Kako mediji izveštavaju o nasilju prema ženama s invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

Senzacionalistički medijski naslovi prenaglašavaju stereotipe o nasilju kao isključivo fizičkom činu agresije (šamarao, vređao, tukao, davio, prebio, udarao čekićem u glavu, zlostavljao, silovao), izmeštajući ga iz konteksta svakodnevice u prostor s kojim običan svet naizgled nema dodira (u svet horora, brutalnosti ili kuću strave). Ovakvim manevrom prikrivaju se drugi oblici nasilja kojima su žene sa i bez invaliditeta svakodnevno izložene: psihiloško nasilje, ekonomsko nasilje, seksualno nasilje (koje, pored silovanja, ima mnoštvo oblika), izolacija, zanemarivanje, proganjanje. Posmatrajući nasilje kao pojavu koja se odvija negde tamo, u nekom paralelnom (polu)svetu, umanjuje se društvena odgovornost prema normalizaciji svih oblika nasilja prema ženama. Priča o nasilju ne spada u domen horor priče, rodno zasnovano nasilje je pitanje društvene stvarnosti unutar koje živimo i odigrava se u svim društvenim slojevima, bez razlike. U nasilju prema ženama nema nikakve mistike, niti čudovišnih učesnika, što su osnovne odlike horor žanra. Nasilje prema ženama zasnovano je na neravnopravnoj raspodeli moći, a među počiniocima nema ničeg fantomskog – to su ljudi koje svakodnevno susrećemo i treba ih predstaviti kao takve.

Već u samim naslovima mediji upotrebljavaju neadekvatnu terminologiju: žena invalid, devojka invalid, žena (koja je) u invalidskim kolicima, supruga invalid u kolicima, devojka / žena ometena u razvoju, stavljajući invaliditet u prvi plan. S jedne strane, invaliditet može biti tumačen kao uzrok nasilja, a s druge strane, kao ključni element za njegovu osudu. U oba slučaja prikriva se rodna dimenzija nasilja i višestruka diskriminacija žena s invaliditetom.  Neadekvatna terminologija i upotreba sažaljivih i ponižavajućih odrednica provejava kroz medijske tekstove: jadna devojka, nesrećna devojka, nesrećnica, potpuno bespomoćna, u kolicima, koja ima ozbiljne poteškoće, ometena, osoba sa smetnjama, devojka koja je na nivou uzrasta deteta od desetak godina, nesposobna žena… Ovim se ukorenjuje stereotipna percepcija koja invalidnost izjednačava sa bespomoćnošću, smetnjom, teškoćom i nedostatkom sposobnosti. Invaliditet je, naprosto, deo životnog iskustva i takvim ga treba predstaviti, bez ikakve dodatne konotacije, bilo da je pozitivna ili negativna.  Kada je reč o korisnicama kolica, najčešće su imenovane kao žene koje borave / nalaze se / smeštene su unutar kolica, čime se plasira slika jednog ograničenog i skučenog prostora, kao i statičnosti unutar njega – što je apsurdno, ako znamo da su kolica stvar asistivne tehnologije, osmišljena da omoguće, a ne da uskrate kretanje. Kada mediji ženu koja je preživela nasilje nazivaju jadnicom ili nesrećnicom, stvara se utisak da je nasilje nesrećan slučaj, nasumični element njene jadne i tužne sudbine. Nasilje je sistemski produkt patrijarhalne raspodele moći i stvar izbora onoga ko nasilje vrši. Globalni problem, minimalizovan u medijima, koji time doprinose diskriminaciji i narušavanju dostojanstva žena s invaliditetom. Žene sa mentalnim invaliditetima posebno su pod rizikom od svih oblika nasilja, čemu doprinosi i medijsko plasiranje mitova o tome da one ne shvataju šta im se dešava. Žene s mentalnim invaliditetima su veoma svesne raspona svojih negativnih iskustava, a potpuno je drugo pitanje kako artikulišu to što im se dešava i kome mogu da se obrate za podršku. Kompleksna tema koja se u medijima banalizuje do krajnje mere. U jednom tekstu o seksualnom nasilju prema ženi s mentalnim invaliditetom navodi se: – Znajući da je nesrećnica ometena u razvoju i da će je lako ubediti. Ubediti u šta? Da li ovakvi medijski natpisi ubeđuju sve nas da postoji silovanje s dozvolom?

Prenošenje krivice sa počinioca nasilja na ženu koja je nasilje pretrpela tipično je za medijska izveštavanja o partnerskom nasilju:

Žena u kolicima negirala, a potom priznala da ju je muž tukao. (Novosadski informativni portal 021) / Priznala da je žrtva muža.

