Nepoželjna gde god se pojavim: fokus grupa sa Romkinjama s invaliditetom iz Novog Bečeja

Posted on by Marijana Čanak

Peta u nizu fokus grupa koje Organizacija … IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa UN WOMEN u okviru projekta Podrška organizacijama civilnog društva u pružanju usluga ženama i devojčicama koje su preživele nasilje, posebno ženama iz marginalizovanih grupa, kao što su žene sa invaliditetom i žene žrtve silovanja i seksualnog nasilja, održana je u Udruženju Romkinja u Novom Bečeju 16. aprila.

Na fokus grupi učestvovalo je 10 Romkinja, sa urođenim i stečenim motornim i senzornim invaliditetom. Svega dve od ispitanica su zaposlene i ekonomski nezavisne, dok su ostale izložene siromaštvu (rade sezonske poslove i izdržavaju se od teško ostvarive socijalne pomoći). Svakodnevno su izložene diskriminaciji na osnovu nacionalne pripadnosti, roda i invaliditeta, kako unutar najbližeg okruženja, tako i u široj zajednici i sistemu uopšte. Stalnu podršku i sigurno mesto pronalaze jedino u Udruženju. U svakodnevnom funkcionisanju su samostalne, a da li je to u skladu sa njihovim realnim potrebama, ili sa činjenicom da im je sama ideja o asistenciji unapred osporena – ostaje pitanje.

– Ja sam uvek sama. Nema ko da pomaže.

Kako Romkinje najčešće ostaju izvan obrazovnog (i svih drugih) sistema, često se izdržavaju radeći teške fizičke poslove. Loši egzistencijalni uslovi neretko vode i sticanje invaliditeta.

– Od rane mladosti ne radim ženske, nego muške poslove. Sto kila sam mogla da dignem kad sam bila mlada, a sad ne mogu da stojim na nogama. Kičma mi je otišla.

Narušeno zdravlje i stepen invaliditeta nadalje im onemogućuju bilo kakvu vrstu fizičkog rada, ostavljajući ih na rubu egzistencije, gde se osnovna zdravstvena briga graniči sa luksuzom.

– Em sam nepismena, em ne čujem i ne vidim dobro. Ko će mene da zaposli?

– Više dajem za lekove, nego što imam da preživljavam.             

Diskriminacija Romkinja po nacionalnoj osnovi je sveprisutna, za ove žene je suočavanje sa situacijama u kojima su nepoželjne deo svakodnevice. Svesne su da diskriminatorni stavovi imaju dugu istoriju i da su teško iskorenjivi:

Uvek smo bili na zadnjem mestu. Omalovažavaja Roma je uvek bilo i tako će ostati.

Ignorisanje njihovog prisustva, kao jedan od oblika diskriminacije, najčešće se praktikuje u svim uslužnim delatnostima i sistemima podrške. Ignorisanje je duboka i snažna poruka kojom se osoba obezvređuje do apsolutnog poništavanja. Verbalizovana poruka ignorisanja je: – Za mene ne postojiš! Bilo da je u pitanju pekara, prodavnica ili dom zdravlja, koja god da je po redu, Romkinja po pravilu bude uslužena poslednja. Ili ne bude uslužena uopšte.

– Gde god da se pojavimo, odbačeni smo. Vidim da nisam dobrodošla.   

U domovima zdravlja i centrima za socijalni rad ne ostvaruju osnovna prava, jer im osoblje umesto jednokratne pomoći nudi dugoročna rešenja, koja proizilaze iz obezvređujućeg uverenja da je opstanak (romske) žene uslovljen muškom odlukom:

Udaj se, pa ćeš imati nekoga da ti kupuje lekove. Tako su mi rekli u centru za socijalni rad.

Kada u domovima zdravlja traže dodatne informacije, pojašnjene ili, da im se, naprosto, nešto glasnije ponovi jer imaju oštećenje sluha, uobičajen odgovor je: – Ne sada, nemamo vremena. Ovo ih neprestano izlaže riziku da daju neinformisani pristanak za – bilo šta.

Romkinjama se ne veruje, pa je i stepen njihovog invaliditeta na stalnoj proceni: – Da l’ se  praviš, il’ si baš gluva?! Romkinje oštećenog sluha ne ostvaruju pravo na slušne aparate, jer nisu dovoljno gluve. Ako se dogodi sa ostvare pravo na neko od pomagala, obično se ispostavi da je ono neupotrebljivo:

– Imam protezu za ruku, ali s tim ne mogu ništa da radim. Stoji u kući i skuplja prašinu. Lakše mi je bez toga.

