Bila sam silovana: fokus grupa sa korisnicama Doma Čurug

Posted on by Marijana Čanak

Treća u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana je 29. juna 2018. godine u Centru za integraciju i promociju Doma za duševno obolela lica Čurug u saradnji sa Domom.

Na fokus grupi je učestvovalo 8 korisnica Doma sa stečenim mentalnim invaliditetom koji se ispoljava u vidu psihoze. Polovina ispitanica je neudata, tri su razvedene, a jedna živi u vanbračnoj zajednici. Njih pet nemaju dece, dve ispitanice imaju po jedno dete, a jedna troje.

U iskustvima ispitanica iz Čuruga, izloženost nasilju imanentna je ženskom telu, a seksualno nasilje neizbežna je epizoda njihovih ličnih istorija. Na pitanje o tome kako su otkrivale sopstveno telo i spoznavale da su žene, ispitanice odgovaraju:

– Ja sam bila silovana.
– I ja sam bila silovana.
– Ja nisam bila silovana, nego primorana da radim kao… pa sam pobegla.
– I ja sam bila silovana.

Spoznaja ženstvenosti odvija se putem nasilja, a seksualnost je izjednačena sa poniženjem i gubitkom kontrole. Silovanje kao inicijacija u seksualni život ostavlja trajne i neizbrisive posledice; moguće da je u slučajevima žena iz Čuruga trauma silovanja prouzrokovala mentalni invaliditet. Takva vrsta traume ranjava telo (markira ga kao žensko, podređeno, bezvredno, potrošno) i najdublje delove psihe (koja je ženska, nestabilna, oštećena i obezvređena).

Odgovornost za preživljeno iskustvo ispitanice prebacuju na sebe, žensku prirodu i sopstveni izgled, jer lepota je poziv na silovanje (traži da bude uništena). Jedini način da budeš bezbedna je da se rešiš svih ženskih atributa, jer biti privlačna znači izložiti se riziku i privući nasilje. Nasilje koje se opravdava izmenjenim stanjem muške svesti imenovanim kao zaljubljivanje:

Sa 14 – 15 godina bila sam silovana. Jako sam se lepo oblačila i mnoge muškarce sam privlačila. Imala sam dugu, lepu kosu. Mnogi muškarci su se zaljubljivali u mene.

Da bi preživele, ispitanice normalizuju nasilje i pokušavaju da ga inkorporiraju u spektar uobičajenih ženskih iskustava: zaljubljivanje (odabrana je) – prvi seks (svakako su ti rekli da je bolan, ako si žena) – brak (čije smo čuvarke iako unutar njega robujemo).

Jedan me je silov’o na groblju… i onda sam ja od stra’ otišla kod njega i onda sam se udala za njega.

Psiha se prilagođava novonastaloj situaciji, kako bi očuvala život.

Žene su doživljavale silovanja, kako od strane nepoznatih muškaraca, tako i unutar svojih porodica i u samoj instituciji, od strane drugih korisnika:

– Od 14 godina bila sam silovana od nekog velikog muškarca, ja njega ne znam. On me je bacio niz stepenice, udario me je jako u glavu, pa sam se onesvestila.

Mene je pokojni otac silovao. Kad je umro, dobili smo očuha. Očuh me drži kao malo vode na dlanu.

Tetka, tvoj muž me je silov’o. – Kako te je silov’o? – Lepo – reko – napio me i silov’o me. Tetka kaže: – Jesi ostala trudna?

– Jedan Franc, taj me silovao ovde u Domu.

Kako je seksualnost žena iz Čuruga u potpunosti izjednačen sa nasiljem, ne začuđuje da se unutrašnji procesi tela, koji su u vezi sa seksualnošću i reproduktivnim svojstvima, takođe tumače u ključu nasilja. Doživljaj prve menstruacije traumatičan je za sve ispitanice, koje nisu imale nikakvih informacija o ciklusu i procesima sazrevanja tela. Alarmantno je da im objašnjenja koja dobijaju iz najbližeg okruženja (majki ili sestara) ukazuju na očekivanost nasilja i seksualnih povreda, pre nego na prirodnost menstruacije.

– Pa prvo je mama mislila da me je neko dir’o, starateljka, pa me je pitala je li. Nije me niko dirao i ona mi je poverovala, a stvarno me niko nije dirao.

– Marija, pa ja sam sva krvava. Kaže ona: – Šta si radila, s kim si bila? Nikim.

Tabuizacija i demonizacija menstruacije deo su genetskog nasleđa. Žene prožive vek unutar tela koje ne razumeju, jer je unapred patologizovano. Menstruacija se uopšte ne može razumeti ili se može razumeti jedino kao ženska bolest (zahvaljujući kojoj smo svi rođeni, bez izuzetka).

– Kaže mama: – Pa ne znam, sine, zašto su ti krvave gaće. Pošto je ona malo… odrasla je na selu. Kaže, nju mama nikad nije naučila šta je to menzis.

– Kad sam prvi put dobila ciklus ja sam rekla: – Mama, mama, ja ću umreti!

– Toliko me boleo stomak, da sam vrištala i čupala kosu s glave!

Paradoksalno, ženska sposobnost davanja života preinačena je u nagoveštaj smrti. Doživljaj menstruacije kao smrtonosne bolesti i njen nepodnošljivi bol su mehanizmi koji ukazuju na potrebu da se izađe iz tela. Suštinsko prihvatanje sebe i postojanja u ženskom telu, u sistemu koji obezvređuje sve što je žensko, značilo bi i prihvatanje nasilja kojim smo žigosane. Pobuna protiv patrijarhalne hijerarhije izokrenuta je u pobunu protiv sopstvene ženstvenosti, proglašene za uzrok svakog nasilja (silovanja, ratovanja, uništavanja). Bol menstruacije je bol neprihvatanja činjenice da smo žene. Odricanje od aspekata ženskosti je pokušaj samoodbrane – telo koje je manje žensko manje je pod rizikom da bude zloupotrebljeno – ali rat protiv sopstvenog tela je nemoguće dobiti. Patologizacija ženskog tela ima duboke i viševekovne korene: od vremena Hipokrata i fenomena lutajuće materice, proglašene za demonski organ koji vodi u histeriju, neuračunljivo ponašanje i ludilo, pa sve do danas, kada predmenstrualni period ima etiketu sindroma. Biti žena, imati matericu i menstruirati znači biti na ivici poremećaja. Uverenje o ženi kao žrtvi sopstvene biologije internalizovano je u iskustvima žena, koje strahuju od sopstvenih reproduktivnih organa:

– Ja se bojim da ne dobijem tumor na materici.

Strah rezultira iznuđenim pristankom na takozvane mere prevencije u čijoj pozadini je sistem patrijarhalne kontrole nad ženskim telom i rađanjem. Neke od ispitanica svesne su te prinude, ali nemaju izbor niti način da se suprotstave:

– U ovoj psihijatriju su počeli na silu da me gone kod ginekologa.

Govoreći o iskustvima tokom trudnoće i porođaja, žene svedoče o preživljenom poniženju i jasno demonstriranoj muškoj moći i profesionalnoj aroganciji koja se graniči sa direktnim zlostavljanjem:

– ‘Oćeš da ti je ušijemo da više ne rađaš?

Kad si znala da širiš noge, sad trpi.

– ‘Oćeš da živiš beba ili ti?

– Rek’o mi je da više ne mogu da rodim, a posle kaže: – Šalim se. – Mi smo se – kaže – samo šalili.

Šta same žene izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava

– Pa da se žena stalno ne seksa, da se pere, da bude čista, uredna, zdrava, donji veš da se menja, da se pere.

– I da se čuvamo, da ne menjamo partnera često.

Strah od seksa, preživljeno nasilje, konflikt spoljašnjih zabrana i unutrašnjih potreba, tortura intimne higijene, internalizovani mehanizmi kontrole – realnost žena sa i bez mentalnog invaliditeta.

 

Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.

About the Author

Leave A Response