Priznaje se zločin. Zašto je onda žena u poziciji da priznaje preživljeno iskustvo? Ovakvim konstrukcijama osnažuje se stereotip o tome da je nasilje sramotno za osobu koja ga preživljava, a ne za počinioca. Ako je sramotno po nju, mora da ga je sama izazvala, isprovocirala, prizvala u život… pa stoga treba da prizna sopstvenu krivicu, što se uopšte drznula da se rodi kao žensko (i da još ima invaliditet). Šta god uradila ili ne uradila, nasilje se vrši prema ženama: samo zato što smo žene. To nam je najveća krivica u mizoginom društvu. Da, činjenica je da se žene stide svojih iskustva i da osećaju sramotu zbog pretrpljenog nasilja, ali je isto tako činjenica da je i taj osećaj rezultat psihičkog nasilja i sistematskog podrivanja njenog samopouzdanja. Samopouzdanje žene s invaliditetom ne podriva se samo na osnovu roda, nego i na osnovu invaliditeta, a takvim porukama izložena je od najranijih dana. Mediji jesu saučesnici toga.

U natpisima o nasilju prema ženama s invaliditetom nasilje se eksplicitno opravdava:

D. je policiji priznala da ju je muž često šamarao, ali da je bilo vređanja na verbalnoj osnovi, zbog toga što je u kolicima. (Blic)

Mogu li kolica zaista prouzrokovati nasilje? Da, isto koliko i čuvena vrata ormana na koja same natrčavamo.

Nasilje prema ženama u medijima opravdava se različitim faktorima:

  • zbog stanja u kome se D. nalazi [invaliditet]
  • problemi su bili izraženiji kada nema novca [ekonomska situacija, siromaštvo]
  • u jednom momentu to psihički nije mogao da izdrži i počeo je nervozu da iskaljuje na njoj [stres, pritisak, njegovi problemi na poslu]
  • nije se opirala niti je vrištala [možda joj se svidelo]

Pokušaji da se situacija u kojoj se nasilje odigrava obrazloži, obezvređuju iskustva žena, prikrivaju rodnu dimenziju, minimalizuju globalne razmere nasilja prema ženama, svodeći kršenje ljudskih prava na porodični ispad. Ozbiljna društvena problematika nasilja prema ženama predstavlja se kao privatna stvar siromašnih i skrajnutih. Pritisak, stres, ekonomski ili bilo kakvi drugi socijalni ili porodični problemi nisu uzrok nasilja, a navođenjem takvih elemenata implicitno se traži razumevanje za nasilnika i za njegovo krivično delo.

Telegraf

Portret nasilnika u medijima neuverljiva je kopija Doktor Džekila i mister Hajda: pred svima je blage naravi i lepih manira, a onda se, nekako, probudi zver u čoveku koga voli (Piplmetar).

Kada su se upoznali, Nenad je delovao kao fin, kulturan i obrazovan dečko. (Piplmetar) / Pred drugima je bio ljubazan i pažljiv prema ženi u invalidskim kolicima. (Blic)

Na taj način se problem nasilja mistifikuje još jednim od elemenata horor literature. Da li je zaista od značaja kakav je on prema drugima, ako je vest o nasilju prema ženama? To je kontekst koga bi se trebalo držati, bez inkorporiranja opskurnih i zavodljivih elemenata: svima je valjao, osim njoj [pa mora da je opet do nje]. Da li je zaista od značaja za vest da je (čak) i prema njoj umeo da bude pažljiv i dobar, ako znamo da se partnersko nasilje ne odvija 24/7, nego u ciklusima? Bez poznavanja kompleksnosti situacije žena u nasilju, medijska izveštavanja su manipulativna.

Nedostatak izvora kada se izveštava o nasilju prema ženama s invaliditetom pokriva se frazom izvor blizak istrazi, što dopušta navođenje fiktivih detalja:

Zaključao je vrata, ugasio svetlo i TV, a onda skinuo devojku i silovao je nekoliko puta – kaže izvor blizak istrazi. (Telegraf)

Ovakav uvid u situaciju mogao bi da ima samo očevidac konkretnog događaja, iz čega bi se dalo zaključiti da je izvor blizak istrazi saučesnik u zločinu. A samim tim i medij koji je u dosluhu s izvorom.

Kako čitaoci komentarišu medijske tekstove o nasilju prema ženama s invaliditetom?