Unutar svojih zajednica Romkinje su obespravljene kao žene i dodatno stigmatizovane zbog invaliditeta. Neprestano su izložene podsmehu, izrugivanju, omalovažavajućim komentarima i radoznalim pitanjima.

– Vikali su za mnom: – Gle, evo ide bogalj!

– Deca su mi na ulici dobacivala: – Jao, evo ide šantava!

– Išli su ispred mene i imitirali me kako vučem nogu. Trebalo mi je baš dosta vremena da prevaziđem sve to.

Zezali su me za ožiljak. Još uvek me zapitkuju: – Jao, šta ti je to sa okom?

Imitiraju me kako pričam.

Izrugivanje i podsmešljivo oponašanje nosi duplu poruku. Pojavno se radi o šali, a suštinski je reč o obezvređivanju koje povređuje, urušava samopouzdanje i diskredituje osobu. Romkinje sa invaliditetom svakodnevno su izložene takvim provokacijama, počevši od porodičnog okruženja, bez mogućnosti da se zaštite ili da adekvatno odgovore na situaciju. Nimalo ne začuđuje što se u svojim sredinama ne osećaju bezbednim.

– Imam 43 godine, a ne smem da izlazim napolje, na primer u centar.

Neke od njih preživljavaju posledice fizičkog nasilja, potpuno svesne posttraumatskih efekata sa kojima su suočene, bez dovoljne stručne podrške. Ujedno žive u strahu, pod pretnjom da će se nasilje ponoviti kad-tad:

– Nemam mira od njega i dan-danas. Uvek me tako pusti, kol’ko me pusti, da mislim sam slobodna. Onda, kad se najmanje nadam, opet za kosu, strpa me u auto, pa teraj… Jednom mi je obećao da će mi žiletom lice unakaziti, rekao je: – Sto operacija te neće iščupati!  On što kaže, to i uradi.

Gotovo sve učesnice fokus grupe imaju iskustvo psihičkog i verbalnog partnerskog nasilja, veoma dobro ga prepoznaju i imenuju, ali ne vide mogućnost da se takvo nasilje sankcioniše.

– Ne treba da te udari, može rečima psihički da te ubije.

– Bio je ljubomoran, ne smeš nikog ni da pogledaš! Ni ne gledam, a on mi prebacuje: – Ej, gledala si u njega, ej! Uvek tako. Za mene je to gore nego da me šopa.

Nasilje koje romske žene preživljavaju ostaje neprijavljeno iz više kompleksnih razloga: nasilnik ima poznanstva u policiji; cela zajednica je u strahu od nasilnika, pa niko ne sme da svedoči protiv njega; kada potraže pomoć, svesne su da se izlažu još većem riziku od nasilja.

– Pobegnem, a on me vrati, pa me još gore istuče zato što sam se poveravala i tražila pomoć.

Kako ekonomski nisu osnažene, izlažu se egzistencijalnom riziku, a ujedno brinu da će se loše odraziti na celu porodicu ukoliko dignu glas za sebe. U pozadini nereagovanja, trpljenja i povlačenja su snažna osećanja straha i stida.

Događa se da žene izložene nasilju na ulici, u krivičnim postupcima protiv počinilaca nasilja dobiju pravo na materijalnu odštetu (koja ne bude isplaćena), ali se ujedno i njima izriče novčana kazna zbog remećenja javnog reda i mira. Žene koje su prijavile nasilje navode loša iskustva sa policijom u koju s razlogom nemaju poverenja:

– Odem u SUP da prijavim i nikom ništa. Kažu mi: – Ko zna ko te istuk’o, pa si sad našla njega!

Nisam prihvatila da u pratnji policije pokupim svoje stvari iz kuće, zato što znam da su dobri prijatelji, zajedno jedu i piju. Policajci bi me pratili, dok me ne bi uveli u kuću, a onda bi mu rekli: – Evo ti, ubij je, unakazi! Razumeš? Nemam poverenja u policiju.

Kako Romkinje sa invaliditetom zamišljaju bolji svet?

To je nemoguće.

– Ne tražimo mi nemoguće, samo da budemo u sredini, kao i svi ostali ljudi.

– Da nas ne mrze zato što smo Romi. Svi imamo istu krv.

– Da možemo da se zaposlimo, da bi naše deca imala više.

– Manje diskriminacije, rasizma i nasilja nad ženama. Više reagovanja na sve te  probleme.


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

Leave A Response