Napori normalnog života: Fokus grupa sa novosadskim ženama s invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

Četvrta fokus grupa sa ženama sa invaliditetom na temu iskustava u službama podrške i institucijama, nasilja i diskriminacije, održana je u Novom Sadu, u prostorijama Organizacije …IZ KRUGA – VOJVODINA, 13. aprila 2018. godine. Fokus grupe Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa UN WOMEN u okviru projekta Podrška organizacijama civilnog društva u pružanju usluga ženama i devojčicama koje su preživele nasilje, posebno ženama iz marginalizovanih grupa, kao što su žene sa invaliditetom i žene žrtve silovanja i seksualnog nasilja.

Na novosadskoj fokus grupi učestvovalo je devet žena, sa urođenim i stečenim invaliditetom (motornim, mentalnim i kombinovanim). Nekim učesnicama nisu potrebne usluge personalne asistencije, drugima povremeno, a jednoj učesnici personalna asistencija je neprekidno potrebna. Uskraćivanje prava na personalnu asistenciju je vid institucionalnog nasilja, koje naročito pogađa korisnike/-ce kojima je asistencija potrebna 24 sata dnevno.

– Nadležni koji su odgovorni za to (u ovom slučaju, lokalna samouprava), ne finansiraju dovoljno personalnu asistenciju, što doživljavam kao nasilje koje ne ugrožava samo mene, nego i moju porodicu. 

Ukidanje prava na personalnu asistenciju posledično ukida niz drugih prava osobama s invaliditetom: pravo na samostalni život, pravo na slobodu kretanja, radna prava i, uopšte, pravo na kvalitetan i dostojanstven život. Bez personalne asistencije, osobe s invaliditetom zavise od dobre volje i raspoloženja drugih ljudi (porodice i prijatelja), često primaju neadekvatnu podršku i ulažu ogromno vreme u planiranje osnovnih dnevnih aktivnosti.

– Rekla sam da ću živeti normalno, u skladu sa svojim mogućnostima, čega se i pridržavam. Ali je to vrlo često veoma naporno. Trošim vreme na ono o čemu ljudi ni ne razmišljaju, a tu mi treba najviše vremena.

Usluge kućne nege koje pruža Gerontološki centar Novog Sada korisnice procenjuju neprofesionalnim, jer osoblje nije edukovano niti senzibilisano za taku vrstu posla, pa neretko zloupotrebljava poziciju korisnika usluga.

–  Njima je važno da čovek ima sanitarnu knjižicu, umesto da prvo prođe psihološko testiranje da se ustanovi da li je uopšte sposoban za rad sa ljudima.

Neke od žena upoznate su sa slučajevima nasilja unutar Gerontološkog centra i drugih domova  iz okoline Novog Sada, gde su korisnicima oduzimane stvari, izlagane su izolaciji i prepuštane zloupotrebi i ekonomskom nasilju od strane primarnih porodica.

– Neke su umrle, neke su smještene u ustanove iako nisu htjele.

Za žene koje žive u neadekvatnim partnerskim zajednicama, prinudno, jer su diskriminisane pri zapošljavanju i nemaju nikakvu vrstu ekonomske podrške, ideja života u institucijama deluje kao primamljiv izlaz. Druge su svesne da bi ih takav izlaz uveo u drugi vid života pod prinudom, bez ikakve mogućnosti odlučivanja o sopstvenoj svakodnevici.

Ja bih rado prihvatila takav geto kada bi imala svoju sobu.

– Želim živeti u sopstvenoj kući ili stanu, svejedno, da ja organizujem sebi život kako želim, da se družim sa ljudima s kojim želim, a ne sa onima sa kojima sam prisiljena, jer će slučajno biti tu.

Osobe s  invaliditetom ugrožene su i od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje propisima koji regulišu pravo na određenu vrstu pomagala. Na asistivne tehnologije i pomagala predugo se čeka, a neretko je dodeljena oprema neupotrebljiva i nefunkcionalna. U pozadini takvog stanja ukorenjeno je uverenje da osobe s invaliditetom ne mogu da budu aktivni članovi zajednice, jer su isključivo posmatrane kao pasivni primaoci usluga, čime im se uskraćuje mogućnost da realizuju sopstvene potencijale i daju aktivan doprinos društvu.

– Generalno, niko i ne pomišlja da su osobe s invaliditetom aktivne i da žele da rade.

Žene s invaliditetom su najteže zapošljiva kategorija, ne zbog nedostatka kompetencija, nego zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta.

– Vi ste osoba sa najboljim referencama ovde; ali niste dovoljno pokretni. To mi je rečeno u prostorijama Nacionalne službe za zapošlajvanje osoba sa invaliditetom! Bez obzira i na obrazovanje i na radno iskustvo, nisam primljena. U poslednje vreme često se suočavam sa diskriminacijom od strane poslodavaca.

Kako je diskriminacija na osnovu invaliditeta inkorporirana u državni sistem, tako je ugrađena i u svest opšte populacije. Ženama s invaliditetom sa svih nivoa neprekidno se šalje poruka da su nepoželjne: na radnim mestima (koja ne mogu da dobiju, jer poslodavci potcenjuju njihove radne sposobnosti); u ginekološkim ordinacijama (u koje ne treba da uđu, jer ih zdravstvo smatra nepodobnim za majke); u kozmetičkim i frizerskim salonima (koji su nepristupačni, jer invaliditet, lepota i ženstvenost ne idu zajedno); u agencijama za nekretnine (iako nije nemoguće naći pristupačan stan, mentalne barijere stanodavaca su nepremostive).

S obzirom na izloženost diskriminatornim stavovima, potcenjivanju i obezvređivanju od najranijeg doba, ne začuđuje da mnoge devojke i žene se invaliditetom internalizuju stereotipe i iskrivljuju sliku o sebi, pa sazrevanjem prelaze put od porušenog samopouzdanja do osnaživanja.

– Otkad znam za sebe, svi me gledaju kao grešku. Niko ne vidi šta je u meni.

Unutar primarnih porodica žene s invaliditetom često doživljavaju odbacivanje ili su, pak, pod preteranim nadzorom i kontrolom roditelja, koja se graniči s nasiljem, ukidajući im pravo na samostalnost, sopstvene odluke, kretanje, izbor partnera… U oba slučaja, posledice su dalekosežne, urušavaju integritet ličnosti i sposobnost socijalizacije. Dešava se da porodica koristi invaliditet žene kao alatku koja olakšava stepen kontrole nad njom:

Pomaknuli su sve za šta se ona pridržavala, da ne može hodati. Nisu joj htjeli nabaviti kolica, rekli su joj da ih ne može dobiti.

Neke od učesnica fokus grupe preživele su seksualno nasilje i još uvek se suočavaju sa posledicama takvog iskustva: – Verovala sam da sam jaka, da ću to potisnuti, ali vremenom se sve raspalo. Nikada to nisam prijavila, zbog čega me mnogi osuđuju.

Oporavak od seksualnog nasilja je dugoročan proces, zahteva kontinuiranu psihološku podršku, prevazilaženje osećaja krivice, stida i besa, progovaranje i prihvatanje takvog iskustva, ponovno prihvatanje tela, izgradnju samopoštovanja i poverenja, isceljivanje najintimnijih delova sebe, izgradnju prava na zdravu seksualnost… Većina žena sa takvim iskustvima teško pronalazi bezbedno okruženje u kome može da se suoči sa preživljenim nasiljem, znajući da će biti saslušana sa poverenjem i empatijom, bez osude i procenjivanja.

 


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Leave A Response