Invaliditet se iščitava kao negativno svojstvo i faktor nemoći, a ujedno se koristi i kao opresivna mera, odnosno, etiketa za zlo(čin). Raspon kazni koje izriče čitalačka javnost varira od kastracije  do njega treba strpati u kolica, iz čega je jasno da javna svest (podučena medijima) izjednačava invaliditet sa vrstom kazne, a asistivnu tehnologiju sa zatvorskim merama. Među odrednicama kojima se osuđuje nasilnik stoji: idiot, invalid, monstrum, kreten, bolesni(k), psihopata, moždani poremećaj, nazovi-čovek…:

  • Ne mogu da verujem šta čitam,pa ti si idiote upravo jedan veliki “invalid“!!!
  • vest da je psihopata digao ruku, ne samo na ženu, već na životnog partnera koji je u invalidskim kolicima, majku svog deteta, monstrum koji je i dete nagovarao da digne ruku na bespomoćnu ženu;
  • definitivno taj čovjek ima moždani poremećaj;
  • kreten jedan bolesni;
  • dovoljno je teška sama sebi da bi još podnosila torturu ovog “nazovi” čoveka!

Komentari ove vrste u potpunosti odgovaraju manirima medijskog izveštavanja, gde se nasilniku pripisuje laička dijagnoza koja ga izmešta iz muške pozicije moći (u kojoj ima kontrolu) u domen izmenjenog stanja svesti (nad kojim nema kontrolu). Umesto da bude shvaćeno kao stvar muškog izbora, nasilje je nanovo mistifikovano. Ujedno se produbljuje socijalna distanca i učvršćuje stereotip o osobama sa mentalnim invaliditetima kao nasilnim, iako istraživanja pokazuju sasvim suprotno.

Kako je invaliditet učitan kao uzrok nasilja u medijskim člancima, podjednako je učitan i u komentarima čitalaca:

  • Svi invalidi (skoro svi) u Srbiji se maltretiraju! Daj Bože da svi budete zdravi, da takvo maltetiranje nikad ne dočekate;
  • iživljavanje nad nemoćnim licem…..ko ga je terao da se oženi sa ženom koja je u kolicima…..sada mu smeta!!!!

 S jedne strane, očekivano je da žena s invaliditetom prolazi torturu, jer to ide u paketu sa invaliditetom, s druge strane, prisutna je apsolutna neverica: – Ovo nisam mogla nikako da zamislim, da neko može na invalida da digne ruku. Stavovi o nasilju prema ženama s invaliditetom kreću se po ekstremima: normalizacija ili negacija da je uopšte moguće. Činjenica je da je nasilje prema ženama s invaliditetom nevidljivo, jer se često polazi od pretpostavke da žena s invaliditetom ne može da ispuni rodne uloge, pa samim tim ne stupa u partnerske odnose. Upravo se u tom prostoru, gde žena s invaliditetom nije prepoznata, uvećava rizik od nasilja prema njoj.

Koliko je u medijskim izveštavanjima učitana poruka o ženi kao krivcu za sve što joj se događa ili ne događa, toliko je ta poruka jasna i u komentarima čitalaca.

  • Što se udala ako je invalid, a on nije? Znala je da će je kad tad čekati nešto loše?
  • Zar da trpi i ćuti? Da ne kaže ni svojim roditeljima? Pa ne razumem uopšte.
  • Pa, čoveče, vi ste izgleda želja svakog talibana kada ste takve.

Kriva je što se udala, kriva je što je trpela, kriva je što je ćutala, kriva je, naprosto, što je takva (kakva god da je). Imajući u vidu način na koji mediji izveštavaju o nasilju prema ženama, ne začuđuje da čitaoci u komentarima ne pokazuju razumevanje rodno zasnovanog nasilja kao društvenog fenomena, niti empatiju prema ženama u situaciji nasilja.  Ujedno, ovakvi članci, uz čitalački odjek koji izazivaju, obeshrabruju same žene koje su u situacijama nasilja  da nasilje prijave, jer im se umesto podrške plasiraju poruke osude, obezvređivanja, nerazumevanja i krivice (imanentne ženskom rodu).

Korišćeni tekstovi:

 


Tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi u ovom tekstu su isključiva odgovornost programa Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: primena normi, promena svesti i ne predstavljaju stavove Evropske unije.

About the Author

2 Comments so far. Feel free to join this conversation.

  1. Vedrana 06/04/2018 at 7:45 am - Reply

    Skoro deceniju pratim medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i jako su retki tekstovi kao ovaj. Svi koji žele da izveštavaju o nasilju prema ženama sa invaliditetom treba da pročitaju ovaj tekst pre nego to urade. Svaka čast.

    • Marijana Čanak 07/04/2018 at 8:11 pm - Reply

      Hvala, Vedrana.

Leave A Response