju njime obeležene za ceo život.

U svakom društvu postoje grupe koje nasilje koriste kako bi ugrožavale prava nekih drugih, manje moćnih. Međutim, motive nasilja prema pojedinim grupama koji ukazuju na to da je ono posledica dominantnog sistema vrednosti često je teško dokazati. Nasilje čine pojedinci, ređe i pojedinke, čak i kada je ono grupno. Odgovornost za nasilje svodi se na nivo ličnog, čak i kada je očigledno da je ono proizvod načina na koji društvo funkcioniše. Često se za isti čin nasilja osuđuju pojedinci koji su ga počinili i oni koji su te pojedince na nasilje podsticali. Ovakva situacija primer je toga da društvo odbacuje odgovornost za isto ono nasilje koje je proizvod upravo podele društvene moći koja je do njega i dovela.

Tamo gde je nasilje sistemska poluga opresije iz konteksta je prilično jasno da je nasilje počinjeno sa namerom da se zastraše ili povrede oni drugi. Ta namera se pritom najčešće na dva načina prikazuje kao da je slučajna, kao da nije direktno ili indirektno društveno uslovljena. Prvi je umanjivanje značaja nasilja i njegovo nazivanje čarkom, nesporazumom, incidentom, pa čak i sukobom. Kada se nasilje naziva sukobom ili njegovom posledicom, time se šalje poruka da se radi o odmeravanju dveju ili više strana približno jednake moći. Tipičan primer za to je iskustvo žena koje su preživele silovanje. Opštepoznato je da žene bivaju silovane samo zato što su žene. Međutim, često je prisutna i sumnja u to da su silovane žene svojim ponašanjem izazivale (tj. namerno, smišljeno isprovocirale) nasilnika. Ovakvim stavom umanjuje se značaj i težina počinjenog nasilja, a prebacivanjem krivice na žrtvu opravdava se nasilnik. Rezultat toga je da se na kraju stvori utisak da ova vrsta nasilja, koja je krivično delo, nije toliko ozbiljna, niti društveno uslovljena.

Drugi način da se prikrije opresija sistemskim nasiljem je taj da se motiv nasilja generalizuje. Provala u nečiju kuću će se automatski predstaviti kao namera da se nešto ukrade. Međutim, šta ako su provale učestale i dešavaju se većinom u kućama pripadnica i pripadnika jedne grupe? Tek u drugom koraku, ako i tada, razmotriće se mogućnost da je uzrok provala u kuće netrpeljivost prema njihovim vlasnicima. Isto tako, žena koja prijavljuje nasilje u porodici neretko će od strane nadležnih organa biti tretirana kao druga strana u sukobu. Tek u drugom koraku će se postaviti pitanje da li je žena  postala meta nasilnika zbog toga što je fizička, ali i kulturološka moć u odnosu na nju u njegovim rukama. Ovakav pristup nasilju ukazuje na to da je i socijalna pravda odraz raspodele društvene moći. Odsustvo socijalne pravde (tj. socijalna nepravda) time postaje odraz opresije i sredstvo ugnjetavanja u rukama moćnika, pa čak i društvena vrednost kojoj treba težiti.

***

Kao najgori vid sistemske opresije najčešće se prepoznaje diktatura. Međutim, to ne znači da opresije nema tamo gde nema diktature. Zašto je neko motivisan da napadne ženu samo zato što je žena, Romkinju ili Roma samo zato što su pripadnici nacionalne manjine?

Kada neko ne vidi prozorsko okono, taj ne zna da ga ne vidi. Osoba koja je u drugačijem položaju, koja ga vidi, ne zna da ga ona druga osoba ne vidi. …

Silovanje je grozna karikatura ljubavi u kojoj nedostaje saglasnost. Druga najveća strahota ljudskog postojanja nakon silovanja je ugnjetavanje. Ta grozna karikatura pokornosti. – Simon Vajl /Simone Weil/

Posebno opasno u vezi sa opresijom je to što ona nasilje u društvu prikazuje kao prihvatljivu vrednost, kao normu kojoj treba težiti. Pritom, ona počiva na pojavama koje sve odreda krše ljudska prava i narušavaju ljudsko dostojanstvo. Zastrašujuće je to što su te pojave deo procesa kojih većina ljudi najčešće nije ni svesna. Najviše ipak zabrinjava odsustvo svesti o tome zašto je važno prepozna(va)ti prirodu i oblike  opresije.

Priredila: Ankica Dragin

About the Author

Redakcija: